ПУТ ПРАВИХ ВРЕДНОСТИ: Соколски покрет приказан кроз изложбу о спорту и олимпијском покрету у Галерији САНУ

  •  У Београду је отворена 14 априла 2021 изложба о спорту и олимпијском покрету у Србији  под називом Пут правих вредности” у Галерији САНУ.

Изложба има  поднаслове друштвени контекст  и Архитектонско спортско наслеђе Београда XIX и XX века. Изложба је отворена до 30 маја 2021. На изложби је приказан развој спорта у Србији. Акценат изложбе је био  на Олимпијском покрету у Србији и медаљама а мање на спортским друштвима и савезима као што су били Душан Силни, Соколи и СТВ Партизан. Олимпијски покрет ослањао се на масовна спортска и гимнастичка друштва. Друштва су представљена на изложби, али у сенци Олимпијског покрета. Највише је дато података о соколском покрету. Ако не рачунамо изложбу о Владану Ђорђевићу у САНУ први пут после 1945. појављују се соколски покрет на изложби.

На почетку изложбе после више паноа са оснивачима олимпијског покрета стоји пано „Почеци спорта у Србији” са сликом чланова борачког друштва „Душан Силни”. У натпису на енглеском стоји витешко друштво „Душан Силни”.  О соколском покрету је на паноу истакнуто Под утицајем соколског покрета који је настао у Чешкој у Србији је популарност стекла витешко-соколска гимнастика, која је истовремено имала хигијенски и патриотско-пансловенски карактер. Присталице соколског покрета којих је највише било међу официрима, учитељима, професорима и политичарима, сматрали су да су физичка спрема и дисциплина  неопходни како би се испунили национални задаци, одбранила отаџбина као и да би се ослободила и ујединила поробљена браћа. … Поред гимнастике неговале су се и тренирале борилачке вештине, мачевање, стрељаштво и стреличарство као и јахање. До почетка Првог светског рата соколска и витешка друштва су постала најзначајнији фактор у развитку спорта у Србији. … Соколска друштва … оснивана су широм Србије и околних земаља уз велику подршку власти.

На паноу су укратко дата схватања припадника свесловенског соколског покрета али нису витешких друштава Душана Силног. Иако су се они касније ујединили душановачка друштва су била бројнија и масовнија од соколских у Србији. Сви заједно су имали за циљ борбу за ослобођење и уједињење српског народа. Душановачка и соколска друштва оснивала су у оквиру самих друштава клубове или секције за посебне спортове.

  На посебном паноу за Драгутина Томашевића стоји да је био члан Витешког друштва „Душан Силни”, одличан гимнастичар, атлетичар и учесник свих такмичења које је организовао Српски олимпијски клуб. У документарном филму о генералу Ђукићу дата је слика Томашевића у душановачкој униформи.

У Ваљеву је од 1906. душановачко друштво приређивало „пешачке трке” сваке године. Међу учесницима трка у Ваљеву 1906. био је капетан Светомир Ђукић, оснивач Српског олимпијског клуба и представник Србије у Олимпијском комитету (МОК). Драгутин Томашевић, члан „Душана Силног”, као први српски маратонац учествовао је на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. (1)

После Првог светског рата Савез Сокола учествовао је као део екипе Југославије на међународним такмичењима. Најважнија такмичења на којима су учествовали биле су олимпијаде. Од соколских гимнастичара истицао се Леон Штукељ. То је споменуто једино у публикацији која је издана поводом изложбе, а не на паноу на изложби као код Драгутина Томашевића. На паноу поводом олимпијаде у Берлину 1936. су два натписа : Политичке прилике пред Игре у Берлину и Дочек олимпијске бакље у Београду. У Југославији су једни бојкотовали олимпијаду а други нису. На слици дочека бакље била је група сокола од којих део био у соколском оделу. Тадашњи председник градског Поглаварства  Београда Влада Илић  примио је бакљу. Влада Илић је био старешина Соколског друштва Београд XI на Карабурми. (2)

