Никада не знаш када ће и одакле избити, шта траже, чиме тргују и куда иду. И као што билећка прича каже: да им гатачка вода стиже мутна, требињска: да је билећка вода слаба и плаховита, дубровачка: да им херцеговачка вода наноси муљ и квари море, тако бишовска прича каже да ће их сваки трговац, и поповски и далматински и имотски, гадно прећи. Продаће им рог у врећи а да не трепну. Без обзира да ли тргују пужевима, каквим ђинђувама, стоком или кором смрдљикушом.

Уочи самог Видовдана, или боље рећи уочи мог рођендана, када се већ сунце увелико из- вукло из ноћне море, путем који нас води у свијет и још брже враћа, бануше три непозната човјека. Или су прави трговци, или шверцери, или хајдуци, друго нема ко бити. Најлакше је човјека по капи препознати, али ови иду голо глави. Јашу на коњима као небески јахачи, као ратници који су побиједили у пресудној битки. Сјенокоси су већ пали, мокри од зноја с плећа мог дједа Григорија. Њихова раскош увелико скрива наше сиромаштво и додаје му мало идиле. Између откоса је размак као између два жељезничка колосијека на узаној прузи Билећа– Никшић, који јединственим пејзажом повезује стару Херцеговину и говори више шта смо били него шта смо сада.

Такву ширину откоса Григорије је, док је био млађи, постизао у једном замаху, а данас је не би ниједан косац ни од три пута постигао. Зато пред оним који то гледа и не може ништа данас да се пореди са оним од јуче, а да се не добије свијетла слика прошлости и тужна слика садашњости. Сјенокос нагло укида пут, зато јахачи силазе с коња и иду пјешке. Ко су да су, морају се дивити косцу који је савладао и сложио у редове толики цвијет природе.

Звона с цркве најавише долазак непознатих који избише право пред нашу кућу. Увијек смо на удару, јер станујемо уз сами пут, баш као што је на путу свему и свачему Попарин млин на извору Требишњице. Дочекује их Григорије, за ову прилику испрси се као да има три невидљиве медаље на грудима. Спреман је увијек и са сваким да се бори, зато с непознатим прича кратко и одсјечно. Зна да су овуда пролазиле многе војске, убијале и палиле, у име знаних и незнаних султана, заповједника, папа и царева. Он који нас лакше истуче него што попије чашу воде, због тога што не схватамо шта се збило на Видовдан и како су Срби на Косову изгубили царство, сад је одједном миран и сталожен. Увијек га баш мој рођендан подсјећа на тај пораз. На мој рођендан је, каже Григорије, објављена и Резолуција ибеа, када нам је тетак заглавио у затвору зато што је носио руску шубару и што је волио да пјева руске пјесме. Пјевао је чим попије једну, а пио је често и много. И што је најгоре, на мој рођендан је цркао во Милоња нашем куму, па су мене одмах означили за кривца. Тај во је подсјећао на догађај када су многи Херцеговци и Црногорци отишли трбухом за крухом у Америку, тридесетих година овог вијека. Пошто је свим досељеницима у доба прохибиције био улаз забрањен, путовали су на сточне пасоше. Мој даљи дјед је имао пасош на име: во Милоња!

Наиђе цариник и каже:

„Паспорт, плиз”, и до бије пасош у којем пише: во Милоња. Бу-у-у! То је та обећана земља у коју се може ући само четвороношке. Зато сам послије смрти кумовог вола добио такве 6атине да је и сваки лист на нашем ораху морао да осјети бол од тих уда раца. А највише је дједа љутило што не плачем, што не пуштам глас кајања, макар ме непрестано тукао. Говорио је: „Ово ти је за Милоша, о коме не знаш ништа, ово ти је за Лазара, а ово за Косанчић Ивана – да то име запамтиш, јер теби ништа на овом свијету није свето.” На моје ријечи да они више нијесу на овом свијету, ударао ме је још више и јаче. Пребио ме бар десет пута због Стаљина, говорећи: „На твој рођендан смо страдали. А што се нико други не нађе да се тада роди, него баш ти? Видиш ли колико има народа – свако је могао тада да се роди, али нико паметан није шћео до ти!” Једном ме је ишамарао зато што је у Билећи био злогласни логор који је основала влада Цветковић-Мачек, и што су у њему мучени родо љуби Моша Пијаде, Лола Рибар и Иван Ми лутиновић. А послије рата ту су затварани ибеовци. Када сам га упитао како то да и стара злогласна власт и нова народна власт једнако бију и затварају у исти затвор – дрмнуо ми је шамарчину по горњој усни тако снажно да ми је до данас остала натечена.

