НАСЛОВИ

ВЛАДАН ПЕРИШИЋ: Православни вјерници у Дубровнику жале што Божић не прослављамо заједно с нашом католичком браћом и сестрама!

  • Поводом Божића интервју за Дубровачки вјесник дао је старјешина цркве Светог Благовјештења у Дубровнику Владан Перишић који преносимо у цјелости.

Фото: Епархија ЗХИП

 

  • У каквој атмосфери православни вјерници у Дубровнику дочекују Божић?

Претпостављам у истом као и већина осталих Дубровчана. У ишчекивању дана којим сваке године, ево већ два миленијума, у виду Божића оприсутњујемо дан када се Творац свијета са својих несагледивих висина, у облику крхког људског бића, спустио у наш свијет како би нам прокрчио пут до његовог Небеског Царства. Такође, дочекују га и са жаљењем, надам се обостраним, што Божић не прослављамо заједно с нашом католичком браћом и сестрама. Али и с надом, надам се обостраном, да ће се то у најскорије вријеме опет догодити. Јер подијељена црква је рањена црква, недовршена. Један папа је, не тако давно, говорио о два плућна крила Европе – католичком и православном. Није да се не може дисати једним плућним крилом, али се тако човјек брзо задише, не може потрчати ни дуго плесати. Губи полет. Не може живјети као човјек, само животари и преживљава.

Папа је био у праву: тек са оба плућна крила може се дисати пуним плућима и трчати у сусрет животним радостима. Тек једна црква, католика и православних, може се надати да је на путу испуњења Исусове воље – “да сви будемо једно”. Дотад можемо само чежњиво гледати према неком будућем јединству, али је много боље, а Богу засигурно милије, да на њему активно радимо. Осим ако не вјерујемо да Исус није знао шта говори, те да нам је овако раздијељенима сасвим добро, и да тако треба остати. Но, у том случају потрудимо се смислити добар одговор за своје нечињење (или чак злочињење) кад нас Господ позове к себи.

  • Какви су обичаји вјерника за православни Божић?

Поред црквених служби којих је тих дана више него обично, један од обичаја је да се на Бадње вече у кућу или у цркву уноси бадњак (од гране храста) који се потом ложи. Овај обичај има разна тумачења, а једно каже да ватра бадњака представља ватру заложену у штали да се огрије новорођени Исус. Други обичај је да се послије 40 дана поста, који даном Божића престаје, спреми свечана трпеза. А прије почетка јела, или још у цркви, послије Божићне литургије, људи се једни са другима “мирбоже”, тј. од срца пожеле мир Божји једни другима и свијету. Јер ако немамо мир и ако активно не радимо на њему, онда од Исуса ништа нисмо научили. Такорећи, узалуд нам је долазио.

  • Сваке године се у јануару се одржава Осмина за јединство хришћана. Гдје ће бити ове године?

Молитвена осмина (тј. осам дана молитве) за јединство хришћана одржава се откад су хришћани (католици, православни и протестанти) постали свјесни да њихова раздијељеност Богу није угодна, те да се треба заједнички молити да Црква поново буде једна као што је толико стољећа и била. Јер је сличности међу нама (поготово католицима и православнима) неупоредиво више, а разлика толико мало, да нас не би смјеле даље раздвајати. Ове године ће се молитвена осмина одржати у Дубровачкој катедрали, на молитви коју ће предводити католички бискуп Роко Гласновић, док ће бесједити православни епископ Димитрије Рађеновић. А сљедеће године биће обрнуто, у православној цркви молитву ће предводити православни владика, а бесједиће католички бискуп. И тако редом. Надам се искрено и устрајно све док Господ не услиши наше молитве.

  • Јесте ли се сусрели с новим дубровачким бискупом монс. Роком Гласновићем?

Више пута. Али то нису били службени сусрети, него више срдачни, пријатељски разговори. Разговарамо о разним проблемима с којима се сусрећу вјерници данас, спомињемо  мудрости отаца древне цркве и уопште преносимо искуства и недоумице својих заједница. Бодримо се међусобно да издржимо и своје послање обављамо озбиљно и одговорно. Али све то чинимо више кроз неформалну комуникацију и сусрете у разним приликама.

