• У Културном центру Требиње уприличена премијера петог документарног филма Небојше Колака, остварења ”Пруга живота и смрти – Ко је био Душан Савовић”.

Филм говори о невјероватном подвигу Душана Савовића, а у првом плану су свједочанства логораша, махом дјеце, одведене у Сисак, у акцији коју су спровели нацисти помогнути четницима, као одмазду за убијене Нијемце од стране партизана тог краја. Филм прича једну трилерску причу, наратор, тачније аутор филма, Небојша Колак, уводи гледаоце у радњу, држећи их у неизвијесности. Храбри чин Душана Савовића, припадника партизанског покрета, који након рата завршава на Голом Отоку, заборављени је гест истинског хероја и још један доказ да идеологија на нашим просторима представља вјековну омчу око врата обичног становништва. У филму Небојше Колака нема поштеђених, криви су и партизани и четници, а кроз свијетле примјере на обе стране јасно се ставља до знања да постоје само добри и лоши људи и њихова дјела. Припадати некој идеологији или формацији може бити стицај околности, ствар личних убјеђења, али како год, у тешким ситуацијама ваља остати човјек. Да ли је тешко бити човјек је питање које поставља Небојша Колак пред сами крај свог петог по реду документарног филма.

Мјештани села Седлари и Рапти у октобру 1943. године суочили су се са кругом пакла који је тешко сврстати у један од Дантеових девет. Услијед суровог смакнућа осам њемачких војника од стране партизана из овог краја Поповог поља, њемачки војници помогнути четницима приводе бројне становнике ових села и одводе у Дјечији концентрациони логор у Сиску. У овој одмазди нису били поштеђени ни најмлађи па велики број дјеце завршава у усташком логору чији је званични назив био ”Прихватилиште за дјецу”. У филму свједоче логораши, тада дјеца и причају болну причу о осуду наших простора и крволочности свих идеологија које су се запримиле у том периоду међу нашим народима. У филму свједоче и потомци страдалих као и рођаци Душана Савовића. Након три мјесеца проведена у Сиску, под изговором да се враћају кући, сисачки заточеници крећу у непознато – крећу у смрт, у озлоглашени логор Јасеновац. Тамо би вјероватно и завршили да се стицајем готово филмских околности на стајалишту у Славонском Броду није нашао он – Душан Савовић!

Душан Савовић, припадник партизанског покрета који је из Завале протјеран од стране њемачких трупа одлази у Славонски брод гдје спашава два вагона херцеговачке дјеце и жена тако што празне вагоне шаље ка Јасеновце а вагоне који су у сигурну смрт слали становнике села Рапти и Седлара враћа ка Херцеговини. Прије тог чина убацио је у вагоне, како се претпоставља, сав хљеб који се у том моменту могао наћи у Славонском Броду. Чин је ово који је морао бити препознат и награђен још за Душановог живота, али како је код нас апсурд вјероватно на природном станишту, тако је овај истински херој Другог свјетског рата ”награђен” двогодишњим боравком на Голом Отоку.

Партизанске трупе звјерским поступањем према осам њемачких војника изазивају гнијев окупатора који потпомогнути четничким покретом праве крвави пир у селима одакле су партизански заповиједници и учесници убиства осморице њемачких војника. Неке мушке главе објешене су на кућном прагу, у Петровом Долу, а да цијела ствар добије још филмскији обрт, на ову одмазду је партизане упозорио један четник, Поробић, рекавши да се спрема крвопролиће и да та села буду исељена што прије. Партизански командири и заповиједници ово упозорење нису схватили озбиљно, сматрајући Поробића шарлатаном чиме су могли спријечити крвопролиће и привођење стотине жена и дјеце у логор Сисак. Након рата, Поробић је осуђен најприје на 20 година, да би у поновљеном процесу био осуђен на смрт вјешањем. Нису ријетки случајеви да су добра дјела код нас осуђивала извршитеље таквих дјела на тешку робију или смрт.

