• Православни Срби у Дубровнику за дуго времена нису имали своје гробље, сахрањивали су се на неком пустом мјесту више хана на Табору (Плоче), одређеном за безвјерце, и ту би била сахрана без молитве и то тајно, по ноћи, дању се то није смјело.

Православно гробље на Бонинову је од 2005. године под заштитом Унеска (ФОТО: Трифко Ћоровић)

Пише: прота Раде Вукомановић

Имућнији су преношени у Херцеговину у манастир Дужи и тамо су сахрањивани у манастирско гробље. Посредовањем руског конзула Воронцова на Посату у врту код капеле било је уређено гробље и ту су се касније сахрањивали. Ту су пренесене и кости оних покојника са гробља више Табора и то само из гробова који су били обиљежени неким натписом.

У вријеме херцеговачке буне 1875—1878. г. овдје су сахрањиване избјеглице из Херцеговине, који су умрли у Дубровнику, као и устаници који су подлегли ранама у лазаретима на Плочама. Међу избјеглицама болести су немило харале, те се је морало копати више њих у једну раку.

Француске власти, а доцније и аустријске, због близине гробља на Посату рововима и градским зидинама, забраниле су сахрањивање у њега. Из списа се види да су се православни доцније сахрањивали и по башчама Јоза Ласића и Антуна Чингрије у Срђу. За неке се наводи да су сахрањени у гробље кужника, а за неке укопани у Табору, биће управ више Табора, с горње стране пута који води Жарковици и Бргату.

Једини ћирилични натпис у Дубровнику који се налази унутар зидина Старог града (Фото: Трифко Ћоровић)

У туторским списима од 12. септембра 1816. г. тутори Михајло Вуковић и Васиљ Обрадовић моле Окружни уред да се опозове забрана сахрањивања у гробље на Посату, попгго то гробље није никоме шкодљиво, а мјеста нема за пренос истог, а треба укопати Јована Чајанија, који је умро увече уочи тога дана. Исти дан је одговорено, да се задњи пут дозвољава сахрана тога мртваца ,а да се нађе мјесто за гробље удаљено од насеља, према полицијским прописима. Парох Теодосије Трескавица и већ споменути тутори и даље моле да им се дозволи сахрањивање у гробље на Посату.

Сва настојања пароха и тутора остала су узалудна. Тутори стално настоје да нађу и купе неко мјесто за гробље. 26. априла 1825. начелник дубровачки Баро Проспер Бетера од стране опћине склапа уговор са туторством о продаји земљишта на Грацу за гробље. Рад је био почео, али опћинско начелство 9. октобра 1826. г. наређује да се рад обустави, док управник војие комисије са Корчуле не дође и на лицу мјеста иопита и одлучи, да ли је та градња противна војним утврдама.

Војна комисија је прегледала и наредила да се поруши што је било направљено и да се више ту ништа не ради. 22. августа 1827. г. начелник Бетера обавјештава туторство, да им се дозвољава да православне мртваце могу копати испод Срђа на земљишту Балда Сиврића. Туторство је ставило свој приговор да Сиврића земљиште не одговара за гробље, то земљиште је стрмо и киша би могла гробове разровати и лешине избацити.

Осим тога скоро сваки други дан седмично туда пролазе турски каравани, па би било врло незгодно да се свештеник са спроводом сусреће са њима. За црквено туторство није било другог излаза, па је ово земљиште служило за гробље све до 1837. године када је на Бонинову освештана и црква и гробље.

Купопродајни уговор за земљиште на Грацу послије забране даљег рада раскинут је и земљиште је враћено. 5. октобра 1883. г. на сједници Туторства одлучено је да се старо гробље повише Табора ,које је било уписано на име Сиврића, упише у власност Српске православне црквене општине.

Црква Светог Архангела Михаила на Бонинову (фото: Трифко Ћоровић)

Гробље на Бонинову и данас служи за сахрањивање. Г. 1863. била је на гробљу направљена мања костурница, а 1937. нова, у коју се након десет година преносе и сахрањују они који немају своје сталне гробнице. На овом гробљу су сахрањена и четири свештеника, три пароха дубровачка и вјероучитељ прота Обрен Лазаревић, који има врло лијепу гробницу.

Камени крст над гробом дубровачког пароха Теодора Јанковића (фото: Трифко Ћоровић)

Јереј Теодор Јанковић постао парох дубровачки послије Борђа Николајевића. Умро је у Дубровнику 1874. г. на његовом сасвим обичном гробу има камени крст на коме је написано његово име и година смрти.

Прота-ставрофор Сава Барбић умро је 1931. године и његова породица подигла је лијепу породичну гробницу у којој је он сахрањен као и остали из његове породице.

Прота-ставрофор Божидар Митровић за живота је подигао лијепу породичну гробницу у коју је сахрањен 1967. г.

Српски писац Милован Глишић дошао је у Дубровник да се лијечи од туберкулозе и ту је заувијек остао (Фото: Трифко Ћоровић)

У овоме гробљу нашао је мира и покоја и српски књижевник Милован Глишић, који је био на лијечењу у Дубровнику и овдје умро 1908. године. Српска влада подигла му је лијепу гробницу. У овом гробљу има доста лијепих гробница у којима вјечни сан бораве многи угледни и заслужни тутори црквени и њени општинари.

То су гробнице браће Бошковића Божа и Ника, Јована Милаковића, Стефана Шкуљевића, Борћа Алексића, Јакова Мијајловића, Миха Буковића, Стефана Бравачића и многих других, међу њима и др Јорја Тадића, професора универзитета и академика, коме је лијеп споменик подигла супруга.

Академик САНУ проф. др Јорјо Тадић (1899-1969) сматран је највећим познаваоцем Дубровачког архива (ФОТО: Трифко Ћоровић)

Ово 1робље било је конфесионално и до 1962. г. нико се у њега није могао сахранити без вјерског обреда.

Те године је одузето од цркве и Општина дубровачка предала га је Погребној управи у Дубровнику и ова сада са њим управља, те се ту сада сахране врше и без свештеника, а и натписи на гробовима понеки пишу латиницом, што раније није било.

Извор: АЛМАНАХ – Срби и православље у Далмацији и Дубровнику,
странице 89-90
ИЗДАЊЕ: САВЕЗ УДРУЖЕЊА ПРАВОСААВНОГ СВЕШТЕНСТВА СР ХРВАТСКЕ
— ЗАГРЕБ, 1971. год

.