Соколска штампа извештавала је о припремама за XI Олимпијаду у Берлину. У часопису „Братство” гласнику Соколске жупе Осијек истакнуто је да је Југославенски Олимпијски одбор прихватио позив комитета за организацију Олимпијских игара у Берлину. Југославенски Олимпијски одбор, уз одобрење Министарства за физичко васпитање народа, приредио је помоћу соколских и спортских организација „Олимпијски дан” 10 јуна 1934. Тог дана требале су бити приређене соколске и спортске утакмице чији је чист приход ишао Олимпијском фонду. Управа Соколске жупе Осијек упутила је посебном окружницом позив свим соколским јединицама да рад месних олимпијских одбора што издашније у сваком правцу потпомогну, јер само на тај начин имаће и Савез Сокола право да рачуна на помоћ  Југославенског Олимпијског одбора, приликом слања соколских такмичара на Олимпијаду. (3) У часопису „Братство” из Осијека писали су о плановима да се приликом штафете у појединим већим местима уведе посебно „Олимпијско посветно време”. На импровизованим огњеним олтарима упалила би се олимпијска ватра, а време док сечека  искористило би се разним олимпијским приредбама; ако би дошло до кашњења отпале би приредбе да се достигне предвиђено време. (4) У аранжману Соколског друштва Винковци приређен је 2 јуна 1935. „Олимпијски дан” . Учествовала су друштва : винковачки “Тенис клуб”, коњички и велосипедски одсек Соколског друштва Винковци и локални фудбалски клубови “Слога”, “Цибалиа”, “Жак” и “Обртна омладина”. Пре подне на игралишту “Тенис клуба” одржана је међудруштвана утакмица. Рано ујутро започела су далека патролна јахања соколског коњичког одсека и то и до 60 километара. Биле су одаслане три коњичке патроле са путним контролним листовима. Ове путне листове потврдиле су соколске чете и локалне власти у местима кроз које су коњаници прошли. Велосипедски одсек послао је своју патролу од 4 члана на вожњу од 120 километара. И бицилистима су путне листове потврдили у свим селима кроз које су пролазили. Чланице и нараштајке продавале су олимпијске значке. После подне одржане су фудбалске утакмице. Олимпијском одбору послано је 1.507 динара и 25 пара. Иста је свота била послана одбору 1934. поводом исте приредбе. (5)

Соколска жупа Београд приредила је течај ради увежбавања вежби за утакмице на олимпијади у Берлину. Течај је одржан од 1 до 30 августа 1935. у Земуну. За течај се пријавило 11 редовних и 3 ванредна слушача. Течајци су редовно са својих редовних дужности сваке вечери прелазили из Београда у Земун ради вежбања. Просечно се вежбало око три сата. Течајници су имали заједничку вечеру и заједничко преноћиште на трошак жупе. На течају су били вежбачи из Соколских друштава Београд I, II, III, и V и Земун. Течај је одржаван у Соколском дому Земун-Матица. (6) Београдска соколска жупа учествовала је 7. јуна 1936. у олимпијској поворци кроз Београд са великим бројем чланова, нараштаја са жупском музиком и коњицом. (7)

Свечаност у Олимпији  почела је 20 јула 1936. Кад су затрубиле трубе са Кроносовог брда, 15 девојака кренуло је према стадиону где су сунчевим зрацима запалиле олимпијску ватру. С ватром су кренуле према Хераклесовом и новоподигнитом жртвенику на Алтису, где је овом ватром запаљена олимпијска бакља. (8) После свечаности при старом жртвенику на старом стадиону у Олимпији потрчао је тркач ка Атини. У Атини су одржане велике свечаности на стадиону и Акропољу. Кроз сва места у Грчкој олимпијски пламен дочекан је са највећим почастима. У Бугарској одржане су свечаности при проласку олимпијске бакље, од којих је најобимнија била у Софији. Савез Сокола краљевине Југославије  је у Југославији преузело на себе највећи терет у  настојању  да свечаности буду што лепше и достојанственије. (9)

Од бугарске границе тркачи са олимпијском бакљом пролазили су преко територија Соколске жупе Ниш, од Цариброда до Параћина. Од Параћина па до Божурње ишли су преко територије Соколске жупе Крагујевац. Од Божурње до Сремских Карловаца  преко територија  Соколске жупе Београд. Од Сремских Карловаца  до Хоргоша преко територије Соколске жупе Нови  Сад. (10)

При преласку олимпијске бакље из Бугарске у Југославију на граници се окупило мноштво народа са представницима власти, разних спортских организација и представницима  сокола. Кад је поручник Трнов из бугарске војске притрчао с буктињом у руци граници у 0,01  25 на 26 јула 1936. заорили су се и с једне и с друге стране поклици Југославији, Бугарској и југословенско-бугарском братству. Трнов и Пихлер из Савеза сокола срдачно су се руковали и изјубили, а бакљу су тркачи пренели према Цариброду. Дуж целе стазе куда је олимпијска бакља пролазила, народ се сврстао у шпалир и одавао почаст. Бакља је свечано дочекана и отпраћена у Цариброду, Пироту, Белој Паланци, Нишкој Бањи, Нишу и Крагујевцу. На Опленац тркачи су стигли 27 јула 1936. у 1,47. ноћу. Мношто народа заједно са представницима власти и  Соколским друштвом Топола, окупило се у глуво доба ноћи пред храмом. Соколи су били у соколским одорама и народним ношњама. Пред храмом је био подигнут жртвеник на коме је запаљена ватра. Одржан је помен  и упаљено кандило на гробу краља Александра. (11)

