• Архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски и егзарх пећког трона господин Амфилохије (Радовић), у оквиру обиљежавања Божића, најузвишенијег хришћанског празника, примио је на Цетињу новинара ТВ Херцег Зорана Гргуревића, аутора емисије ”Наш гост” којем је дао интервју. Високопреосвећени митрополит у једночасовном разговору неколико минута посветио је Пребиловцима које је, иначе, посјетио први пут 25. децембра 2014. године.

Митрополит Амфилохије у Пребиловцима, 25. децембра 2014. године (Фото: Пребиловци.нет)

Извор: Пребиловци.нет
Видео: Херцег ТВ

Ја сам недавно био у Пребиловцима. Први пут нисам био, нажалост, када и блаженопочивши патријарх Павле, онда кад је био пренос хиљаде и колико настрадалих. Тамо сам био 25. децембра и то ме тако потресло и обрадовало с једне стране што је владика херцеговачки, што је започео умировљени владика Атанасије, сада је овај то наставио да се обнови та црква Новомученика Пребиловачких. И што ме још и више обрадовало ти Херцеговци, који су радили и код нас на Цетињу, са каквом љубављу по зими, температура је била испод нуле, они раде тамо са таквим одушевљењем и видио сам неке од житеља из околине који су чули да је дошао митрополит, па су се одмах окупили. Крв новомученика сад обнавља храм.

С друге стране, то је једно од најстрашнијих мјеста, ја бих рекао, у Европи. Пребиловци, то треба имати у виду. Јасеновац је стравичан, Дахау је стравичан, али Пребиловци то је нешто што је с оне стране људске памети и људског ума.

Разумијем, рат је био, поклање, мржње, рат је био па је дошло до тог поклања 1941. Па то може негдје и да смјестиш у таквим распамећеним временима, али оно што не можеш да смјестиш у свој разум то је; пошто су били забетонирани 50 година, извађени из јама, поново сахрањени у том свом храму, да дође да на такав суров антихристовски безбожни начин, да их поново авионским неким бомбама, како то, да се разнесе не само храм него и 187 њихових ковчега, сандука малих у којима су били сахрањени да се разнесе по оном простору около, разнесен је бетон, цигла и црепови, читав онај простор на оној висоравни пребиловачкој.

И не само то, дакле, једанпут убијени на правди Бога и поклани.

Други пут убијени што нијесу могли имати своју сахрану 50 година.

Трећи пут убијени ту гдје су сахрањени.

И четврти пут убијени, то ми је још несхватљивије, претворили су то мјесто у депонију, доносили ђубре специјално да га баце ту.

То нека Бог буде на помоћи тим људима, да не кажем и том народу, јер на том и таквом злочину четвороструком нема среће ни тим људима нити том народу, било који да је, који је на том градио своју срећу и своју будућност.

Без покајања, нема спасења том народу, као што ни нама нема спасења без покајања. И свима земаљским народима, без опроштаја и без помирења.

И морам да вам признам, први пут сам схватио да то Међугорје има неку дубљу поруку од Господа. И смисао. Да ли је ту било то јављање или није ја нећу да… али чињеница је да је то Међугорје настало ту управо поред тих јама од којих још има неких које су забетониране.

И чињеница да та дјеца, која су ту имала виђење мајке Божије, непрекидно понавњају и позивају на покајање. Богородица преко њих позива на покајање.

Та порука је света порука и требало би да се добро замислимо и ми на тој поруци а посебно да се замисле на тој поруци наша браћа Хрвати који су ту ипак најодговорнији у тим распамећеним временика за те злочине, да се замисле, ако желимо себи среће и будућности, а требало би- јер смо ми ипак у суштини браћа овдје на овим просторима кроз вијекове.

Ваљда отуда по оној народној, ”ко ти ископа око, брат- зато је рана тако дубока.” Зато и та, нажалост, мржња која је негдје, која је ирационална, ту негдје постоји међу нама. Ја мислим да су Пребиловци и Међугорје најсветији знак с неба дат и нама и Хрватима, да размислимо, да се удубимо, да видимо, да сваки пред Богом и својом савјешћу преиспита шта је радио и како је радио а плод тога да буде покајање и помирење.

Па, моја порука Херцеговцима, прво и основно, и себи. Ја сам ових дана од Светог Василија брату Григорију послао један мали прилог за цркву у Пребиловцима.

Порука Херцеговцима свим колико их има да уграде себе у цркву у Пребиловцима, да би евентуално ове године или идуће било освјештање те цркве, цркве помирнице, цркве мученице, распете цркве, гоглотске цркве кроз коју исијава благослов свима који живе на просторима Херцеговине и шире на просторима ех-Југославије а де не кажем и Европе.

Пребиловци су једно светилиште, светилиште које је већ постало то. Увјерен сам да ће у будућности бити једно од најзначајнијих светилишта у Европи и савременом свијету. И треба да буде најдубља опомена људском безумљу и најдубља опомена нама који ту живимо и подстицај да се вратмо праштању, рожденству Христовом и да запјевамо, не само уснама него свим срцем и душом; Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља.

Прибиловци новомученици нас на то обавезују све нас а првенствено вас Херцеговце. То очекујем, да видим шта ће Херцеговци да ураде до, ја рачунам не знам шта предвиђају владике херцеговачке да буде освећења. То треба да буде један од најзначајнијих догађаја на ових просторима, свехришћански догађај, да не кажем свеправославни.

«Наш гост», емисија Херцег ТВ (Требиње) , јануар 20015, (Емисија се емитује сваког петка у 20 часова). Главни и одговорни уредник Драгутин Поповић, аутор Зоран Гргуревић.