Боравећи у Билећи, у прољеће и љето 1965. године, свашта другачијег, па чак и оностраног, могао је и видјети и чути човјек који први пут борави у том херцеговачком градићу и пјешачи његовом околином. А долази из далеког свијета своје Баније.

Не само да се том човјеку, док борави у том дијелу Источне Херцеговине, чини како се небо, узлаћено сунцем, издигло у висине топлином свог камена, него је оно и развучено његовим врховима који га и држе. Ту је сунцу и Божја и људска камена колијевка у којој оно одатле и одлази на починак.

А починак му почиње иза неких удаљених планина које је тај човјек већ при првом сусрету с тим крајем почео да наслућује. Може, међутим, домаштава он, бити да сунцу починак почиње и ближе: можда иза планине Видуше, на западу. За коју зна из тактичких разигравања као питомац Школе резервних официра, а и на прецизној војној карти не једном је прелазио и по њој и обилазио око ње. По чијим се зараванцима, око удаљенијих билећких села – Звијерине и Границе, те ближих – Корита и Заушја, до истока, у сасвим мироносне предвечерње часове, стада оваца скупљају на мјеста на којима ће дочекати рађање и њиховог и њихових пастира новог сунца. И то ни из чега другог него управо из малоприје речене камене колијевке. Из колијевке а иза високог – час бијелог, час сивог а час плавог камена. А некад, богами, било је и иза крвавог, црног камена.

Испружио сам се (ја сам тај случајни човјека) у хладовини храстовог шумарка. Негдје испод Корита. Па кад сам се примирио, поравнао оно војничке одоре по себи, уз руски аутомат шпагин (онај с добошем, није се употребљавао за гађања, а ни током вјежби – било га је лако чистити), који сам положио да се и он малко одмори, затим сам и торбицу с маском поред себе… па оно мршавих костију распоредио по каменим плочицама, односно ослободио их жуљања, кадли… безброј малих гиштерчића по баканџама (на обуку смо носили њих, а кад смо излазили у град – чизме, које су те године и стигле до војске). Спуштају се гуштерчићи са плочица од горње, сунчане стране. И умјесто да се грију, као што су до мог доласка чинили, они дошли у хлад па вршљају по мојим ципелама, по ногавицама панталона… Понашају се као да су они моји, као да сам ја њихов, као да се знамо од не знам када. Боже, питомих ли гуштерчића! мрсим у себи. Ето, шта ти је природа. Па нека ми неко каже да и гуштери нису разумна бића.

И поново се у једном тренутку ухватим у размишљању: како су ови гуштерчићи другачији, готово заиста онострано другачији у односу на банијске гуштере. Да лешкарим на камену свог Церика и да гуштерчићи пузе и вршљају по мојој одјећи – незамисливо!

Лежим, одмарам се, ћутим. Моји су негдје и доље, по јужним, и тамо, по западним камењарима. Наћи ћемо се кад се до сита, по заповиједи командировој, а све због науке о кретању по азимуту, находамо.

Кадли… застах с дисањем… слушам… и у једном тренутку…

Поглед на школу резервних војних официра у Билећи ( Фото: jna-sfrj.forumbo.net)

И у том, или у оном другом једном тренутку, свеједно, од оне стране шумарка, а страна је нижа јер се и шумарак развио по благој низбрдици, зачујем звонце овна предводника, као и неколико потмулих, благих и кратких блејкања његових оваца. Мора да се ован стреса чим му се звоно оглашава уједначеним тактовима. Затим се смири, па онда опет… Agnus Dei, што би рекли католици, од којих већина не зна да то значи Јагње Божије, односно да је то једно од имена Христових. Од првог читања Светог писма (била је то тврдих, црних корица, штампана на готово прозрачном пелиру, прилично стара Библија), Христа сам замишљао како крстари, у сандалама од бивоље коже, с ноге на ногу, камењем, па се затим бос пробија кроз ребрасте пјешчане дине преко којих је и доведен пред Понтија Пилата… Што припада некој другој причи, неком другом причању…

Лежим, одмарам се, ћутим. А онда се одједном зачу пјесма „Каранфил се на пут спрема“. Глас је потпуно зрео алт – чобаница, закључујем. Како сам се у пубертету извјежбао да и сам алтирам (иначе сам у хору био бас), по завршетку отпјеване прве строфе, наставих другом. А доље – тишина. Чобаница није знала ко се ту, сасвим близу, хлади љековитом словенском храстовином од раног поподневног врелог камена. И не потраја њена тишина нешто баш дуго – огласи се она трећом строфом:

 Шта ће мени мајка твоја и моја,
 Аман, аман, мајка твоја и моја,
Кад ја немам тебе младог крај себе?