У Београд је бакља стигла иза 9 сати 27 јула 1936. Улице су биле пуне грађанства, које је са нестрпљењем очекивало долазак тркача. Тркачи су у предграђу Београда срдачно поздрављени од народа. У београдским улицама све је клицало идеји олимпизма и његовом духу.  Олимпијску бакљу донео је на Теразије, пред велики подигнути жртвеник, Чоловић, начелник Соколске жупе Београд. Предао је бакљу председнику општине Влади Илићу, који је запалио ватру на жртвенику, док је  музика свирала државну химну. Влада Илић је пред представницима власти и организација одржао пригодан говор. После председника општине говорио је министар физичког васпитања народа др. Рогић. У свом говору истакао је да  олимпијска идеја служи идеји мира међу народима. После њега говорио је др. Живковић, а тркач Стефановић је затим трчао са бакљом према земунском мосту, и даље преко Батајнице, Нове и Старе Пазове ка Новом Саду. Соколи београдске жупе учествовали су у ношењу бакље од Божурње до Сремских Карловаца. Жупа је дала 91 лучоношу. Поред сокола било је 40 фудбалера, 37 лакоатлетичара и осталих 5. У договору са Месним олимпијским одбором начелништво жупе је вршило организацију размештаја лучоноша и размештај лучоноша на своја места. Пошто су у великој мери били ангажовани соколи, то је начелништво жупе помагало Олимпијски одбор, да би успех био већи.(12)

У Новом Саду су на Карађорђевом игралишту приређене олимпијске свечаности. Тркачи су продужили пут преко Руменке и Кисача у Суботицу.

У Суботици је сав град био искићен заставама и у мору светла. Само улица, кроз коју је прошла бакља била је, да би се боље истакла светлост бакље, у тами.  У 2 и 25 ујутру 28 јула 1936. стигао је лучоноша у Суботицу. Предао је бакљу инж. Петровићу, који је пред Соколским домом запалио ватру на жртвенику. После свирања државне химне одржао је пригодан говор градски начелник инж. Ивандекић, а лучоноша је трчао према граници. Мноштво грађана било је на улицама. Тркачи су предали  олимпијску бакљу мађарским тркачима код Хоргоша 28 јула 1936. око 6 сати ујутро. Бакљу је предао Мађарима инж. Петровић уз пригодан говор о олимпијадама. Мађарски тркачи су наставили пут према аустријској граници. (13)

У Љубљани у вежбаоници Љубљанског сокола одржано је 1 марта 1936. такмичење соколица за Олимпијаду у Берлину. Такмичило се 19 сестара. Из жупа Београд 5, Љубљана 5, Марибор 2 и Загреб 6. (14)  На предлог савезног начелништва Савез Сокола одлучио је да оснује Соколски олимпијски фонд. Тежило се да Савез Сокола, као једина организација која се бавила свестраним телесним васпитањем, достојно репрезентује Југославију на олимпијским играма у Берлину. Сваки соко требао је да уплати најмање по један динар за фонд. (15)

Соколски такмичари су 3 августа 1936. из Љубљане кренули возом преко Салцбурга и Минхена  у Берлин. Мушку врсту предводио је Виктор Мурник, а женску Милица Шепа. Са  соколским такмичарима  на олимпијаду у Берлину путовали су начелник Савеза сокола  и члан Југословенског олимпијског одбора  др. Алфред Пихлер и савезна начелница  Елза Скаларјева. (16)

У мушкој врсти били су Виктор Мурник, Леон Штукељ, Јоже Приможић, Борис Грегорка, Јанез Пристов, Конрад Грилец, Јоже Ваднав, Мирослав Форте и Димитрије Мерзликин. (17)

Краљевина Југославија је на олимпијади највеће наде полагала у соколе. У оштрој конкуренцији врста југословенских сокола освојила је шесто место, а Леон Штукељ је на круговима освојио друго место и добио сребрну медаљу. (18) Соколице су на олимпијади у Берлину први пут учествовале на једној међународној гимнастичкој утакмици. На свом првом међународном наступу освојиле су четврто место за Југославију. (19) Најбоља у врсти на Олимпијади била је Душица Радивојевић.(20) Ангелина Гопуренко била је део женске врсте на олимпијади у Берлину. Соколице су учествовале средином августа 1936. на такмичењима у Берлину. Поред јавних наступа на справама  Ангелина Гопуренко извештавала је са олимпијаде  у  „Оку Соколовом” о извођењу народних игара под називом народи певају и играју. (21)  Око 20 соколица је под  надзором заменице савезне начелнице Милице Шепе тренирало у вежбаоници Савеза Сокола.  Милица Шепа је тренирала соколске гимнастичке репрезентације за Будимпешту, Берлин, Клермон-Феран и Праг. За 1939. било је предвиђено одржавање у Београду I женске Балканијаде на којој је Југославију требало да заступа соколска гимнастичка врста. Женски технички одбор Савеза Сокола ставио је себи у дужност да приређивањем заједничких тренинга београдских соколица подигне ниво гимнастике. (22)  На крају јануара 1938. у Савезу Сокола Краљевине Југославије  било је 846 соколских друштава и 1.353 сеоске соколске чете, укупно 2.199. Било је учлањено 278.941 припадник и то : 126.235 чланова, 45.583 чланице, 128.124 нараштаја и соколске деце. Било је 27.344 вежбача, 7.415 вежбачица, 26.390 нараштаја, 50.000 мушке и 40.461 женске деце, заједно 162.833 вежбача и вежбачица. Соколских предњака било је 4.320, а предњачица 1.680. Соколских домова је било 293, а у градњи 27. Соколи су располагали са 257 летњих вежбалишта. (23) Др. Петар Јовић је истакао : „Соколска мисао је вечита тежња за потпуним телесним, душевним и моралним здрављем и лепотом у националном, словенском, напредном и демократском духу”. (24) Тема је била први фудбалски клубови у Београду. На сликама које су стајале као пано приказани су чланови лоптачке секције Соколског друштва Београд. Није објашњено да је секција прерасла у фудбалски клуб „Соко” који је постојао неко време упоредо са соколством. На сликама приказан је стадион фудбалског клуба „Соко” у Кошутњаку и краљева ложа.

Посебни део изложбе било је Архитектонско наслеђе соколског покрета Ту је дата повест почетака  гимнастике у Београду и Србији. Сликар Стева Тодоровић и његов завод назван Прво српско друштво … из 1857. и њихов рад. На изложби би требало приказати његову слику “Гимнастичко друштво” или барем репродукцију слике. На слици са слета у Београду 1930. у првом плану су били устаници из Невесињске пушке. Довео их је Чеда Милић, старешина  Соколске жупе Мостар. У вези соколске архитектуре мора се истаћи да су соколска друштва сама подизала своје домове и зато је било доста разлике у стилу. Савез је преко архитекте Момира Коруновића, председника грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола, вршио само надзор и касније помагао новчано друштвима. Коруновић је сиромашнијим друштвима бесплатно правио планове за соколске домове. Заступао је национални стил у архитектури са фолклорним обележјима. Моравски стил се могао сматрати извором на основу кога је Коруновић створио свој израз у обликовању простора и украшавању грађевина стилизацијом народних мотива. (25) Сем соколског слетишта из 1930. могло се приказати Коруновићево дело Соколски дом Београд Матица. Репрезентативне соколане називане су Народни домови. Народни дом краља Александра I у Земуну који су подигли земунски соколи, срушен је после Другог светског рата и на његовом месту је подигнут културно-спортски центар  „Пинки Земун”.

Мислим да ауторке изложбе нису обратиле довољно пажње на стрпљиви, ситан рад у спортским друштвима као основе за успехе у врхунском спорту. На изложби би се због изложених медаља, могло схватити да је насупрот ставовима да је важно учествовати, него победити, било важније победити. На паноима су укратко дати податци о соколском покрету, али мислим да је требало дати кратке податке и о Витешким друштвима „Душан Силни” и Савез за телесно васпитање Партизан.  Драгутин Томашевић, члан „Душана Силног”, као први српски маратонац учествовао је на Олимпијским играма у Стокхолму 1912.