Небојша Колак, аутор филма ”Пруга живота и смрти – Ко је био Душан Савовић” је након премијере за наш магазин говорио о самој идеји и томе како је текла реализација филма. Требињским властима поручио је да размисле о некој алој улици која би понијела име великог човјека.

”Прије нешто више од годину дана сазнао сам за ову тужну причу људи из Седлара и Рапти и заинтересовало ме једноставно. Поготово та прича о, морам рећи, великом господину Душану Савовићу. Кренуо сам у истраживање, неке ствари су се одмотавале, сазнавале током снимања, да би филм настао морао сам се послужити и неким архивским снимцима са интернета. Филм је урађен без ичије помоћи, сви које сам питао за финансијску помоћ су одбили. Али, наравно, на то сам навикао па се једноставно и не љутим. Захваљујем се људима који су скупили храбрости да сједну пред камеру и испричају своју причу, још увијек се код њих осјети страх, људи, без обзира на то што је прошло седамдесет и нешто година, не желе о томе да причају. Прича је заокружена и оно што сада слиједи и што би се требало десити је да филм крене по регионалним фестивалима и надам се да ће тако и бити.” – рекао је Колак.

”Мислим да је Душан Савовић један од многих за које нисмо чули, нећу улазити у то ко је писао историју, то је дефинитивно небитно, ту одговорност сносе људи који знају за ту причу. Урадити нешто што је Душан Савовић урадио, на једној жељезничкој станици окренути празне вагоне у Јасеновац, а људе вратити кући, мени се то у глави граничи са научном фантастиком. Велики чин, изузетно значајно дјело, требињске власти би можда могле мало да размишљају да нека мала улица у Требињу понесе његово име. Мала улица за великог човјека!” – Небојша Колак, аутор филма ”Пруга живота и смрти – Ко је био Душан Савовић”

Ратне грозоте су увијек стравичне а посебно у братоубилачким ратовима. Наши простори су и даље строго омеђени четничким и партизанским крајевима, и даље је јако важно то да ли је нечији дјед био четник или партизан а у таквим околностима није ни чудо што је један Душан Савовић потпуно заборављен. А Савовића је било много, то је сигурно, без обзира да ли на страни четника или партизана. Филм Небојше Колака је филм о људскости, филм о обичним људима који су се нашли у ковитлацу рата не знајући шта сутра доноси, или као што рече један учесник у филму, када је видио објешене људе, мислио је да је све то игра. У једној опасној игри која се зове рат, искључиво страда мали човјек, а страдање је веће што је загризлост у идеологију страсније. Свуда постоје људи и нељуди, нељуде треба назвати правим именом а људе величати на сваком кораку.

Из тог разлога филм ”Пруга живота и смрти – Ко је био Душан Савовић” је итекако важан, Савовићево дјело је изашло на површину, а мисија филма ће бити у потпуности испуњена уколико још оваквих или сличних прича буде ”откопано”, јер су оне, нимало случајно, закопане. Закопане су јер говоре о људскости а не о идеологији, оваквој или онаквој, а такве приче често и не смију бити испричане.

Док год овакве приче остају заборављене идеолошке подјеле којима је човјек ових простора итекако склон, још дуго ће бити омча око врата и њему и његовој дјеци, а вјероватно и унучадима. А ако сагледамо стварност из правог угла, увидјећемо да су тамо негдје, у неком другом свијету, загрљени неки Поробић и тамо неки Савовић, један припадник четничког а други партизанског покрета, који, иако из супротних табора припадају истом, све непопуларнијем табору добрих људи! Стога је ово и филм о четнику ”шарлатану” који је имао јаку вољу да спаси партизанска села од крвопролића али његов чин није схваћен озбиљно од шарлатана који га након рата осудише на смрт вјешањем. Исти ти шарлатани су помагали Нијемцима у одмазди против свог народа и исти ти шарлатани су послали Душана Савовића на Голи Оток. Данас исти ти шарлатани, ма на којој страни били, са невјерицом гледају филм у којем нема јасно дефинисаних каубојаца и индијанаца, филм чији су истински хероји обични људи, без обзира којој идеологији припадали.

Игор Сврдлин/МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА