• Три деценије након највећег прогона у новијој српској историји, серијал Дјеца из колоне подсјећа да иза сваког броја стоји име, лице и прекинуто дјетињство. Умјесто статистике и испразних фраза, доносимо лична свједочанства о страху и губитку, али и о снази да се из колоне крене ка новом животу.
• Некадашња дјеца, данас зрели људи, постали су стубови заједница у којима живе — љекари, професори, умјетници, спортисти, новинари, укратко: ствараоци. Наша је обавеза да њихове приче пренесемо достојанствено — као опомену, али и као доказ да ниједан прогон не може угасити људски потенцијал.
• Редакција Српског кола овај серијал објављује да би се памтило, да би се уважила жртва, и показало да су прогнаници једне земље постали богатство друге.
• Из колоне страха израсли су људи који данас носе снагу једног народа

Ђурђица Драгаш Вуковљак на промоцији своје збирке пјесама „Јер… ми смо иста крв“

За многе Србе из Лике, Баније, Кордуна и Далмације олује су почеле много прије Олује. Једна од њих је Ђурђица Драгаш Вуковљак – Госпићанка која је већ 1991. године, као седамнаестогодишња дјевојка, први пут постала избјеглица. Тај печат, каже, њена породица носи од дана када су напустили свој стан у Госпићу, са надом да ће се брзо вратити. Четири године касније, у августу 1995, та нада је коначно угашена.

Ипак, умјесто да живот проведе у огорчењу, Ђурђица је из трагичног искуства изградила снагу. У Београду је завршила Факултет политичких наука, одлучивши се за новинарство, а већ више од двије деценије ради у Радио Београду, гдје је од почетника стигла до уредника Привредно-политичке рубрике. Њено перо препознатљиво је и у јавности – како кроз новинарске текстове, тако и кроз књижевност.

Године 2024. објавила је књижевни првенац – збирку пјесама Јер… ми смо иста крв, посвећену прецима страдалим у усташком покољу. Тиме је потврдила оно што многи одавно знају: да је Ђурђица један од најврједнијих прегалаца у српској култури сјећања, неко ко истрајно чува памћење на жртве и опомиње да заборав није могућност.

• Сјећате ли се тренутка када сте морали да напустите свој дом?

– Често кажем да је моја Олуја почела још 1991. године. Крајем августа те године моја породица добија избјеглички печат — били смо приморани да напустимо Госпић и стан у којем смо живјели.

• Гдје Вас је даље наводио пут?

– Привремено смо се склонили у стару кућу у селу одакле је мој отац. Живо памтим те дане. Надали смо се повратку, јер нас је од Госпића дијелило тек неколико километара. Али како су сукоби јачали, а вијести постајале све трагичније, та нада се лагано гасила. Жалила сам за фотографијама и успоменама које су остале у стану, јер материјалне ствари нису имале вриједност у поређењу са оним што смо губили. У свему томе покушавали смо да пронађемо нови смисао и да будемо захвални што смо живи и заједно. Тих дана често се понављало: „Ма, нек’ је глава на раменима.” Али временом је све чешће одјекивало и оно горко: „Ма, џаба и глава кад ништа немам.” Са тим се нисам могла сложити. За мене је увијек било најважније да смо сви на броју.

• Многе породице рат је физички одвојио. Како сте се Ви снашли у новонасталој стуацији?

— Иако смо тих година били раздвојени — ја у Београду на студијама, а родитељи и сестра у завичају, покушавајући да створе нови дом — били смо снажно повезани. Моја највећа брига била је њихова безбједност. Сваку прилику користила сам да одем у Лику, па сам се и оног несрећног љета 1995. тамо затекла. Данас сам на томе захвална. Не знам како бих издржала да сам била далеко и без вијести о најдражима.

• Каква је била разлика између Вашег првог избјеглиштва 1991. и одласка 1995. године?

— Овај пут било је далеко теже него 1991. Знали смо да иза себе остављамо и завичај. Ти тренуци одласка из Лике нису само сјећање — они су дио мене. Вјерујем да ће то бити мисли које ће ме пратити и у посљедњем часу. До тада их чувам као суштински дио свог бића. Имала сам тада 21 годину. Неко би помислио да младост није могла сагледати тежину онога што нам се дешава. Али било је управо супротно. Била сам свјесна да је то крај једног дијела живота, да ништа више неће бити исто и да од тог тренутка постајемо људи без завичаја. Нажалост, показало се да је било тако…

• Како памтите дан када сте кренули у колони?

– Био је то мучан и чудан дан. Почео је детонацијама граната и поруком коју нам је преко таласа Хрватског радија упутио тадашњи предсједник Фрањо Туђман. Сјећам се тих ријечи и зле слутње која нас је обузела. Било је гранатирања и раније, али никада нам се није директно обраћао хрватски предсједник са позивом да останемо у својим кућама и да не пружамо отпор војсци која долази да „успостави ред”. Инстинктивно смо осјећали да се дешава нешто велико. Тај дан смо, као и много пута раније, провели у импровизованом склоништу – гаражи дјелимично укопаној у земљу. Чекали смо да прође и да се вратимо некаквом нормалном животу. Али гранатирање није престајало читав дан. У сумрак је улицом прошао аутомобил из којег нам је један човјек довикнуо да се спакујемо и кренемо. Рекао је да је то привремено, због наше безбједности. Питања је било безброј, али нико није могао дати одговоре. Невјероватном брзином и у некаквој суморној тишини сви смо се разишли. Свако је журио кући, размишљао шта да понесе, како да понесе, с чим да крене… И данас ме хвата језа кад се сјетим тог очаја и страха. Живот је стао у двије-три торбе – и кренули смо. Поново смо остављали иза себе врата која смо посљедњи пут закључали.

• Имате ли неку слику из тог дана која Вам се заувијек урезала у сјећање?

– Да. Био је други дан наше агоније. Свитало је, а колона је стајала код Доњег Лапца. Изашла сам из камиона у којем смо за читаву ноћ превалили тек тридесетак километара. Небо је било ведро, јутро прохладно, владала је чудна тишина, а измаглица се тек дизала са оближњих шумарака. Било је прелијепо. Било би прелијепо да није било наше колоне, уморних људи који су или спавали на тракторским приколицама и запрежним колима или у тишини тумарали, гледајући сав тај јад око себе – баш попут мене.
– Размишљала сам како ће сванути један прелијеп љетни дан и како природу нимало не занима наша несрећа. Плакала сам и опраштала се са завичајем. Жељела сам да га запамтим баш таквог – лијепог и невиног, попут тог љетњег праскозорја. И сад плачем, и увијек плачем, кад се сјетим тог јутра.

Туриста у завичају: Ђурђица на Плитвичким језерима

• Како су изгледали студентски дани у избјеглиштву?

– Моји студентски дани почели су 1992. године и по много чему били су необични. Уписала сам факултет, а да моји родитељи нису ни знали шта планирам. Ја сам била овдје, они у Лици, све везе су биле у прекиду док није пробијен Коридор. Тек у јулу, кад сам све завршила и уписала Факултет политичких наука, јавила сам им. Сјећам се те помало смијешне ситуације – кад смо се коначно чули телефоном, рекла сам да сам уписала факултет, а они су ме упитали: „Који?” Данас, кад читава фамилија брине и бурно проживљава уписни рок, то звучи потпуно невјероватно. То је било вријеме ужасних санкција и немаштине. Све четири године студија нисмо имали гријање у згради. И данас памтим како смо сједили у јакнама, кроз облаке дима (јер је тада пушење у слушаоницама било дозвољено), слушали предавања и „разглабали” о политичким и социолошким темама као да је све у најбољем реду. Мени је, као избјеглици, било још теже. Оно мало новца које су родитељи и бака и дјед успијевали да одвоје за мене, углавном сам чувала да купим нешто за њих и сестру кад кренем у Лику. Књиге нисам могла куповати. Ишла сам у библиотеке, понекад нешто фотокопирала, а углавном сам чекала да колеге положе, па да ми дају своје књиге и скрипте. Неки су давали, и хвала им на томе. Хвала и рођацима код којих сам првих година избјеглиштва живјела. Касније сам становала у студентском дому и, упркос заиста лошим условима који су тада били нормална ствар, тај период ми је остао у лијепом сјећању.

