• На празник Благовјештења, Удружење Требињаца „Јован Дучић“ у Београду је, на Калемегдану, наставило традицију и обиљежило 79. годишњицу од смрти великог српског пјесника чије име са поносом носи.

• Академик Милован Пецељ је у свом надахнутом говору покренуо иницијативу да се поред бисте са ликом Јована Дучића симболично засаде два јаблана.

• Поштујући аманет Јована Дучића Требињци из Београда ће ове године да помогну Удружењу слијепих и слабовидих у граду под Леотаром

Пред бистом „Јована Дучића, која се налази у београдском парку Калемегдан, поводом 79. годишњице од његове смрти, пред неколико десетина окупљених чланова Удружења Требињаца у Београду, о лику и дјелу „књаза пјесника“ говорио је академик Милован Р. Пецељ.

– На данашњи дан пре 79 година, на Благовести, звона цркве Светог Саве у Гери објавила су да је склопио очи, које су се по свету нагледале лепоте, последњи потомак српског књижевног племства прве половине 20. века, кнез од песника Јован Дучић, последњи из генерације славног Мостарског песништва. Три године касније су манастирска звона храма Светог Саве у Либертвилу објавила пренос његовог тела из Гери, у манастир Светог Саве у Либертвилу, где је почивало све до 22. октобра 2000. године, када су звона Саборног храма Светог Преображења Господњег у Требињу објавила пренос тела кнеза од песника на брдо Црквина, повише Требиња, по његовој жељи. И Св. Сава је умро у туђини па је пренет у своју земљу Херцеговину – Војводину Светог Саве, у своју цркву синовца му краља Владислава. Ето, судбина Дучићева наличи на судбину Светог Саве – рекао је Пецељ.

Он је нагласио да је Јован Дучић имао три отаџбине.

– Као песнику цели свет му је био отаџбина, као родољубу Србија, а као човеку Херцеговина. Херцеговина га је родила, Србија духом запојила, а свет га је очарао у младости, а разочарао у старости – рекао је Пецељ цитирајући потом ријечи епископа Николаја, извршиоца Дучићевог тестамента, изговорене пред „американским Србима” у Либертвилу.

О како је пречудна та земља Херцеговина! У њој се сједињују природна суровост и благост. Њену главу покрива вечити снег, на њеним прсима сазревају смокве, а њене вреле ноге хладе се у мору. Та малена и кршна земља дала је Српству много великих људи: светаца, јунака, мудраца, песника, просветитеља, уметника…

– Дучић је био песник, чији je књижевни рад започео и завршио поезијом. Прву песму „Самохрана мајка“ објавио је када је имао 15 година, а последња је била збирка песама „Лирика“ која изашла из штампе на дан његове смрти. Сахрањен је са овом књигом која је означила 57 година његовог књижевног стварања. Певао је о великим песничким темама, љубави, отаџбини, родољубљу, песнику, природи, поезији, о Богу прошлости, историји, стању духа… – рекао је Пецељ и додао да су два основна мотива Дучићеве поезије били природа и љубав.

– Поезија је одисала меланхолијом, свешћу о пролазности и туговању. Дучић је сматрао да у лирици ништа није добро ако није савршено. За Дучића – „Лирика је највећи степен метафизике“. А Скерлић је сматрао – „Дучић је најбољи лиричар у нашој књижевности“. Шта рећи када Милан Ракић каже: „За мене је свака песма Дучићева била велики догађај. Замислите, читати на нашем језику једну песму доведену до савршенства.“ Опседнут Дучићем, Рајко П. Ного је записао „Ако је, Петар Петровић Његош епска, а јесте – Дучић је наша лирска парадигма“. Лепо је смислио Перо Слијепчевић када је говорио да га –„Joван Дучић подсећа на оног митског краља Мидаса који је био уклет да претвара у злато све чега се дотакне ”, а после је и Рајко Ного говорио исто за Мома Капора.

Пецељ је подсјетио да је Дучић дошао у Београд 1907. године, а отишао у Букурешт у највишем звању као први амбасадор у Краљевини Југославији.

– Дучић у Београду није дуже био настањен, међутим Београд је њему током 40 година био најважније место из кога је после краћег боравка, полазио на сваку нову дипломатску службу. У тим кратким боравцима коначио је у хотелима Балкану, Бристолу, Петровграду и другима. У Београду је имао значајне пријатеље. Полазећи у Женеву 1900. године у Београду се срео са Јованом Скерлићем, Павлом и Богданом Поповићем који ће му после бити међу најближим пријатељима. Тај круг се ширио, тако да је приликом каснијих боравака између два дипломатска пута проводио дане код Коларца, у хотелу Гранд, Српском краљу, Руској Круни, Москви, Руској лири. Нешто дуже је боравио од 1907. до одласка у дипломатску службу у Софију 1909. године и други пут због суспензије, од 1927 до 1929. године. Била је то „Женевска афера“ са госпођом Вогел и њеном ћерком Aнтонетом. Због јавности је био пензионисан. Тада је објављивао збирке песама и био уредник културне рубрике у Политици, са чијим власником Владиславом Рибникаром је био у блиском пријатељству.

Пецељ је истакао да је комуникативни Дучић ширио круг пријатеља коме су припадали Милан Ракић, Слободан Јовановић, Милорад Митровић, Симо Матавуљ, упознао је и Лазу Костића.

– Често је држао предавања у Уметничком павиљону на Калемегдану. Нова познанства су настала након избора у дописног члана Српске Краљевске Академију 1924. године, на предлог Јована Цвијића, Богдана Поповића, Слободана Јовановића и Александра Белића. За редовног „правог“ члана СКА изабран је 1931. године на предлог Богдана Поповића, Ђорђа Јовановића и Уроша Предића са образложењем да Дучићево „песништво стоји на уметничкој висини до које ниједан наш песник није допро пре њега“. Свечану беседу је одржао 7. марта 1939. године „О Иву Војиновићу“ у сали Коларчевог универзитета, да би А. Белић казао том приликом – „Дучић је једним од првих међу најбољима“. Са Нушићем је испратио посмртне остатке пријатеља великог писца новог Дубровника кнез Ива Војиновића, из Београда, где је он био вољен не само због талента и због свог „властелинског српског господства“, већма што је „носио аустријске окове као српски патриот“.

Пецељ је нагласио да је Дучић био човек ретке интелигенције који је остварио бриљнтну каријеру дипломате.

– Био је номад, данас би казали хомовијатор, човек епохалне енергије и мајстор елеганције стиха и синтаксе, дипломата од корака и типичан пример херцеговачког и српског господства. Ходао је по свету, говорио светске језике али мислио српски и враћао се у Херцеговину као Антеј, јер му је смисао живота био дубоко укорењен у отаџбинско тло, као и културу која је израсла из ње. Многи би били срећни када би под његовим утицајем постали његов епигон.

Као дипломата представљао је своју земљу Краљевину Србију, затим Краљевину Југославију 31 годину, а од тога половину времена као шеф дипломатске мисије. Дучић је као дипломата прокрстарио четири континента и девет држава.

– Да ли има таквих примера у савременој дипломатији? – запитао се Пецељ наводећи један занимљив примјер.

– У писму министру иностраних дела Војиславу Маринковићу 1930. године из Александрије пише – „Данас сам био у аудијенцији код краља Фуада, који је после дуге болести почео да нас прима… Најпре је примио на неколико минута италијанског посланика… Одмах после њега краљ је примио мене и задржао ме у разговору 1 сат и 40 минута и пустио ме тек кад се стварно заморио од непрестаног говора“.

Пецељ је подсјетио да је Дучић због неслагања са политиком Стојадиновића био уклоњен из Рима и потом послат у Букурешт, где је на Бадњи дан 1939. године постао први амбасадор Краљевине Југославије.