Трговци посједаше испред наше куће, неко на дрвени трупац а неко на камен. Човјеку с брковима разли се задњица по стијени, свакога ухвати страх да ли ће је икада више моћи сакупити и саставити у једно. Земља к себи вуче и мршаве, а камоли да неће овако дебеле. Онај најмлађи прострије бијели везени рубац и сједе на њега. Опточен је позлаћеном сватовском жицом. Као да сједају испред млина на Тре- бишњици, чекајући када ће им бити самљевено жито. И како да тај младић не подсјети сваког на оног сина – из Григоријеве приче – јединца у мајке, који је с марамом око врата отишао у млин да самеље пшеницу за крсну погачу, па како је било касно, ништа му није преостало него да у млину преноћи.

Доласци непознатог нагло су нас уједињавали и брисали све свађе међу нама. Откривали су колико жалимо мртве и колико волимо живе. За мене увијек су то били празници, јер су ме за трен ослобађали присуства старијих и њиховог мучења. Најгоре је кад те држе на оку и саплићу ти сваки корак. Оно што су продавали трговци и Имоткиње, више смо јели и пили очима него устима, више се наслађивали гледањем него што бисмо купили. А нема веће глади него у дјечијим очима. Чим неко тако дође, Стамена је одмах доносила свој шупљи бакарни ибрик да би га за нешто замијенила. Али нико није луд да га узме. Дјед је у тим разговорима увијек био мало по страни, добијао је лице мудраца. Данас ми изгледа да није причао већ изговарао посло вице или рецитовао народне пјесме. Више је гледао у трговачке коње, него у људе, јер с коњ има је искреније причао него и с најмањом дјецом.

Најстарији трговац вади из џепа дуванску ћесу и поче да пуни лулу жутом шкијом какву у Херцеговини стављају и на најљућу рану. А можда мисли да дјед нема дувана па хоће да га понизи. Док се ћеса њише у његовим рукама, личи на оно од чега је и настала – на круто овнујско мудо. Огромно је било, мора да је скинуто са најјачег праза. Кад напуни лулу, рече да су путници из далека и да траже да купе добру младу кобилу, а моле ако могу и мало воде да добију. Чули су да баш у овој кући има млада ждребица. Дед извади свој дуван – жутио се као икакав лимун. Био је то најбољи одговор за све што су питали. Узврати им да за продају немамо ништа а да се напити воде може свако.

Млађи човјек се искашља, као да га обузе неки страх, налик на страх оног младића с ма ра мом око врата, када је у млину на Требишњици, усред ноћи, бануо прерушени ђаво.

Човјек с брковима, на Григоријеве ријечи, одврати: „Бистра је вода у Требишњици” и почеша се иза уха. А знам када се год наш про- давач почеше иза уха да тада нешто лаже и краде. Погрешно је у рачуну сабрао или одузео. Или као млинар на Требишњици када за самљевено жито наплаћује дупли ујам.
И као што се вода скупља у уставу заградачког млина на Мушници, тако су се ријечи трговачке полако скупљале и прича згушњавала да је лагано откривала њихову намјеру. Када мајка изнесе бокал с водом и остави га пред трговце, онај с брковима упита: „Да није – море бит – колонистички?” Дјед одговори потврдно, а бркови се само зањихаше и човјек одгурну бокал ријечима: „Значи да је швапски! Из њега не бих волио пит!” Григорије му на то одбруси вољ-му-пити, вољ-не-пити. Нити га је звао нити молио да дође. И од прве ријечи њихов разговор је постао судар млинског камена с Требишњице и сувог крупног зрна кукуруза, када га у млин донесу Невесињци, јер воле да су у свему изузетак. Њихов разговор је судар два зараћена и нетрпељива свијета.

Неко дијете натрча јурећи кокошку која по лети пут млађег човјека, а овај скочи да се брани. Унезвијерено гледа, баш као да је осјетио дах ђавола који води оног младића с марамом око врата што је дошао у воденицу на Требишњици, да би га на крају задавио у виру. Тада се вода мутила и свуда остављала блато. Када кокошка одлепрша, трговац се пипну за уну- трашњи џеп капута, ваљда тако провјерава да ли му је новчаник на мјесту. Григорије га погледа попријеко, као да му звизну најјачи шамар. Овдје никад нико никоме ништа украо није, нити ће. Баш као што ниједан млинар на Требишњици не трпи никакав приговор зашто је брашно самљевено крупно или ситно.

Велинка не прилази већ вири кроз прозорске решетке своје куће и свима ставља до знања да је између ње и свијета гвоздена преграда преко које нема пута ни пролаза. Личи тако на запа љену свијећу у цркви која повезује наше мисли и моли се за све који су грешни. Мора да јој свијет тако изгледа, без раскоши и слободе. Јер свака је решетка, једнако и на рођеној кући и на сопственим очима, симбол стеге и затвора, знак спутавања и тјескобе. Исто као што решетка успорава да се не стропошта одједном сва вода у понор испод заградачког млина. Велинка личи на ону младићеву мајку која очајава и плаче тражећи сина који је замркао у воденици, али се више није вратио. Када је мајка срела старца с бијелом брадом до појаса и све му испричала. Бијаше то прерушени Бог, који одм ах нареди арханђелу Гаврилу да јој пронађе сина.

Старији човјек рече Григорију да су ријетке младе ждребице, одгојене и отхрањене како ваља. И он је у својим ријечима уживао, чекао је да одзвоне и свачије лице озаре.

Дјед одговара да кобилу, и када би имао на продају, не би свакоме дао, јер и животиња често има бољу душу него човјек и зна да пати. С њим је тешко причати, јер и онда када се онај што прича сав унесе у причу и постигне најзанимљивији детаљ, дјед зна да каже: „Шта рече?” А поновити никада нико не може оно што је најљепше и непоновљиво.

Човјек с брковима рече да је лако пазити ждријебе које је од добре пасмине, али је тешко пазити оно које је пуно зла, и по мајци и по оцу. На том мјесту, као када се, ударано водом из Требишњице, спушта млинско дрво на којем се окреће камени точак, ускаче Григорије узречицом: „У празном тору и код лошег домаћина свако кљусе личи на крепаћа!”

„Нећеш ми ваљда рећи да су наши коњи слабији од ваших, да су вам гдје били бржи у сватовима од наших, да су наши торови празни а ваши пуни”, рече човјек с брковима, ударајући прстима о камен, као да је утврдио пазар и већ пребројава паре.

Григорије му рече да је испод нашег дората свака кобила ождријебила мушко ждријебе, а испод нашег овна мркаља свака овца се облизнила или отројчила.

„Мени изгледа, ипак, да сте сиромашни”, рече млађи човјек.

На те ријечи Григорије се искашља, као да га запухну какав смрад из столачке влачаре. То је чувена ступа остала још из владавине Ризванбеговића, која ваља сукно и убија ону силину ткане раше. „Имам десет дулума најбоље земље. Дванаест крава и три јарма волова. Имам три куће и три лимузине. Из двије позлаћене пушке могу убити сваког непријатеља прије него што и помисли да учини какво зло”, узврати Григорије.

“А гдје су вам те лимузине, кад овдје и нема цесте?” пита старији човјек.

„Кријем их у штали због порезника!” пошпрдује се Григорије с трговцима.

Старији човјек хвали свога пастува да га нема таквог ни у десет држава. Лице му се нагло мијења постаје умиљато и мекано. А знам да дјед не подноси никога ко изгледа тако као да ће се на крају разговора изљубити. Та мекоћа нагриза горе од сваке влаге и рђе. »Чудо ти тог пастува, кога толико хвалиш, не узе Пеко Дапчевић, да јаше на њему уз рат, када је туда про водио војску. Волио је, кажу, да има најбољег коња”, рече Григорије.

Прича је сада одмицала нешто спорије, баш као што Требишњица успорава у току кроз херцеговачки предио да би била прогутана и нестала у пресланој води Јадранског мора

Старији човјек окреће причу и рече да не зна гдје су се све он и Григорије сретали, али је сигуран да нијесу у заробљеништву, јер је сва лица тамо добро упамтио.

„Ви сте били у заробљеништву а ми ниј есмо? О, отвори се земљо!” сикну Григорије. Изгледало је да сасипа припремљене ријечи баш као што се вода сасипа из фатничког извора у своје корито. „Ви сте страдали и гинули, бацани у јаме, а ми нијесмо. Ви сте били хероји, а ми нијесмо.” Старији човјек смирује Григорија ријечима да није важно шта је ко био, већ шта је сада и шта ће бити. Григорије му на то рече да не може онај који је био говно одједном постати човјек.

Све то разљути Григорија као кад на млинску лопатицу налети изненадни јак млаз воде да камен подивља, убрза окретање и мљевење жита, а дио брашненог праха дигне се у ваздух и запуши ноздрве и самог млинара. Рецимо ов дје да су Бог и свети Сава направили прву воденицу, али нијесу знали да додају чекетало, како не би зрна жита из коша морали прстима гурати под млински камен. А то је доказ да је са стварањем свијета много теже ишло него што ми данас мислимо.

„Јесу ли вама за један дан побацали све, и до дјетета у колијевци, у јаму – или нама? Јесу ли вама или нама Швабе стријељале и посљедњег ђака? Јесу ли вама или нама изгинули готово сви домаћини у албанским беспућима?” виче Григорије, коме се откачи крупна суза, као од станца камена кад се одвоји дио, и скотрља му се свом тежином у њедра.

„Нијесу штедјели ни нас ни вас”, шапуће старији човјек. „А гдје су вам табле на којима пише шта је било? Гдје су вам споменици и фењери пред њима? Гдје су вам гробља и мермерне плоче; зашто кријете прошлост од садашњости? Гдје вам је уређен пут који води до стрелишта? Наш је споменик палим жртвама у рату смјештен у хладу јабланова и борова. Имамо кога оплакати и ожалити.”

Када млади човјек упита да ли је ждребица ненатруњена и недирнута, Григорије одврати да су то ружна питања пред овом кућом, и ако имају још таквих – знају куда им је пут. „У ногама наших ждребица је вјетар, у устима олово!” рече Григорије. То је иста она сцена као кад млинар на Требишњици запријети некој нестрпљивој муштерији да ће јој избацити жито из млина.

Пред кућу стиже и Вуксан и одмах тражи жртву да се поциква и тако покаже како га нико у тој игри још није добио. Баца и млати прстима десне руке: цикве-шије-ото! Узвраћа одмах човјек с брковима: кватро-сете-шије! Као да се похваташе у кости да се рву, а не да се надмећу у италијанској игри. Човјек с брковима је ска кутао око Вуксана, баш као што је ђаво играо у воденици и ругао се божијој направи која из међу коша за жито и воденичког камена нема лијевка. Онако поклопљен брковима, овај човјек личи на реченицу претрпану ријечима из које испадају придјеви јер се међусобно не подносе.

Побједи Вуксан као што сваког побјеђује, и овдје и пред школом када иде на родитељски састанак, и пред продавницом када је откуп пужева или цвијета мразавца и казалца. Док се циква, увијек чучи, као да поправља какав квар на кућном крову противника. И један и други личе мало на Талијане; можда су заборавили домаће игре бацања камена с рамена и потезање клипа.

На увредљиво питање шта купац добија уз ждребицу, Григорије одговара питањем: „Бога вам, на чијој страни уопште ви бијасте у овом потоњем рату? Јер не каже џабе наш народ: граничари ко граничари – не вјеруј им ни када се крсте. Умјесто да кажу: добар дан, они потегну нож у секунди. Плану и убију лакше него што се прекрсте.” На то се човјек с брковима подиже и рече: „Бистра је вода у Требишњици!” Григорије ту не стаје, баш као што ни млинар на Требишњици не прекида већ непрестано досипа жито, па рече: „Ни у првом рату вас не би у Солуну!”

„Не само што смо били на Солуну већ смо били и војници и официри”, рече старији човјек и затресе капутом као да истреса џепове кад накраде ораха и љешника.

„Зато смо тако и прошли, што сте ви командовали”, рече Вуксан. „Не знам на шта циљаш – или слабо познајеш историју”, рече старији човјек – „али смо тада прегазили и много моћнију аустроугарску силу.” Као што се вода Требишњице, чим нарасте, излије, прегази и однесе све што јој се нађе на путу.

„Немојте само још рећи да сте ви убили Фердинанда!”

„Ми, него ко други!” одбруси Григорије. „Чабриновића је родила Братуша, ено из оне куће, а Принципи су се одавно одселили у Грахово.” Увијек је у заносу, као да је у црквеној порти а не на улици.

„ Је ли истина да вам се жене тешко порађају и да многе умиру прије него што се одвоје од терета?” упита млађи човјек, мислећи да ће тако збунити Григорија. Али када њега наљуте, он не узвраћа на исти начин, већ хладноћом унижава саговорника То је онај трен када слушалац, у Попарином млину на Требишњици, осјети да се млинарска прича мрси, јер ријечи у простору одзвањају без икакве мелодије и тонског склада. Знак да треба ућутати, али је мало оних који то разумију.

„Још си млад да питаш тако нешто!” одговара Григорије. Млађи човјек заћута и прогута своје ријечи. Њихова горчина му се сли низ језик и грло да опере сопствену прљавштину.

„Изгледа да нам од вас дође она куга што удари четрдесет пете. Кажу да је болест донио неки ваш Крпља када је шверцовао дуван и заразио све куда је ишао”, сјецка Вуксан ријечи тако слатко као да крижа најбољи дуван. Он ми често личи на нашег учитеља – судећи по његовом лицу, ускоро долази ледено доба.

„Од куге никада нијесмо боловали”, узврати старији човјек, као када у шаху брани да му краљицу не поједу. „Него сте баш ви нама продали болесно теле да нам је умало сва стока поцркала.” Гледа га Вуксан како маше рукама – чекај човјече, не диригујеш оркестром него причаш с људима. „Лаж је лаж, и она ће сама да се угаси, као та ваша што је!” рече Григорије. „Као што је лаж била када су Поповљани окривили светог Василија на правди Бога, а он побјеже у манастир Тврдош, близу Требишњице.”

„Ја сам чуо да сте ви Крпље слаби до ма ћи ни”, рече Вуксан, „и да вам жене бјеже од мужева ко ђаво од крста, јер сте пијанице, кавгаџије и никакви кумови.”

„Пребацићемо вам у бацању уметаљке с рамена када хоћете и гдје хоћете. У рвању ћемо вас побиједити с кољена и стојећи. У клипу, клису, у игри пиљцима, вазда смо бољи и јачи!” рече млађи човјек, на чијем се лицу појави зрачак наде, као што је био и у гласу арханђела Гаврила који јавља младићевој мајци да јој је пронашао сина. Богу су рекли да је младић про нађен мртав.

„Знаш шта, момче, нас нијесу побиједили ни чувени Гачани који су доскочили и силном Смаил-аги Ченгићу, а камоли да нас ви поби једите. И ту гдје сад сједиш свето је мјесто, јер се баш ту одмарао Милош Обилић. Његова је сестра удата у Бањане и од ње су Копривице. Ми смо ти од његовог порода. А наши су ти коњи потомци Марковог Шарца. Још чувамо његову потковицу. И да те мало подсјетим. Ми смо прекрајали границе између Русије и Кине, када је наш исти рођак, који је много у свијету учинио за Србе, гроф Сава Владисавић, као изасланик руског цара рекао: Довде је Кина, а одавде Русија! И баба Богдана Зимоњића из наше је куће.” Када падне у занос, види се колико му недостају гусле, као што млинару на обали Требишњице често морају отпјевати пјесму да би самљео жито данас умјесто сјутра. „Испада да сте ви свуда били главни јунаци. Само, колико је мени познато, Бајо Пивљанин је био од Крпља, а не од Јејина. С њим се није могла носити ни велика турска сила. Димитрије Мерћеп, први из наше породице испали пушку на Турчина усред Београда, на Чукур чесми”, узвраћа човјек с брковима. Жустро, као када се баца пливач у најдубљу воду на извору Требишњице.

„За крај остављам војводу Влатка Вуковића, родом из Меке Груде, кога је родила Братуша. Он је био на челу херцеговачке и босанске војске”, виче Григорије, као да подиже устанак четрдесет прве.

„Нешто не знам како прођосте у тој бици!” заскаче га старији човјек.

„Није био добар распоред наше војске. Вук Бранковић је ударио на Јакуба, а требало је да он направи засједу; кнез Лазар је ишао право на Мурата, а требало је његову војску да изолују од остале; Влатко је ударио на Бајазита, а требало је да им међу коњанике пусте стотинак херцеговачких паса и да створе панику да се сви Турци разбјеже. Умјесто Вука Бранковића, требало је на чело ставити чувеног Гргура Јејину, зета Влатка Вуковића, и истог нашег рођака. Тада би битка била добијена и ми бисмо ти Срби били главни на Балкану.”

„И у нашој кући се стварала историја, немој мислити да није!” одвраћа му човјек с брковима. „Лично је уз потоњи рат у мом кревету пре спавао Владо Шегрт. Дали смо му све што смо имали, угостили га ко да нам је најрођенији брат дошао. И данас чувамо кашику из које је сркао, а нијесам нешто у његовим говорима чуо да нас је поменуо. А код вас се не рашчисти гдје вам уз рат би Стеван, да ли погибе у четницима или се још негдје по шумама крије”, додаде старији човјек, као да ошамари Григорија по губици. А он на том мејсту не трпи никакав додир, јер га ђаволски раздражује једнако и шамар и пољубац.

„Лично је био Дражин замјеник!” хвали га Григорије. „Он му је давао главне савјете и доносио одлуке. Ми смо ти били хероји у кра љевој војсци, у партизанима и у четницима. За сваки случај – да нас свуда буде. Да га је Дража послушао, ујединили би се с партизанима онда када их је Тито звао – а тада се Швабе не би могле одржати ни двадесет четири сата”, одбруси му Григорије, као да оштри нож о тврди камен Попариног млина, на извору Требишњице.

„Ја сам чуо да сте се ви женили и удавали у најужем братству, као на неком Суску у Италији, да вам тако не би ко преотео земљу и имање. И да вас има много кљакастих и богаља”, рече Вуксан и лукаво се искашља. Тако он увијек подвлачи крај своје приче. Као када млинар напуни врећу брашном и завеже је, па по њој снажно пљесне.

„Ко вам је то рекао да му оца очинског… Могу само рећи да сте гадни у свему и да се ни овце туђе с вашим не смију помијешати, јер су вам овнови нестрпљиви и крволочни”, рече старији човјек, као да убацује бијели лук међу пчеле.

„Када сте тако добри и паметни, чудо Караџић не узе ваш језик да њиме говори цио свијет, него узе наш језик. Ви с границе мијешате српски с латинским и талијанским па тако сваког зајебете, и коме продајете и од кога купујете”, рече Вуксан.

„Ви јесте вазда били добри говорници, али нијесте вољели радити. Волите једино да пркосите властима. Зато вас тако и глобе, а и треба још више да вас глобе”, рече старији човјек.

