Урош Милојевић је деценијама Херцеговце у Србији напајао добротом и данас са правом кажемо да се угасио велики енергетски извор Херцеговине и Баната
Био је прави извор никад укалкулисане неизмјерне љубави како према Херцеговини тако и према Банату. Антологијски је опис у коме његова супруга на питање „Гдје је Урош?“ одговара: „Ако није у авлији, сигурно је у Херцеговини“.
И увијек је причао о мостовима између два завичаја, о преплитању љубави и симболици српских земаља.
Љепота случајности је хтјела да приликом оснивања портала Слободна Херцеговина, управо први човјек са којим сам контактирао буде Урош Милојевић. Није био присталица модерних комуникација, али је веома добро схватао значај портала и ширења завичајне љубави.
– Лако је запамтити име. Херцеговина, па још слободна – говорио је Урош.
Сањао је да једног дана осване споменик на његовим Зупцима великом народном вођи Луки Вукаловићу и дочекао је за кратко вријеме да се то оствари. И сваки његов сан се претворио у јаву. Милион пута сам планирао да урадимо интервју са њим, али…разговори са њим би трајали сатима, а у њима би Урош планирао акције не за једну већ за наредне године. Био је визионар овога вијека са особинама које су остале заробљене у неким давним временима.
Не постоји човјек који Уроша није волио и ко би могао да његову молбу одбије. Херцеговци су тако поред сијела увијек радо одлазили у Клек на Бадње вече.
Многи политичари имали су жељу да га виде у свом друштву. Савјетовао би „поштујемо демократску вољу народа и прихватамо оне који су легитимно изабрани.“ И заиста, људе никад није дијелио ни по националној ни по страначкој политици. Мјера је била људсковина од које је сам био састављен. Међу свима је имао пријатеље. Зато је увијек инсиситирао да се у називу Удружења увијек истакне оно „пријатеља Херцеговине“.
Здравље је годинама било нарушено, али је као терапију користио завичајне скупове послије којих би функционисао потпуно препорођен. На прошлогодишњем скупу у Зрењанину из болнице је бринуо да ли су сви гости на свом мјесту. Његово присуство је сваком скупу давало херцеговачки легитимитет.
И ову православну Нову годину је дочекао са братом Пејом Бајчетићем у Новом Саду. Са радошћу додијелио награду на томболи викенд на Моску код Драгана Аћимовића кога је стално помињао. Није га било на сијелу Гачана, што је већ био озбиљан знак за бригу…
Његов одлазак је непроцјењив. Херцеговина је изгубила свог најзначајнијег промотера и истинског амбасадора не само у Банату, него и у Србији. Не постоји ниједна реклама коју би платила Туристичка организација Требиња, а која је могла да привуче више гостију од Уроша Милојевића.
Портал Слободна Херцеговина је изгубио главног савјетника. Кад год је постојала дилема око неког става позивали смо Уроша знајући да има непогрешив одговор. Одлуке је доносио срцем, без калкулисања ситних личних интереса, зато су му сви вјеровали.
Није марио за формалности, нити га је занимало колико чланова броји удружење. За њега је свако ко воли Херцеговину био члан без потписа, печата и плаћене чланарине. Оданост Херцеговини исказивала се дјелима, а не испразним говорима и коментарима. Започео је бројне акције, промовисао многе знамените људе из Херцеговине и Баната. За мене ће парк великана у Клеку заувијек бити асоцијација на Уроша.
Остао сам му дужан. Репортажу о Клеку смо дуго договарали. Нисмо дочекали заједничко сплаварење са Николом Спајићем. Ко год сутра буде причао о Клеку знам да би то Урош темељније.
Након Уроша, остаје дубока празнина…
Збогом велики пријатељу и сине Херцеговине: моли се за херцеговачку слободу пред Србима небеским…
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Почивао у миру Божијем.
The examples really helped.
You’ve explained it perfectly.