• У ком тренутку сте знали да желите да се бавите новинарским послом?

– Жеља да постанем новинар родила се готово изненада. Вјерујем да су томе „кумовали” извјештаји које су у то вријеме новинари слали са ратишта. Тада ми је било веома важно да истина о ономе што се дешава, о животу обичних људи на ратишту, допре до што ширег аудиторијума. Писање ми је одувијек добро ишло, и тако сам, готово преко ноћи, донијела одлуку да упишем новинарство. Родитељи су били прилично изненађени и помало разочарани када сам им саопштила своју одлуку. Очекујући да ћу уписати неки „нормалан” факултет, нису могли претпоставити да ће мој избор бити управо новинарство. Али, ето… та одлука је постала почетак мог животног пута.

• Јесте ли икада имали осјећај да морате „доказивати” свој идентитет и вриједност јер сте дјевојка из колоне?

– Чини ми се да, како вријеме пролази, више размишљамо о проблемима које смо као избјеглице имали. Тих несрећних деведесетих година није било много времена да се мисли и очајава. Морало се живјети, борити и стварати све изнова. Бар је тако било у мојој породици. Сада нас, наравно, стижу све трауме које смо преживјели, али тада смо прихватали сваку невољу која нам се дешавала и, хвала Богу, били јачи од ње. Тако су пролазили и моји студентски дани. Искрено, нисам осјећала неки велики притисак околине због свог поријекла или статуса, нити сам томе придавала велику пажњу. Имала сам циљ пред собом и ишла ка њему.

• Како сте успијевали постићи сјајне резултате?

– Никада нисам имала утисак да сам урадила нешто посебно и важно због тога што сам завршила факултет иако су околности биле тешке. То се некако подразумијевало, посебно у мојој породици која се никада није претерано бавила петицама у мојој ђачкој књижици. Нисам добијала поклоне због одличног успјеха, нити су се моји родитељи тиме хвалили другима. Било је то нормално и очекивано. Тако сам и наставила у животу. И данас, када имам више од двадесет година новинарског искуства иза себе, неке личне и пословне успјехе, немам утисак да сам урадила нешто посебно. Напротив, мислим да сам могла и више и боље, али нисам незадовољна.

СТРАНАЦ У РОДНОМ ГРАДУ: Ђурђица на прагу ђедове куће

• Да ли сте имали проблема у вези са ијекавицом?

– У Србији сам завршила четврти разред средње школе и факултет и за читаво то вријеме говорила сам и писала ијекавицу. Никад ми нико од професора и вршњака то није замјерио. Било је понекад неразумијевања, чак и нетрпељивости појединих професора по неким другим питањима, али што се тиче ијекавице, никад. Кад сам почела да радим у радију, све је постало компликованије. Подразумијева се да сам морала да пређем на екавицу, али због акцента сам често добијала критике. Превазилазила сам и то, учила и мијењала се. У Радио Београду то пролазе и остале колеге које долазе из различитих дијелова Србије и бивше Југославије, па знам да то није имало везе са дискриминацијом нас избјеглица. Једноставно, нека правила се морају поштовати у говорним медијима и ја то прихватам. Оно што ми је сметало, а смета ми и сад је недостатак емпатије за све оно што смо ми избјеглице прошли. Сажаљење никад нисам ни тражила, ни одобравала, али боли ме кад нема разумијевања. И не само да нема разумијевања, већ понекад има оптуживања и неке мени несхватљиве мржње и љубоморе. Али, то је нажалост постала наша нормалност. Кад то кажем, не мислим само на нас чије животе је обиљежило избјеглиштво већ на друштво у цјелини.

• Јесте ли у неком тренутку осјећали да су Ваши снови већи од окружења у којем сте се затекли?

– Осјећај да су ми снови већи од окружења био је најјачи на почетку рата. Једноставно нисам прихватала чињеницу да у јесен 1991. године нико није много мислио о новој школској години. Са 17 година била сам ријешена да завршим тај посљедњи разред Средње педагошке школе и нисам се смирила док нисам дошла у Београд и уписала га. Прва два-три мјесеца провела сам код другарице из школе која се са породицом раније преселила у Србију, а тек касније прешла код рођака. Са ове дистанце, био је то врло трезвен и храбар потез дјевојке која чак није била ни пунољетна. Сада ми то вјероватно не би пало на памет!

• Шта Вам је помогло да вјерујете да ћете стићи до зацртаног циља?

– Мислим да сам највише сама себи помогла. Наравно, захвална сам породици и рођацима код којих сам живјела почетком деведесетих, али ипак је све на крају највише зависило од мене.

• Колико Вам је било важно да кроз своју професију помогнете другима?

– Ја сам у новинарство и ушла с идејом да помогнем другима. Није новинарство професија од које зависе људски животи, али од тога колико ми професионално радимо свој посао, често зависе одлуке које се у неком друштву доносе. Иако су се ствари много промијениле од кад постоји интернет и друштвене мреже, ми новинари често смо ти који отварају важне теме, помажу да се сазна за проблеме са којима се неке групе и појединци суочавају. Понекад помогнемо и да се ријеше и морам да признам да нема бољег осјећаја од тога.

• Шта за Вас данас представља Госпић и Лика?

– Годинама сам себе убјеђивала да сам се оног јутра у Доњем Лапцу заувијек поздравила са завичајем. Увјеравала сам се да је та прича готова, да сам пребољела и да идем даље, не осврћући се. Али, ријетко кад у животу буде онако како планирате. Када сам прије четири године отишла у Лику са члановима Удружења Јадовно 41, сва она, годинама потискивана осјећања, поново су оживјела. Већ послије тог првог одласка знала сам да ја и завичај имамо још много тога да пружимо једно другом.

• Шта се конкретно десило?

– Пробудило се у мени нешто чега нисам била свјесна деценијама. Почела сам да пишем пјесме о страдању своје породице и нашег народа у Другом свјетском рату. Некако сам то учинила инстинктивно, послије посјете Шарановој јами на Велебиту и страдалном селу Дивоселу, из којег ми потиче отац. Вратила сам се свом завичају, али сам почела и да га гледам из другог угла – болног, али и отрежњујућег. Сваки нови сусрет са Ликом је, како често кажем, и љепота и страхота. С једне стране неописива срећа кад удахнеш ваздух и омиришеш земљу са које потичеш, а с друге – туга која те разори кад видиш пустош и схватиш да немаш гдје да преноћиш, иако су генерације твојих предака ту живјеле, кућиле се и стваралe. Помијешана су ми осјећања, али не одустајем. Пишем, трудим се да „освијетлим” неке заборављене теме, заборављена мјеста и људе.

• Вежу Вас успомене?

– Трудим се, и за сада успијевам, да одржавам чистим једно од чак шест гробаља у Дивоселу на којем почивају моји Драгаши. Дивосело је данас пусто и уништено; осим тих гробова и наших успомена, ништа више тамо не постоји. У мамином селу, Врепцу, ситуација је нешто боља и надам се да ћу успјети да обновим бабину и дједову кућу, да више не будем „туриста” у завичају. У Госпићу, гдје сам се родила и живјела 17 година, осјећам се као странац. Имам тамо неколико људи који су ми важни и са којима повремено контактирам, али то је све. Лика ми је и мајка и маћеха, али, као што сам написала у једној пјесми, другу немам.

Текст: Трифко Ћоровић
 Српско коло, број 114. странице 2-3

• Овај медијски садржај суфинансиран је од стране Mинистарства информисања и телекомуникација. Ставови изнијети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је додијелио средства