– У нашој дипломатској литератури то се сматра зенитом Дучићеве дипломатске каријере, али се не схвата да је то била истинска кулиса само за јавност, коју је Дучић доживео, не као свој успех, него као један од најтежих тренутака у свом животу, као казну за непослушност, како је одиста и било.

Пецељ се осврнуо и на однос два херцеговачка пјесника Дучића и Шантића чије бисте на Калемегдану стоје једна наспрам друге.

– Дучић је говорио будимо уљудни – „Верујем да су од свију људи у нашој земљи, Херцеговци по природи најучтивији, и најмање склони сплеткама… “ Такав је био Алекса Шантић. Познато је да писци из различитих епоха воде жив „дијалог”, као што се песници у поезији дозивају. Дучић се тихо дошаптава са Његошем под платанима у Требињу. На Калемегдану један наспрам другога су два чела која тихо разговарају – Шантић и Дучић. Шантић је предводник једне генерације која је Мостар уздигла у висине. Дучић је писао о свом пријатељу – „Ниједан писац није личио на своје књижевно дело колико Алекса Шантић. Овај песник је био највеће дете у српској књижевности… Шантић није веровао у зло међу људима, „Песме су му пуне нежности и када прети тиранину. „У младости богат и аполонски леп, није разумео ни мржњу простака ни завист фукара… доносио је сунце где год је дошао. Његов стас је био најлепше стабло у људској шуми“. Песник Рајко Петров Ного је забележио у Невесињу причу једног старине који је познавао Алексу Шантића и на поетичан начин га осликао: Лакосјен, Алекса Шантић је био човјек који је ‘сјенком својом миловао људе.

Дучић је сетно говорио – „Тиштало ме је што у Мостару остаје једна идила по догађајима и по добрим људима какве нигде више нисам срео ни у једном нараштају. Алекса Шантић, песник, била је то ненадмашна лепота карактера и достојанства; Атанасије Шола, бивши паришки студент, носио је господство и префињеност какву ни доцније нисам видео ни код једног Србина; Светозар Ћоровић је био оличење патриоте и другара каквог више нисам срео.” „У његовом малом Мостару сви су људи његовог времена имали исте ситне среће и ситне несреће…, одлазили би са оног света без своје хронике, чак и без свог споменика. Међутим, Мостар је са његовом Неретвом узбудљивији је него Толедо са његовим Тахом; и у Мостару су пролећа радоснија неголи у Соренту.

Пецељ је на крају истакао да је Јован Дучић најзначајнији песник српског модернизма и најзначајнији лиричар златног доба српске књижевности.

– Дучић је највећи филозоф међу песницима и највећи песник међу филозофима, био је по многима најзначајнија личност српске књижевности у првој половини 20. века. Уколико желите да његова екселенција Јован Дучић буде са вама читајте његове књиге и слушајте музику – рекао је Пецељ који је предложио да се поред Дучићеве бисте посаде симболично два јаблана.

ЈАБЛАНОВИ

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Зашто тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.

У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно, и дрхћу у своду.

Сам, крај мирне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Миливоје Мишо Рупић, секретар Удружења Требињаца „Јован Дучић“ у Београду, је у име домаћина и оправдано одсутних предсједника Жарка Ј. Ратковића и потпредсједника Рада С. Петровића поздравио присутне и истакао да је Удружење и ове године поштујући Дучићев аманет одлучило да помогне завичај.

– Овог пута уплаћена је помоћ за Удружење слијепих и слабовидих у Требињу.

Присутне даме су положиле цвијеће испод бисте Јована Дучића, док су цвијеће испод Шантићеве бисте положили Мишо Аџовић и Стево Вуканић.

Скуп је поздравио и генерал Спасоје Мучибабић.

Текст и фотографије: Трифко Ћоровић