НЕМАЊА ДЕВИЋ: Расколом цркве у Америци угушена је моћ српске политичке емиграције

  • У оквиру циклуса предавања Српска дијаспора у Европи и свијету послије 1945. године предавање је одржао историчар др Немања Девић, научни сарадник Института за савремену историју. Његова тема била је Српска емиграција у Сјеверној Америци у периоду од 1950. до 1980. године.

Девић је подсјетио да су националне снаге у прољеће 1945. године доживјеле пораз у грађанском рату у Србији и Југославији.

СПАС ПРОНАШЛИ У АМEРИЧКОЈ БАЗИ У ИТАЛИЈИ

– Остаци поражених снага нашли су се на сјеверозападу земље у мају 1945. године. Они који нису имали среће од стране савезника су предати Титу у заробљеништво, што је окончано њиховом ликвидацијом. Ипак, један дио је успио да се пребаци код Американаца у њихову потоњу окупациону зону у Италији и да на тај начин избјегне одмазду – рекао је Девић и подсјетио да су се људи под командом војводе Момчила Ђујића, Доброслава Јевђевића и других објединили 1945. године управо у Италији у логорима Ћезена и Еболи недалеко од Напуља.

– Као главна политичка личност која у то вријеме обједињује различите хетерогене националне групације истиче се генерал Миодраг Дамјановић. Он је дио рата провео у заробљеништву потом се вратио и био на служби у кабинету Милана Недића. У јесен 1944. године је приступио одреду генерала Драже Михаиловића и постао шеф истакнутог дијела врховне команде који је био упућен у Словенију. Ту мисију је продужио и у Италији, али и касније током педесетих година у емиграцији, гдје је основао удружења која су дјеловала на простору САД и Канаде – рекао је Девић.

ПЛАНСКО УСИТЊАВАЊЕ ЕМИГРАЦИЈЕ

Он је навео да су заробљеници из логора у Италији 1947. године колективно пребачени у Њемачку у чувени Минстерлагер, а након 1947. године у највећем броју су пребачени у Велику Британију.

– Већ у Италији политички емигранти били су разоружани и радило се константно на томе да се разбију као војно-политичка цјелина. Жеља тадашњих власти била је да се распу у што више различитих држава чиме би била спријечена могућност да представљају било какву опасност по комунистички режим – објаснио је Девић и додао да се управо то и десило.

Наиме, један дио емиграната остао је у Њемачкој, Француској, Енглеској, док се дио њих 1949. године упутио у Канаду, Америку и Аустралију. Сматра се да је у САД до 1951. године дошло око 16.000 исељеника који су припадали националној емиграцији, док се у Канаду одселило око 5.000 Срба. Тамо их је дочекао владика америчко-канадске епархије Дионисије Миливојевић који је током рата отворено подржавао генерала Драгољуба Михаиловића. При епархији се формира Америчко-српски одбор за расељена лица који је дјеловао повезано са америчким државним службама које су се старале о избјеглицама. Стара емиграција је пружала логистичку подршку.

ТРИ ТАЛАСА ИСЕЉАВАЊА У САД

– “Трбухом за крухом” Срби из пасивних крајева су се у Америку претходно досељавали у два таласа. Најприје уочи и непосредно након Берлинског конгреса, а потом и почетком двадесетог вијека све до почетка Првог свјетског рата. Са та два претходна таласа ствара се озбиљна национална заједница Срба у САД која броји око 150.000 чланова. Распоређују се по индустријским градовима. Они који одлазе у Канаду углавном завршавају у Виндзору, у коме се налази фабрика Крајслер, а други у Хамилтону који је познат по великој електрани. Без обзира на формално образовање углавном се запошљавају као фабрички радници – рекао је Девић.

Он је као највећа америчка уточишта за Србе навео градове Детроит, Гери и Чикаго у коме је било сједиште епархије. Многи интелектуалци су морали да иду на преквалификацију, неки се до краја живота нису сродили са новом средином и радили су најтеже физичке послове. Упркос незавидном економском положају вјеровали су да је Титов режим још увијек рањив.