После Првог светског рата Савез Сокола учествовао је на међународним такмичењима у репрезентацији Југославије. Од соколских гимнастичара истицао се Леон Штукељ. Соколска штампа опширно је извештавала о припремама за XI Олимпијаду у Берлину. Југославенски Олимпијски одбор,  приредио је помоћу соколских и спортских организација „Олимпијски дан” 10 јуна 1934. Тог дана требале су бити приређене соколске и спортске утакмице чији је чист приход ишао Олимпијском фонду. Управа Соколске жупе Осијек упутила је посебном окружницом позив свим соколским јединицама да рад месних олимпијских одбора што издашније у сваком правцу потпомогну. Чланови и чланице Савеза Сокола учествовали су у олимпијској поворци, штафети и на Олимпијади у Берлину. Соколска штампа пратила је сва дешавања у вези Олимпијаде 1936. Приликом проласка олимпијске бакље кроз Југославију Савез Сокола преузео је на себе највећи терет у настојању да свечаности буду што лепше и достојанственије. Соколски такмичари су 3 августа 1936. из Љубљане кренули возом преко Салцбурга и Минхена у Берлин. Мушку врсту предводио је Виктор Мурник, а женску Милица Шепа.  Краљевина  Југославија је на олимпијади највеће наде полагала у соколске такмичаре и такмичарке. Са соколским такмичарима  на олимпијаду у Берлину путовали су начелник Савеза Сокола  и члан Југословенског олимпијског одбора  др. Алфред Пихлер и савезна начелница Елза Скаларјева. За 1939. било је предвиђено одржавање у Београду I женске Балканијаде на којој је Југославију требало да заступа соколска гимнастичка врста. Милица Шепа је тренирала соколске гимнастичке репрезентације за Будимпешту, Берлин, Клермон-Феран и Праг. Соколски покрет као општенародна организација подржавао је учешће Србије и Југославије на Олимпијским играма. Данас се у спортским такмичењима истичу такмичари Соколског друштва Војводина Нови Сад. Изложбу вреди видети.

 

Саша Недељковић
                              члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :
  1. Србислав Ч. Тодоровић, „Српски олимпијски комитет (1910-1920)”, Београд 2003,стр. 21; Славица Берић, „Човек бржи од воза”, стр.26-27, Магазин, додатак “Политике” Београд 22.јун 2008, бр. 560;
  2. М.А.Васић, „Соколско друштво Београд XI”, „Како се развијало соколство Београдске соколске жупе”, „Око соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 154;
  3. Д. П-ћ, „Олимпијада 1936 год.”, „Братство”, Осијек, 15 маја 1934, бр. 5, стр. 50, 51;
  4. Д. Петровић, „Штафетно трчање са горућом бакљом од Олимпије до Берлина”, „Братство”, Осијек, новембар-децембар 1934, бр. 9-10, стр. 137,138;
  5. „Олимпијски дан”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 12 августа 1935, бр. 30, стр.  7;
  6. Р.Д.Г, „Течај за увежбавање олимпијских игара”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 септембра 1935, бр. 36, стр. 3;
  7. „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
  8.  „Олимпијска бакља”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  24 јула 1936, бр. 30, стр. 2;
  9. “Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
  10.  „Олимпијска бакља”,  „Соколски Гласник”, Љубљана,  24 јула 1936, бр. 30, стр. 2;
  11. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
  12. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4; „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
  13. „Пренос олимпијске бакље кроз Југославију”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 4;
  14. „Припреме наших Соколица за олимпијске игре у Берлину”, „Соколски Гласник”, Љубљана,  6 марта 1936, бр. 10, стр. 2;
  15. „Соколски олимпијски динар”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 27 марта 1936, бр. 13, стр. 1;
  16. „Одлазак наших соколских врста у Берлин”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 31 јула 1936, бр. 31, стр. 1;
  17. „Наши Олимпијци”, „Соколски Гласник”, Љубљана,  31 јула 1936, бр. 31, стр. 3;
  18. „У врло оштрој борби и под тешким околностима врста југословенских сокола освојила је шесто место”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 аугуста 1936, бр. 32, стр. 1;
  19. Хрвоје Мацановић, „Успеси наших Соколица на олимпијским утакмицама у Берлину”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 21 августа 1936, бр. 33, стр. 2;
  20. „Извештаји начелника”, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 14, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;
  21. Ангелина Гопуренко, „Утисци са XI олимпијских игара у Берлину 1936”, „Око соколово”, Београд,  1 маја 1937, бр. 6, стр. 112-114;
  22. (Кц.), „Наше соколице спремају се за Балканијаду”, „Братство”, Осијек, јуни-јули 1939, бр. 7-8,  стр. 146;
  23. „Словенско Соколство”, „Стање југословенског соколства у 1938 години”, Братство”, Осијек, 15 априла 1938, бр. 4, стр. 65;
  24. „Око соколово”, Београд, 1 маја 1937, бр. 6, стр. 114;
  25. Мр.сци.арх. Тихомир Обрадовић, „Момир Коруновић – соколски архитекта и архитекта сокола“, „Око Соколово“, Београд, децембар 2009, бр.33-34, стр.13,14;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар