Парох коњички Милан Бужанин побиједио корону
-
Парох коњички Милан Бужанин, који је био заражен вирусом корона из кластера „Игман“, и званично је добио потврду да је оздравио од ове заразне болести и већ држи литургије и обилази вјернике.
„Већ сам почео да служим литургије, служио сам литургију и за Васкрс, а у овим благим данима сам почео обилазити и вјернике коњичког краја, углавном старе и немоћне којима су потребни и друштво и подршка, нарочито у ситуацији када им нико од њихових најдражих не може доћи у посјету“, каже отац Милан за „Независне“.
Он напомиње да је жеља за обиласком његових парохијана у Коњицу, Јабланици, Прозору била једна од главних мисли које су му пролазиле кроз главу за вријеме болести и изолације, иако му је најтеже падала изолација од жене и дјеце.
Недавно су, осим поновљеног теста на коме је био негативан на ковид-19, добио и резултате другог тестирања, који су потврдили да је излијечен, након чега му је укинута самоизолација.
„Након посљедњег тестирања које је потврдило да сам негативан могао сам да излазим и радим без проблема. Држим се препорука епископа захумско-херцеговачког и приморског Димитрија, Светог синода, али и Хигијенско-епидемиолошке службе и вратио сам се свакодневним активностима“, наводи Бужанин.
Каже да он није ни имао јаке симптоме, осим благо повишене температуре, па је пио што је могао више топлих напитака и витамин Ц, али је највише снаге црпио од бројних пријатеља и вјерника са којима је непрестано био на вези и од којих је свакодневно добијао поруке подршке.
Његови Коњичани, расељени по свијету, али још сложни као да су у родном граду, бодрили су га са свих страна, а предсједник Удружења Коњичана источне Херцеговине Зоран Пологош каже да су били пресрећни када им је јавио да је оздравио.
„Отац Милан је наш духовни отац, наш пријатељ и, слободно могу рећи, чувар наших старих огњишта, па смо се свакодневно молили за његово оздрављење и вјеровали да ће то тако и бити, јер његова доброта то заслужује“, каже Пологош.
Он, али и бројни Коњичани који живе у Требињу, оцу Милану су се свакодневно јављали, а кад нису били с њим на вези, међусобно су размјењивали информације о свом свештенику који је увијек био с њима кад су им требале подршка и утјеха.