Ходити стазама православља, значи ићи путем срца и вјере, баш онако како су то чинили наши стари, те су ходили Светоме Василију под Острошку стијену на поклоњење. Вијекови су пролазили и мијењали облик и обличје земље, ума и разума човјечијег, само се вјера и љубав у Бога који проговара преко својих светих не мијења, јер и дан данас ходочасници хрле острошкој пештери да Богу и Светоме Василију заблагодаре за сва добра која им је дао и затраже помоћ за све невоље и искушења у које их је живот бацио. Свјесни одговорности према својој православној цркви, према свом унутрашњем бићу, нашим прецима и потомцима, билећко планинарско друштво „Коритник“ четврту годину за редом организује дводневно ходочашће херцеговачком митрополиту – Острошком и Тврдошком чудотворцу, Светоме Василију.

Слијева на десно, горњи ред: Милован Бјелетић, Ратко Јокановић, Милан Уљаревић, свештеник Александар Грчић, Слободан Радовановић; доњи ред: Сенко Уљаревић, Срђан Савић, Марко Баћевић, Милан Лозо, Тијана Тркља, Мирјана Сворцан, Гордана Тркља и Ивана Табаковић

Аутор: Тијана Тркља

Фото: Срђан Савић, Слободан Радовановић

Извор: Слободна Херцеговина

Како је то пракса у овоме друштву, почетком маја се пјешачи од Билеће до Острога, ове године бројнија екипа у односу на претходну и још на све то подијељена у двије секције: бициклистичку и шетачку, кренула је након молитве из цркве Светога Саве пут Острога. Јутро није обећавало лијепо вријеме, а ни метеоролози га нису најавили, отац Аалександар с чијим благословом смо и кренули из саборишта билећке цркве, на поласку је рекао: „Покиснућете као мишеви.“ , што је наставак дана и посвједочио. Од цркве преко Златишта, па до цркве Свете Петке на брдашцу изнад града, па стазама, како их локално становништво зна звати „малбора и ронхила“ због кријумчарења цигаретама, дошли смо до граничног прелаза. Из Херцеговине без кише с облацима уђосмо у Црну Гору гдје киша не зна стати. Ем што пада, ем што дува вјетар, а ми једни иза других шћућурени као пилићи у оне кабанице, а боје кабаница нам и јесу биле разнолике, па смо се само по томе познавали док до цркве на Валу( стијени) нисмо дошли. Хладноћа се већ била фиксирала под нокте, а у цркви на предаху сачекало нас је и послужење, које је обезбиједио Неђо Комненић у своје лично име и име својих мјештана.

Са Вала смо наставили даље, киша је почела још јаче да пљушти, видио си само испред себе, док су капљице ударале по лицу, јер их ни кабаница ни кишобран ношене вјетром није могао зауставити. Негдје мало прије него што ћемо скренути с главнога пута на стару аустријску стазу, били смо приморани да се склонимо у кућице с стране и да се они који су већ добро били покисли пресвуку.

Пут са двије паузе у аустријским тунелима, наставио се до Подбожура. Киша није престајала. Прије него што ћемо доћи у камп, свратили смо у локалну кафану да се малко огријемо, јер смо знали да од ватре у кампу нема ништа. Након што смо се утоплили и наставили према кампу, киша је престала, небо се разведрило добивши неку румену боју с великом дугом преко.

С обзиром да су бициклисти стигли раније, поставили шаторе. Након што смо дошли у камп, неки су одмах отишли да се одморе, док су други наставили дружење у комбију, јер је било рано за спавање. Вече пуно анегдота и смијеха потрајало је негдје до десет сати, а онда смо се разишли.