  • С каквим се проблемима сусрећу православни вјерници у Дубровнику?

Нисам сигуран с каквим се све проблемима сусрећу. Јасно је да имају проблеме као и сви остали, а ако имају и неких додатних, ја за њих углавном не знам, могу само претпостављати. Дубровчани су изгледа научили носити своје муке шутљиво, тешко их повјеравају другима.

  • Ваша порука вјерницима за Божић?

Порука коју неуморно упућујем својим вјерницима, али и цијелом свијету, је порука мира. И то не само зато што сам људском памећу дошао до тога да је мир неуспоредиво драгоцјенији од сукоба и рата, него и због тога што смо поруку мира чули изравноо од Бога. Његови поклисари, анђели, су у ноћи у којој се рађао Исус, присутним пастирима објавили да они прослављају Бога пјевајући: “Слава Богу на висини, на земљи нека влада мир, а међу људима нека буде добра воља”. Дакле, владавина мира на земљи је нешто што сам Бог жели.

Али ми од Бога отпали често се о то оглушујемо, изазивајући немире и ратове. Притом себе оправдавамо тиме да ми у ствари водимо “свети рат”. Међутим, нешто као “свети рат” не постоји. Јер, само је мир свет. И то управо зато што долази од Бога (“Мир свој дајем вам” – вели Исус). А све што долази од Бога је свето. Док ратови долазе од људи, од њихове похлепе и злобе, исфрустрираности и комплекса. Као и незрелости и недораслости да конфликтне ситуације разрешавају мирним путем, а нипошто ратом.

Зато Исус сасвим јасно поручује да ће “Божјим синовима” (а има ли ишта величанственије од тога) назвати миротворце, а не ратне хушкаче или ратне профитере. Треба ли овоме ишта додати? Друга Божићна порука је да је Исус дошао међу људе да им служи, а не да они служе њему (иако би то било много природније). Он не долази да влада (иако би то лако могао) него да нам покаже како да у тешким тренуцима ипак останемо људи, да се владамо као људи, макар нас то понекад и скупо стајало (као и њега). Дошао нам је показати да не можемо до краја бити људи а да ништа не жртвујемо.

Али засигурно нећемо бити људи ако себи и својим себичним циљевима жртвујемо друге. Богу је угодна жртва тј. одрицање од наших слабости, себичности и похлепе, а неријетко и физичке или психичке суровости према слабијем и немоћном. “Кад нахранисте гладног, мене нахранисте” каже Исус. “Кад одјенусте нагог, мене одјенусте”. Шта ту има нејасно? Кад помажемо слабима, немоћнима, маргинализиранима или потребитима, помажемо самом Исусу. Он сам нам то каже. Па ако му имало вјерујемо, онда помозимо свима којима је помоћ потребна. Јер то није немогуће, иначе то Исус не би ни тражио од нас.

Будимо људи да би нас Исус могао назвати својом браћом. Ко би могао пожељети ишта више од тога?

ЉЕТА СУ У ГРАДУ ТЕШКА
  • Већ неколико година живите у Граду. Какав је живот у зидинама, што вам је највећи проблем?

У Граду живим већ 10 година. Сада зими живот у Граду је миран. Понекад готово идиличан. Ипак, најљепша доба су ми прољеће и јесен. А љето је најпроблематичније. Велика врућина и влага, безбројни туристи, бука дању, а посебно ноћу. Углавном добро расположени, али понекад и разуларени туристи с времена на вријеме не воде рачуна о томе да у Граду стално живи готово хиљаду људи и да им мора сметати кад они не поштују основне цивилизацијске норме. Чини се да понеки од њих себи овдје допуштају и оно што им тамо одакле долазе не би пало на памет чинити. Но, становници Града све то претрпе и настављају са својим, у тим условима, нимало лаким животом.

Анђелка Келава / ДУБРОВАЧКИ ВЈЕСНИК

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Коле Reply

    Ужас. Овај свештеник међу првима ће у унију, у Српској Цркви фанариоти, међу које се својим ставовима и он сврстава, исти су онакав јад какав су јањичари били за наш народ били некада

Оставите коментар