ЈАЧАЊЕ СРПСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У САД

– Формирају се српске националне организације. Најутицајнија организација са дугом традицијом била је Српска народна одбрана (СНО) коју је још 1914. године основао Михајло Пупин. На њеном челу у периоду од 1941. године, па све до смрти био је Михајло Дучић, привредник из Герија, коме се, након што је Шпанија признала НДХ придружио његов рођак Јован Дучић, потоњи амбасадор Краљевине Југославије у Мадриду. Михајла Дучића на мјесту предсједника наслиједио је Урош Сеферовић, касније и Вукајло Вукотић – рекао је Девић.

Он је истакао и Удружење Душан Силни, Клуб Свети Сава у Чикагу које је превасходно регрутовало бивше ратне заробљенике из Њемачке, а коју води Слободан Драшковић. Постојало је и Удружење бораца Југословенске краљевске војске Дража Михаиловић, на чијем челу је био генерал Миодраг Дамјановић.

– Равногорски покрет ствара визију нове државе које ће бити федерална, демократска парламентарна монархија која ће састојати од три федералне јединице српске, хрватске и словеначке. Генерал Дамјановић остварује тијесну сарадњу са СПЦ и владиком Дионисијем Миливојевићем – рекао је Девић.

ЗА ДВИЈЕ ДЕЦЕНИЈЕ ОСВЕШТАНО 40 ЦРКАВА

Он је навео да су постојале изразито националистичке организације које су од самог почетка гајиле антагонизам према Дамјановићевом удружењу, а међу њима је био Покрет српских четника Равна гора под руководством Момчила Ђујића и Организација српских четника Равна гора под руководтвом Доброслава Јевђевића. У Америци знатно слабије него што је био случај Европи дјелује Удружење ЗБОР Димитрија Љотића чије је сједиште било у Минхену, касније у Бирмингему гдје се штампају њихове новине Искра.

– Прота Матеја Матејић и Боривоје Карапанџић предводе покрет ЗБОР у САД. Постоје и истакнути појединци интелектуалци антикомунистичког опредијељења Константин Фотић, Божидар Пурић, Јован Ђоновић. Међу свима њима постоји низ разлика које су се створиле зараћене групе, што је дошло до изражаја након раскола цркве 1963. године.

Америчко-канадска епархија од 1939. до 1963. била је у сталном успону. Захваљујући градњи, а негдје и откупу, владика Дионисије је у том периоду освештао више од 40 храмова.

– Активности удружења своде се на пропаганду. У САД су до осамдесетих година покренута 43 српска листа, а у Канади 12. Међу њима се истицао Гласник српског културно-историјског друштва Његош. Изузетно важан часопис који преноси наративне изворе везане за предратну, ратну, а дијелом и послијератну историју. Штампа се и читав низ књига, оснивају се Културно-умјетничка друштва.

У Америци и данас постоје листови Слобода и Србобран који је такође постојао и у Канади.

– Посебно је интересантан канадски лист Братство који излази од 1954. године и носи идеју о континуитету Срба муслимана, а предводи га група интелектуалаца окупљена у Торонту око Алије Коњхоџића, просрпски оријентисаног муслимана из Љубушког. Тај лист под геслом Брат је мио које вјере био, дјелује до деведесетих година када се мијења његова уређивачка политика јер нико од тих просрпских оријентисаних муслиманских интелектуалаца није био међу живима унутар те заједнице – рекао је Девић.