Цијелу ноћ је падала киша, а негдје пред зору је престала, готово пред полазак. Небу се није знало, ни да ли ће бити ведро, ни да ли ће бити кишовито. Од Подбожура до језера Слано наставили смо пјешице, а ту смо направили паузу за доручак, па онда се спустили до бране и наставили даље путевима књаза Николе према Титограду, данашњој Подгорици. Ти стари путеви којим су галопирали сердари и перјаници отворили су лепезу црногорске историје, оне историје и оног времена када су црногорски главари сматрали да је Црна Гора посљедњи неосвојени остатак средњовјековног Српског царства и центар у коме ће се то царство обновити. Вријеме је друкчије показало и разлистало историју, а тек улази у мутно вријеме у коме се слова једва познају и мимо свих фонетских остатака рашчитавају, али то су приче за неко друго причање и теме за неке друге поводе, нама је прича о историјској Црној Гори и времену Петровића била једна од тема док смо газили Никшићким пољем до самога изласка из Никшића, до Царевога моста. Занимљива је прича о изградњи овога моста, чију изградњу је помагала и Русија, тако што је слала жито које се дијелило радницима у виду дневница. Царев мост широк је 270 метара, а висок чак 13 метара. Оно што га посебно издваја су сводови, којих има чак 20 и то 18 великих и 2 мала. Замиљиво је да је књаз Никола наредио да се овај мост позлати, а то је урађено тако што је у сваки стуб уграђен по један златник. Величанствен мост коме само Ђурђевића Тара може парирати.

Од Царевога моста, наставили смо старим путем иза брда, готово да је сваки корак пјевао ону стару црногорску химну: „Онамо, намо за брда она…“ јер брдима никада краја, кривина за кривином, литица за литицом, а стопала отекла од пјешачења, са болом од кога су и сузе знале да се сврте, али да не падну – жељно је ишчекивала ону острошку литицу и гдје се Острог попут бијеле голубице свио и гледа на главу Зете. Мајско сунце пржи образе, а корак за кораком се вуче, све до онога момента када се у даљини на врху брда указало то мјесто које исписује невјероватне приче.

Физичке снаге никада није било мање, док нас је узбрдицама водила снага вјере, она снага која нас је на ову стазу и повела. Само рука Божија када чува и рука Божија када поведе сви здрави и живи дођемо тамо гдје смо се и запутили. Стигли смо прије него што смо очекивали, да смо и на Вечерњу молитву са малим закашњењем стигли. Умор се исписивао на образима, али и неки посебан сјај је искрио у очима. Напросто недокучив ријечима и необјашњив природи, само онај сјај који унутрашња радост зна у поглед исказати, али се не да описати, нити објаснити.

Пред залазак сунца, стигли смо у Горњи манастир, захвални Богу и Светоме Василију што смо сви који смо кренули стигли Њему, коме смо се запутили. Приступили смо манастирској пештери, гдје je молитва већ била завршена, али монах када је чуо како смо дошли, одмах нам је прочитао молитву за здравље и заштиту од свих демонских напасти.

Пријатна мајска вече спустила се док је испред манастира брујио пјесма у част Дјеве Марије и Светога Василија. Ту између камених брда, гдје љепота лица цвјета из морала, а не из руха, пред олтаром испод самог неба, иза нас је остала још једна прича и изрекла се још једна искрена молитва. Пут ка Христу је пут који одступа и противи се земаљској трулежној логици, то је онај пут који нас опомиње и који нас учи, да је Он због нас и у име нас и због наших гријеха поднио највећи бол у човјечанству зара нашега спасења. Ту наслоњени на камен, између неба и земље, на том мјесту чуда, гдје молитва чистога срца отвара врата раја утонули смо у сан под ведрим небом у заштити Светога Василија.

И прије него што је пала прва јутарња роса, пробудили смо се, како бисмо на вријеме стигли на молитвено сабрање. И док су звона звонила, најљепше што могу и најљепше што знају, као да их је пратила она императивна реченица: „ Заљуљај звона, нек Васкрс јаве“ молитва је почела. Они који су се спремали за причешће припремили су се и након што смо се поново поклонили Светоме Василију, спаковали смо ствари и кренули пут Доњега Манастира на доручак и пут нашега града на обали језера. Прије него што смо кренули, сачекао нас један подгоричанин Предраг Петрићевић Цицко, који је вече прије обезбиједио за свакога ходочасника по пар ципела, да и сљедеће године можемо још чвршћим кораком газити у кожним ципелама овог подогоричког бутика „ Ела и Гуливер“.

Прије подне кренули смо из Острога, а Петровиће нисмо могли проћи, а да не свратимо код оца Арсенија у Косијерево и поклонимо се честицама моштију Светога Луке. Одатле смо наставили пут Билеће, гдје смо се на мјесту на коме смо се састали и растали, са надом да ћемо и сљедеће године у што већем броју почетком маја на још једно ходочашће заједно кренути.