„А ви носите крпље на ногама и љети и зими, и идете ко какве лисице да вас нико не открије када крадете у државном имању”, скичи Вуксан и потпаљује сопствену причу потезањем дуванског дима из луле. Млађи човјек се насмија на ове ријечи, баш као да чу божји глас изговорен младићевој мајци испред млина на Требишњици: „Од твојих суза створиће се пчеле чијом ће се нечистоћом хранити свако, само не онај који ти је сина уморио.”
Вуксан наставља као кад пијевац навали на своју жртву да је дотуче. „Када смо год завршавали кошевину – ви још нијесте били ни на пола своје. Кад се треба потући са шумаром – Крпље бјеже, праве се луди. И ми се сами бијемо!” смирено рече Вуксан, као да удара ћемер на чатрњи.

„Када је требало, уз рат, ми смо се били!” рече старији човјек. „А што оно ви побјегосте када би хајка на медвједе, када сте толики јунаци?! Усрали сте се били у гаће. Па опет, када ћерасмо одметнике послије ослобођења, не би вас ниђе”, рече човјек с брковима Вуксану, као да ће га на земљу оборити.

„Нијесмо шћели да идемо с таквијем ловцима којима хајкачи наћерују медвједе, а власт сједи и ждере. Тако им хајкачи изигравају псе. Нијесмо никада ничије слуге били”, рече Гри горије.

„У свему сте прзнице и кавгаџије. Зато вам нико и не смије доћи на мобу, јер не зна хоће ли извући живу главу. Баш као ни порезник који дође да вам наплати порез”, рече старији човјек.

„Не допуштамо, као ви, да нам се свако сере на главу. Ако смо ратовали – хоћемо да знамо зашто смо ратовали!” Сијао је Вуксан ријечи, као кад сије златна зрна кукуруза по плодној њиви крај Требишњице.

„Зато сте остали без струје. Јер нико није смио да се усуди да на вашем сјенокосу затегне канап и ископа рупе за стубове”, рече човјек с брковима. Он личи на оног чауша који је учествовао у отмици дјевојке, али су се, бјежећи преко Требишњице, сви утопили. Остала је само пјесма његова:

Станте свати, ђевојка ће срати. Старом свату у капу заврату А првјенцу у винску бутуру!

Чауш се, баш као ни овај човјек с брковима, ничега не стиди. Он сваком свашта говори, руга се и подваљује. У руци увијек носи батину чавлену, укаљану крављом балегом, а онда је ували у ручак који се кува у котлу на огњишту. Или однесе котао, ако му домаћица не да лијеп дар. Једино што овај пред нама није нагарављен, нити је преобучен у просјака

У том тренутку, баш као када се ставља запршка у готову чорбу, појављује се Циганка с картама у руци и торбом на леђима. Граја и галама дјеце усмјеравају је и носе према нашој кући.

Вуксан је погледа испод ока и она од страха паде на дупе (више паде него што сједе), растури карте и развеза свој брбљиви језик. Црнило њеног лица увијек ми је представљало велику загонетку, али је из њега зрачила и велика циганска доброта. Окрену се према млађем човјеку, без ичијег наговора и поче да му гата и фалета. „Нијеси сиромашак, али ти у кући фали женска глава. Испред куће имаш живе само пса и мачку. Весео си човјек, али си прећерано поносит… Не размишљаш довољно, нагао си и напрасит. Не поштујеш старијег нити се Богу молиш. Никада не проси дјевојку коју нијеси упознао и заволио је. Не фали се без разлога, јер је фала као цвијет маслачка који вјетар распрши и баца у очи. Пушти другима да виде твоје јунаштво. И кртица сваког дана поједе више хране него што је тешка, али шта има од тога. Није жена ни овца, ни коза, ни стока друга с којом се може трговати. И не тражи мираз ни кад, јер ти може донијети несрећу. Не труди се међу непознатима да будеш најбољи. И краљ Никола је говорио да је у Црној Гори
господар а у Русији слуга!”