УТИЦАЈ КРАЉА ПЕТРА ДРУГОГ

Он се потом осврнуо и на мисију Краља Петра II Карађорђевића који од 1955. покреће читав низ политичких активности које имају за циљ окупљање политичке српске емиграције. Краљ је увидио снагу која постоји и блиско је сарађивао са црквом. Током 1959. Године посјетио је Питсбург, Кливленд, Милвоки, Лис Анђелес, Чикаго, Њујорк, Детроит…

– Краљ Петар почиње да износи платформу да је антикомунизам без дјела исто што и ријеч без садржине, тражи прелазак у акцију и окупљање свих демократских снага на западу. Дакле, не само српских, већ и хрватских, муслиманских, словеначких…чак и републиканаца и социјалиста које ће политичким притиском и лобирањем на западу вршити неку врсту притиска на политичке прилике у Југославији. То све је било лишено утемељења у реалности. Може се рећи да је Титова Југославија од 1953. године суштински постала чланица НАТО пакта – рекао је Девић.

ТРИ НЕНАДОКНАДИВА ГУБИТКА ЗА СРПСКУ ЗАЈЕДНИЦУ

Он је истакао да бријеме није радило у корист удружења. Након смрти владике Николаја и генерала Миодраг Дамјановић, 1970. године умире и краљ Петар II Kарађорђевић. Породица Карађорђевић више није јединствена по питању даљих одлука и ставова које ће заступати према Југославији.

– Стварањем Српског ослободилачког покрета Отаџбина (СОПО) 1964. године долази до обједињавања милитантног крила млађих миграната који су сматрали да треба предузети низ субверзивних активности и дјелатности. СОПО је створен у Паризу, у једној завјереничкој атмосфери, гдје је централна личност био контроверзни бивши командос Андра Лончаревић. Он је издржао 16 година затвора у Сремској Митровици и оставио утисак успјешно преваспитаног политичког заробљеника, да би по одласку на запад поново покренуо читав низ активности и постао стожер окупљања – рекао је Девић.

Он је истакао да се од чланова СОПО захтјевала велика посвећеност, аскетизам и борбеност по цијену личне жртве. Покрет се брзо истакао у активностима против Титовог режима.

ДЕМОНСТРАЦИЈЕ ПРОТИВ БРОЗА

– Када је Јосип Броз 1960. године први пут дошао у САД на засједање УН, већ тада су против њега били организовани у Њујорку велики протести. Сматрало се да их је предводио епископ Дионисије, који није крио да је учествовао на протестима. Када је Броз 1963. године пошао у прву званичну посјету САД и срео се са предсједником Кенедијем, емигранти организују низ политичких протеста у којима је дошло до нереда и сукоба са полицијом. У америчком Сенату јавно се отвара питање како демократски запад може да буде савезник једном „балканском касапину“ какав је Броз – рекао је Девић и навео да се ова тема све чешће појављује и у америчкој штампи.

МИНЕ У ДИПЛОМАТСКИМ ПРЕДСТАВНИШТВИМА

– СОПО је покренуо низ диверзантских активности. Тако је за празник Светог Саве 1967. године у року од пола сата минирано шест дипломатских представништва у Америци и Канади у којима није било људских жртава. Нешто више од годину дана касније експлодирала је мина у ходнику југословенске амбасаде у Бриселу 10. новембра 1968. године у којој такође није било људских жртава – рекао је Девић и додао да су ови догађаји алармирали УДБУ да максимално активира своје механизме борбе против српске политичке емиграције у Америци.

Власти у Србији означили су америчко-канадског владику Дионисија Миливојевића као кључну политичку фигуру око које се „окупља четничка емиграција“.

– За разлику од београдске Патријаршије која је направила читав низ компромиса, од којих је највећи био признавање аутономног статуса православне цркве у Македонији, владика Дионисије се снажно успротивио расколу до којег је дошло 1967. године. Управо је тај чин послужио Македонцима као кључни елеменат за стварање националног идентитета. Почетком шездесетих, а посебно 1962. владика Дионисије промовише идеју стварања посебне епархије која треба да обухвати читаву Западну Европу, па и Аустралију и буде надлежна за све исељенике и читаву политичку емиграцију – рекао је Девић.

Он је оцијенио да владика Дионисије никада није скривао своја тврда и бескомпромисна антикомунистичка убеђења што га је номиновало за једног од највећих непријатеља југословенске државе.

КОМУНИСТИЧКА БОРБА ПРОТИВ ВЛАДИКЕ ДИОНИСИЈА

– Власти су се трудиле да владику на свом терену духовно „обезглаве“. Из београдске Патријаршије дошао је приједлог да се његова јединствена епархија подијели на четири дијела. Уз низ неправилности одређене су нове владике. Подобан кадар препознат је у Стефану Ластавици тадашњем свештенику у Виндзору који је експресно замонашен и уз сагласност Патријаршије у Београду именован за новог владику. Владика Дионисије Миливојевић и један дио свештенства и вјерника нису прихватили иницијативу која је дошла из Патријаршије из Београда већ су 1963. одржали Сабор. Одлуке Патријаршије из Београда су одбачене и прекинуто је комуницирање са њом и њена јурисдикција над америчко-канадском епархијом. Долази до великог раскола унутар српске заједице на читавом америчком континенту. Један дио свештенства, а готово сва већа удружења Срба подржавају мајку цркву односно Патријаршију у Београду. Њу подржава дио Српске народне одбране, у цијелости Покрет српских четника на челу са Момчилом Ђујићем, дио Организације српских четника, Покрет Збор Димитрија Љотића, Божидар Пулић, Радоје Кнежевић, подржава их чак и дио породице Карађорђевић – рекао је Девић.

РАСКОЛ СРПСКЕ ЦРКВЕ

Он је навео да се око „расколника“ – слободне српске православне цркве у Америци окупља други дио свештенства и политичких личности, мање утицајних у то вријеме, Удружење генерала Дамјановића, иза њих стаје и краљ Петар II Карађорђевић.

– Између те двије групације долази до оштрог сукоба који ће често пратити и физички обрачуни што је потпуно ослабило емиграцију. Стварају се посебне црквено-школске општине, зидају се нови храмови и тада се дијеле људи као у грађанском рату 1941. Са тадашње тачке гледишта тај раздор је био кобан по српску заједницу. Са данашње тачке гледишта има један позитиван развој, јер је у сваком граду дуплиран број храмова, дуплиран број домова и српских институција. Раскол је погодио и заједницу у Европи, као и Аустралију која је била посебно изолована и која се сврстала у највећем дијелу на страну расколника – рекао је Девић који се осврнуо на ликвидације УДБЕ.

БРУТАЛНЕ УДБАШКЕ ЛИКВИДАЦИЈЕ

– Међу првим акцијама била је ликвидација мајора Симеона Оцокољића Пазарца 1954. године. Пазарац је био истакнута политичка личност, дјеловао је на тромеђи Италије, Швајцарске и Аустрије. Неки истраживачи кажу да су његове активности биле кординисане и од западних обавјештајних служби у почетку хладног рата и њихове недовољно дефинисане политике према Југославији – рекао је Девић који се потом осврнуо на једно од најбруталнијих ликвидација.

– Током 1969. године сјекиром је убијен Матија Лончарић, оснивач СОПО у Паризу. Никад се није открио починилац овог злочина. У Бриселу је 1975. године убијен Боро Благојевић некадашњи четнички официр из Фоче који је отворио ланац угоститељских објеката. У Њемачкој је 1974. у Минхену убијен Јаков Јаша Љотић брат Димитрија Љотића. Најпознатије је убиство Драгише Кашиковића и његове пасторке Иванке Милошевић старе 9 година до којег је дошло 1977. године у сред Чикага. У Америци је 1986. године капетан Боривоје Мандић нађен масакриран у свом гепеку – рекао је Девић и додао да је крајем седамдесетих дошло и до хапшења великог броја политичких емиграната.

– Несретна околност за српску политичку емиграцију је чињеница да се њихов зенит поклопио са зенитом Брозове моћи у Југославији. Када је политичка Југославија почела да губи централну власт, дошло је и до потпуног разводњавања међу српском политичком емиграцијом која више није могла ни да пружи било какав отпор – закључио је Девић.

Драгана Бокун/СРПСКО КОЛО

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар