Почетком јуна ове 2016. године, српским књижевним и културним миљеом прострујала је тужна вест да се упокојио Радослав Братић.
Фото: Вечерње Новости
Размишљајући да за читаоце напишем један осврт о овом великом и драгом човеку, прва асоцијација о Братићевој личности биле су речи другог великог српског књижевника из Херцеговине, Јована Дучића, написане о Сави Владиславићу: “…Оличење Србина из Херцеговине, духовног колико и душевног, гипког колико и поносног, опрезног колико и неустрашивог, што представља карактер Херцеговаца у познатој равнотежи између његових позитивних и негативних особина, а са његовим готово јелинским осећањем мере. Србин Херцеговац значи Медитеранац више него Балканац, човек маште колико и реалист, и човек сна колико и позитивни стваралац”. Његову “и гипкост и поноситост”, и “опрезност и неустрашивост”, његово “јелинско осећање мере”, морао је осетити не само онај ко се са њим дружио, него и свако ко је имао ту привилегију да са њим с времена на време поразговара.
И заиста, на комеморацији одржаној 6. јуна у Удружењу књижевника Србије, могле су се чути многе интересантне речи које потврђују овакву слику Радослава Братића као оличења Србина из Херцеговине. Колико је само требало одважности да се у та комунистичка антисрпска времена у Удружењу књижевника Србије, на плочи са именима страдалих књижевника у Другом светском рату, нађе и име књижевника Драгише Васића, припадника антифашистичког али и антикомунистичког покрета Драже Михаиловића. На комеморацији у УКС смо чули да је главна заслуга да се и његово име нађе на тој спомен плочи, припадала управо Радославу Братићу.
Својевремно сам негде прочитао да је Православни Рус у она благочестива времена руске православне империјске државности, имао “пет очева”. Први је Господ, наш Небески Отац, други је Руски Цар, као отац нације и Божији Помазаник, трећи је баћушка, свештеник, четврти је крсни отац или како би ми Срби рекли, крштени кум и пети отац православног Руса био је његов физички отац. И прича из наслова о три Отаџбине-мајке, такође је једна карактеристика која одликује Србина из Херцеговине. Поред своје физичке мајке, Србин из Херцеговине има и три Отаџбине-мајке – мајку Херцеговину, као свој завичај, своју “Родину” како би рекли браћа Руси, мајку Србију, као мајку целог рода српског, и матушку Русију, као православну мајчицу и заштитницу читавог рода Православног. Те три Отаџбине-мајке препознатљиве су и у књижевном делу Радослава Братића. У једној његовој приповеци из Херцеговине, имамо једну лепу причу у којој херцеговачки сељаци већају из које стране земље је непознати предмет који је нађен у њиховом селу. Пошто су се изређале многе земље, некој, не много домишљатој жени, излетело је питање – а да тај предмет није из Русије. На такву глупост уследио је шамар од стране њеног мужа, уз прекорне речи због срамоте коју му је она нанела – па како може рећи за Русију да је страна земља.
Колико је састрадавао Радослав са сваком неправдом коју је глобалистичка неман наносила српском роду, знао је свако ко га је познавао. И пре дивљачког бомбардовања Србије, Радослав Братић је разобличавао необуздани цинизам и разуздану бестидост која је попут куге продирала са Запада. Речи другог великог српског књижевника из Херцеговине Алексе Шантића – мене све ране мога рода боле – представљају једну врсту “пасоша” Србина из Херцеговине и Радослав Братић је томе јарка потврда. Ненаметљив какав је био, као да је пожелео да следеће “Ћоровићеве сусрете књижевника” у његовој Билећи – чија је тема ове године управо “Књижевно дело Радослава Братића” – испрати са Небеса. Нека му Господ опрости сва сагрешења земаљска и причисли га венцу бесмртних витезова Небеске Србије.
Кратак биографски осврт о животу и делу Радослава Братића
Радослав Братић рођен је на Видовдан 1948. године у селу Брестице код Билеће. После основне и средње школе које је завршио у Херцеговини, Братић у Београду завршава студије књижевности на Филолошком факултету у Београду. Аутор је три романа (“Смрт спаситеља”, “Сумња у биографију” и “Трг соли”) и три збирке приповедака (“Слика без оца”, “Страх од звона” и “Зима у Херцеговини”). Писао је и поезију, есеје, критике, драме. Посебно значајан рад Радослава Братића био је у својству уредника. Приредио је сам или са сарадницима више антологија стране књижевности, дотад слабо познате српском читаоцу (антологију књижевности Лужичких Срба, кинеске, индијске, књижевности америчких црнаца…). Као уредник у БИГЗ-у приредио је десетак библиотека домаће и стране књижевности, неке од њих представљају истинске бисере. Радослав Братић је био члан редакције и уредник великог броја књижевних часописа, а од 2004. године па до своје смрти, био је главни уредним часописа Нова Зора, која је следила традиције чувене “Зоре” Дучића, Шантића, браће Ћоровић, Шоле и других великана српске књижевности. Усудио бих се рећи да је “Нова Зора” најзначајнији и најквалитетнији српски књижевни часопис у последњих 15 година. Био је веома активан у делатности обновљеног Српског просветно-културног друштва “Просвјета”. Братић је добитник и најзначајнијих српских књижевних награда – Андрићеве књижевне награде, Кочићеве књижевне награде, награде Меша Селимовић, награде Исидора Секулић, награде Ћамил Сијарић, књижевних награда листова Младост и Борба и других. Добитник је и бројних угледних плакета и повеља, Плакете Милош Црњански, Златне повеље Цар Душан, Повеље Клуба Гачана и других. Радослав Братић сахрањен је на Новом гробљу у Београду, у Алеји заслужних грађана.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