Послије тога наста потпуна тишина. Ни звона овна, ни танког блека овце. Ни камичак какав да се помјери… Хладовина заузима све шири појас до сјеверне стране. Ни она, док осваја, да се бар с дашком вјетра гласне… Ама баш ништа.

И откуд у овом крају та стара, та љубавна лирска пјесма? питам се. Коју је написао вјероватно најпознатији српски текстописац пјесама које је народ назвао народним, Драгиша Недовић. Крагујевчанин, рођен 1916, а преминуо већ сљедеће, од моје билећке, 1965. године.

Али да се ја вратим свом камену, својој хладовини, својој бусоли. Јер чека ме неких пет стотина метара, можда и више, камене стазе, низбрдо, до зборног мјеста. А до њега знам да ћу проћи поред овеће њиве јечма… Устајем, стресам прашину са себе. Гуштерчићи се у међувремену повукли – схватили су да то што се испружило у хладовини није мртво, па каква корист вршљати по њему! Торбу с маском пребацујем преко укривљеног рамена, шпагин вјешам о раме, па стазом, тихо, с камена на камен, па црвеним прахом земље…

И ту, нешто ниже, док пролазим поред њиве, а загледан у њен јечам, паде ми на памет и питање: зна ли малопријашња дјевојка, млађа жена, свеједно, и ону о јечму који је жњела Косовка дјевојка? Јер њен је глас баш за ту пјесму.

Пролазим поред њиве, јечам узрио у боју старог злата – не сија као на Банији зоб, али његова боја већма смирује врелину сунца у младом човјеку од боје зоби. Јечам узрио као у пјесми „Поље“ великог српског пјесника, Херцеговца, Јована Дучића – од три строфе, наводим прву:

Јечмена жута поља зрела,
Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи.

Прошавши поред њиве јечма, оставивши дио неба гуштерима који се нису ни удостојили да ме испрате, изненада ме сустиже малопријашња пјесма о Каранфилу који се на пут спрема. И кад попустише звуци боје тог драгог алта, чије лице нисам видио, него га замислих, појави се овнујско звоно.

Близу шездесет година касније, а нека се узме у обзир да сам прије двадесет и више година прочитао причу „Зид на мјесечини“ не тако давно преминулог књижевника Радослава Братића, рођеног Херцеговца, наишао сам, у причи, на ријеч чактар. Што би значило, тако сам схватио – волујско звоно. Па сам се (за ријеч сам тада први пут чуо) дао у потрагу за Братићевом књигом Слика без оца. Она давна, коју сам посудио, давно је и изгубљена. Па сам је, стрпљиво тражећи, и нашао. И шта у причи, на једном мјесту, пише:

У близини пасу Ђурађева говеда. Чактар са вола млати као да је црквено звоно. Ни да се птица огласи, као да сва дивљач чека у засједи да види шта лудак ради. Свако од њега преза и бјежи. Чактар одзвони (одсвира) неколико узастопних тактова; во мора да се стресе да би то произвео. Док се Ружоња тресе – муда му се клате и пљешћу га по бедрама.

Да, чактар. С тим да во није ован. Мада би земља могла бити небо, уколико се из овостраног у онострано на вријеме полети. Можда је то и могуће: како са билећких њива с јечмом, тако и са камених вијенаца планине Видуше: с ниским храстовима и гуштерчићима, с гласом дјевојачким и звоном у истој слици.

У пољу херцеговачком, како каже бесмртни Дучић, гдје „змија кошуљу свлачи“.