• ​ У сливу Комарнице, Пиве и Таре, између Дурмитора, Маглића,Власуље,  Голије и Војника, окружено Гацком, Голијом, Шипачном и Дробњацима, простире се старо херцеговачко племе Пива.

Пива је српском роду дала низ знаменитих личности, међу којима се, поријеклом из Пиве, нарочито истичу Мехмед-паша Соколовић и четири српска патријарха:  Макарије, Герасим, Антоније и Саватије, сви из породице Соколовића.

Манастир Пива је задужбина ондашњег Митрополита Херцеговачког (доцније патријарха српског) Саватија. Манастир је 1982, камен по камен, пренијет на другу локацију, због изградње хидроцентрале и вјештачког језера на ријеци Пиви. Тако је Пивски манастир преселио пред најездом воде. Скоро четири деценије раније, у љето 1943, били су дани кад се Пива на небо селила.

7.јуна 1943, на дан Обретења главе Светог Јована Крститеља, у пивском селу Дола, десио се један од најстравичнијих злочина. Припадници фолксдојчерске Принц Еуген Дивизије, говорила је званична историја, рафалима су покосили 522 житеља овог краја, а међу њима и 109 дјеце. Смрт су сијали низ цијело пивско племе, тако да је живо спаљено, у селима и катунима или бачено низ литице, више од 1 260 невиних људи, жена, дјеце и стараца.

Међутим, званична историографија дуго је времена  прикривала истину о виновницима овог језивог злочина. Права истина, која се тек у посљедње вријеме објелодањује, јесте да су припадници Принц Еуген дивизије стравични злочин у Пиви извршили уз активну подршку најближих комшија – гатачких муслимана из Куле Фазлагића и других села.

Фолксдојчерски нацисти нијесу могли погодити пут до сваког катуна на Пивској планини, без подршке оних који су пивске путеве добро знали, а то су били управо муслимански трговци из Гацка.

Сасвим је очигледно да се датум пивске страдије поклапа са шестојунским устанком Срба у Гацку 1941. Тачно двије године касније, ондашњу подршку Пивљана гатачким устаницима муслимани су наплатили невином крвљу стотина немоћних пивских житеља. Међутим, снисходљивост српских комуниста у Гацку према гатачким муслиманима произвела је брисање истине, прекривање злочина и одржавање илузије „братства и јединства“

Након крвавог пира у Долима,  преживјели Пивљани нијесу могли препознати унакажена, спаљена тијела својих сестара, браће, синова, родитеља, рођака, братственика и саплеменика.

Али, након „ослобођења“, неки Пивљани, долазећи да тргују у Гацко, препознали дијелове свог покућства пред домовима гатачких муслимана.

Седамдесет година доцније, прецизном оку пажљивог посматрача дубина magnum crimen-a, који су гатачки муслимани починили у Пиви, Љесковом Дубу, Коритима, Придворици и другим стратиштима, – остаје несагледива.

Јаглика

У Гојковића долу муслиманско-њемачка јединица  6. јуна 1943. живе је спалила  60 Пивљана. Међу онима који су успјели у први мах  да се домогну шуме и избјегну стравичну погибију, била је седамнаестогодишња дјевојка Јаглика Аџић.

Док су Стоја и Крсто, њени родитељи, заједно са њеном браћом  – двогодишњим Душаном, четворогодишњим Момчилом и осмогодишњим Милорадом – горјели у колиби, она је заједно са другим рођацима, покушавала да побјегне. Али, кад се ватра распламсала и дохватила тијела пивских мученика, Јаглика је препознала плач и врисак своје мале браће, и окренула се према колиби. У том тренутку, сестринска љубав  надјачава жељу за живот, и света, храбра и лијепа дјевојка Јаглика напушта комшије и трчи према колиби, у сопствену смрт.

Видјевши пивску љепотицу како корача у смрт, њемачки официр, имајући друге намјере, наређује двојици војника да је држе и не дозволе њен улазак у колибу.

Тек што су је заробили, лијепа Јаглика се истргла из њихових крвавих руку и ускочила у ватру. Загрливши своју браћу, у пламену је горјела Јаглика, и мученичком смрћу, уписала своје име у опширну књигу српских мученика.

На зиду Храма Христовог Васкрсења у Подгорици фрескописан је лик Свете Јаглике Пивске, братољубиве сестре мученице, српске страдалнице, чији мученички подвиг трајно указује  на једино што остаје, а то су вјера, нада и,  особито, највећа од трију,  љубав.

Свјетло истине

Уредник и водитељ емисије „Српско становиште“ на РТВ Српска, професор Веселин Матовић, снимио је документарни серијал у четири дијела под називом „Кад се Пива на небо селила“. Испуњена личним свједочењима, поменута документарна емисија професора Матовића представља незаобилазни историјски час за сваког Србина, особито за православне житеље најстрадалније српске покрајине – Херцеговине.

Новорођенче

У филму, Матовић нарочито подсјећа на трагедију породице Ђикановића. Наиме, Малиша и Митра су очекивали долазак новорођенчета, и до рођења је дошло баш у часу стријељања. „И то дијете“, наглашава Матовић, „које није дочекало ни име да му се надјене, најмађи је мученик пивске трагедије, које је крштено мученичком крвљу.“

Зле комшије

„Страдали су само зато што  су се родили као Срби, што су се крстили са три прста, говорили својим српским језиком и потписивали се како је ко знао српском ћирилицом. И зато, зашто не рећи, што су у том злом времену имали и неке зле комшије“ – нагласио је Веселин Матовић.

Зле комшије из злогласног муслиманског упоришта Куле Фазлагића исписале су најсрамније и најкрвавије странице гатачке историје и остављајући нечовјечне трагове можда и заслужили, на одређени начин, damnatio memoriae (осуду успомене, осуду на заборав). Међутим, „некажњени злочини“, како рече Владан Десница, „имају склоност да се понављају“.

Вјечно враћање истог

Будући да се историја понавља, а да Херцеговина свједочи својеврсно античко виђење историје кроз „вјечно враћање истог“ страдања, овај извод из прећутане историје српског народа мора служити као трајна опомена.

Кад би била истинита пословица да се и гуштерице боји онај кога закоље змија, онда се не би  понављала херцеговачка историја. А понављала се. Нове руке и нова сјечива, исти замах и исти резови. Њихови ђедови противу наших ђедова и њихови очеви противу наших очева, и претекли смо и ми и они, једни поред других, исувише удаљени да пружимо руку једни другима и исувише близу да избјегнемо нова сјечива из истих рука. То треба да имају на уму, и једни и други.

Памћење и поука

 Од Пиве до Пребиловаца простире се широки лук усташких злочина, који не треба да нас упућују на освету, него на памћење.
Из памћења треба извући поуку дугог трајања, која би могла гласити: будући да не можемо бити једно,  никада више – заједно!

Раде Црногорац