Човјек с брковима на те ријечи викну: „Све ту ти недјељу, па они нас зајебавају!” скочи право на Вуксана да се бију. Настаде гурање, потезање тамо-вамо. Смирише их некако Григо рије и старији човјек. „Јачи смо од вас и пијани и болесни. Прескочићемо вам завезаних очију, пребацити камена с рамена из мјеста па да се ви затрчите одакле год хоћете и докле хоћете. Пре трчаћемо вас на једној нози”, узвикну човјек с брковима као да позива на јуриш. До овог трена бих рекао да овај човјек и кад се крсти – хули. Али, сада му се лице нагло измијени и подивља.

„Хоћете ли нас побиједити и онда када бјежите као опарени пред Швабама и усташама”, врати му Вуксан као да му пружа неки за- старјели дуг.

„Дјевојку вам не могу дати!” узвикну Гри горије, и тек тада свима би јасно да они не ку пују кобилу већ просе дјевојку. Да ово нијесу трговци већ просци.

Открише се тако њихове намјере, као што ђаво откри пчелу на својој глави, на извору Требишњице, која одлети право Богу да му јави шта је чула. И Бог тако направи млинску чекртаљку. Ђаво пусти град и кишу да убију пчелу, али је само преполови. Тада се све разјасни и пред оном кућом, када стиже мајка и нађе сина с марамом око врата, који се вратио из млина на Требишњици – скидао је с коња вреће пуне брашна Тада нестаде оног муља из воде да се свако могао огледати и знати унапријед шта ће му се десити. Могао је прочитати своју судбину. Звона ударише и огласише срећан завршетак и долазак младића.

„Не бих им дала ни дорушу, а камоли нашу Јекну!” рече женски глас. Ја распознајем лако да те ријечи изусти мајка дјечака с марамом око врата. И она је ту са нама, само се крије. Њен осмијех је мајсторско дјело, умјетност каква се само склапа негдје у бескрају, а то нам свима није дато да видимо.

Најмлађи човјек, за кога тек сада схватисмо да је младожења (Григорије и Вуксан су то знали од почетка), личио је за тренутак на уга- слу лампу шпиритушу са гарежом и црнилом, или на прегорјелу шимишљику. Била је то слика онога који донесе жито да меље, а млинар му каже да нема воде јер је суша. Када стане млин ски камен и покаже сав муљ у воденојпрегради. То је, у ствари, талог млинареве душе.

„Бистра је вода у Требишњици!” узвикну човјек с брковима и хитну на коња. То је требало да значи како је од првог тренутка знао да од просидбе неће бити ништа. Из џепа извади пљоску ракије и баци је у камењар. А млађи човјек извади јабуку и загризе је, а остатак баци у траву, за којим појурише кокошке. Вуксан тада запјева:

Црн гавране, што си поцрнио?

– Има црњих и од мене брајко! Тешко момку у цурином двору!

Више се та пјесма односила на оног који хоће да дође у тазбину да живи, него на младића који заједно са осталима одјури откуда је и дошао. Не постоји џабе пословица: Лакше ти је кућу сазидати, него у Григорија испросити дјевојку! Тек тада схватисмо да се Јекна, коју су просили, преобукла у циганску гатару и да је то она била. Не би је нико на свијету препознао. Вијугају коњаници путем као када се Требишњица спрема да пређе границу Херцеговине и тако напусти занавијек родне гудуре. Жене просуше воду испред куће да нам такви просци више не дођу. Дјед Григорије ме стригао очима као маказама, мислећи како је за све опет крив мој рођендан. Коњаници су замицали путем који их је као какав дуги вунени шал обмотавао и стезао у даљини.
Вуксан узе свиралу двоцијевку, засвира тако танко и дирљиво да мелодија повеза брда и планине. Помири оне који се посвађаше, из лијечи оне који се разбољеше.

Тек када промијени одјећу, схватисмо да Јекна више није дијете и да је одавно стасала за удају.

(Из књиге приповедака Страх од звона)