• Угледни српски историчар Предраг Лозо доноси кратак преглед догађаја који су у јулу 1875. потресли Османско царство и запалили Балкан.

1. Упркос захтјевима власти Србије и Црне Горе о смиривању врења и немира пред устанак поробљеном хришћанском становништву изложеном бездушној експлоатацији турских феудалаца није било до чекања. Закупци десетине, којом је турско царство покушало на кмета пренијети сву тежину сопственог финансијског положаја уз помоћ заптија, сурово су узимали и оно мало што се стекло. Сушна и неродна 1874. и сурова зима прва три мјесеца 1875. године личили су на безизлаз носећи са собом глад и неимштину, поготово у суровим херцеговачким крајевима.

2. У Невесињу су, у јесен 1874. године, одржана три састанка народних првака, један на Малу Госпојину, код цркве, у селу Биограду, други у Лукавцу и трећи у Стевановића торинама. На планини Видуши, пред крај године, одржан је збор народних првака Билеће, Требиња и Љубиња и на њима се зборило о покретању борбе против азијских зулумћара и тражила се помоћ, од Црне Горе највише. У припремама за устанак предњачиле су хајдучке чете Пера Тунгуза, Стојана и Обрена Ковачевића, Риста Манојловића, Бошка Братића и Филипа Мандића.

3. Средином 1875. године хајдучка чета Пера Тунгуза убила је на Вјетреном, код села Залома, невесињског кадију Салиха Коркута, а потом и гатачког барјактара Ибрицу Ковачевића, на Херцеговом врелу, у селу Фојница. Иако се комешање наставило са Цетиња су стизали хабери да се са Турцима измирује јер није вријеме за ратовање, а и жетву је те године требало скупити.

4. Под притиском и ставом дoмаћих главара Тунгуз обећа на састанку у Доњем Дрежњу да ће заједно са дружином одступити у доњу Херцеговину, али се предомисли и ноћу, између 4. и 5. јула 1875, постави засједу на Ћетној пољани, на Бишини, између Невесиња и Мостара. У засједу је око 9 часова улетио турски караван са око 50 коња са намијењеном тајином за војску у Невесињу. Од хајдучких плотуна би смакнуто седам кириџија. Трагајући за Тунгузовом хајдучком четом Турци се 9. јула сукобљавају и са наоружаним сељацима Јована Гутића, на брду Градац, сјеверно од села Крекова. Овај сукоб узима се и као почетак општег устанка у читавој Херцеговини.

5. Пеко Павловић упутио је свијетлом господару књазу црногорском поруку: „Они се сматрају тако силним као да нема ниједног Турчина на свијету. Они хоће буну и кажу да их нико од тога одвратити не може, мада немају ни пушака ни вишека“. Устанак се из невесињске колијевке ширио на друге срезове и крајине.

6. Сматра се да је устаника у Херцеговини било по различитим изворима између 5 и 10 хиљада. Beћ 1875. формирали су 16 устаничких батаљона, а до краја и средином 1878. укупно 53. Били су подијељени у 326 разних чета, са посебних још 6 јединица. По једном правилнику о састављању јединица ,,Правила за усташе“, из 1876, је наведено да се у војни списак уписује ,,сваки Херцеговац који је способан за ратовање. Слаби, као нпр. сакати и одвећ стари у војнички списак не смеду се уводити“. Стратешка правила рата су била да се главна војна формација никада цијела не ангажује у биткама, да се ратује са мањином и то тако што ћe се увијек ,,држати двоја врата отворена“, за напад и брзо повлачење. Биле су то формације отјелотворења жеље да се буде кадар стећи, утећи и на страшном мјесту постојати.

7. Мићо Љубибратић у Херцеговини и вође устанка у Босни слали су свечане позиве муслиманској браћи да се прикључе. У свим тим јавним прокламацијама обећавано им је да се земљишни посједи неће одузимати, да аграрно питање неће бити риjешено преко кољена на њихову штету. Није постојао ни симболичан одзив. Устанак се претворио у немилосрдан религиозни рат између хришћанства и ислама. У току 1876, када ћe султан прогласити и исламски Свети рат, донесен је, како се тада говорило, покров пророка Мухамеда који је ношен кроз босанске вароши. Тада је загребачки новинар Франц Фон Вернер први сковао израз ,,панисламизам“. Остаће забиљежено и то да је након битке код Вучјег дола у заробљених Турака, у торбама, пронађено преко 500 Курана.

8. Однос Србије и Црне Горе умногоме је зависио од односа Русије и њеног уласка или подршке савезу за рат. То се и показало након потписивања савеза и ступања у рат у јулу 1876. Дакле, пуних годину дана након избијања устанка. Жељу за централизацијом устаника, формирањем јединствене владе и команде устанка, још у вријеме почетака устанка, скупо је платио Мићо Љубибратић који је од стране књажевих људи био претучен и протјеран за Дубровник. Децентрализованост устаника имала је и одређене предности. Није било лако угушити жаришта чије је средиште тешко било утврдити. Често ни турске војне експедиције, као ни поједине „мировне мисије“ попут европске конзулске мисије, при поласку из Мостара нису знале гдје се тачно налазе устаници.

9. Стална жеља књаза Николе да управља, што формално што неформално, устаницима је спроведена у дјело ступањем у рат и формирањем народне војске (од 30 батаљона 14 црногорских и 16 херцеговачких). Његов чувени Проглас Херцеговцима, прочитан на Црном Куку, у Бањанима, често се цитира као доказ, што и јесте, без обзира на све династичке разлике и државна размимоилажења, српског идентитета не само Црне Горе и Брда него и саме династије Петровића, стасале и огрнуте косовским предањем.

10. Уласком Црне Горе у рат слиједило је седмодневно наступање према Гацку и Невесињу. Преко Степена те Цернице и Кључа, као и маневром заобиласка самог града Гацка, путем преко Самобора ка Липнику, гдје је заузета кула злогласног Дедаге Ченгића, насљедника, такође по злу чувенога, Смаил-аге Ченгића. Војска на челу са књазом наставила је поход према Невесињу и Мостару. Међутим, устаничко-црногорски неуспјеси на Бишини и Вележи изазвали су ужурбан маневар уназад, 24. јула, упоредо са наступањем јединица Муктар паше према Црној Гори. Пут који је претходно пређен за 7 дана у повратку је усиљеним маршом трајао један дан, тако да се сјеверна црногорско-херцеговачка војска прикупила 25. јула увече у селу Корита. Кључна битка одржана је на Вучјем долу, 28. јула 1876. године, гдје су турски губици били око 4000 погинулих и рањених. Селим паша је убијен, а Муктар бег се у задњи моменат спасао бијегом у Билећу. Битка на Вучјем долу постала је примјер херцеговачко-црногорске или боље речено српске епске јуначке традиције с краја 19. вијека, иако су након ње услиједили још неки велики окршаји у овоме рату.

11. Санстефанским миром, а онда и Берлинским конгресом, након двије године завршена су ратна дешавања, а Србија и Црна Гора добиле су значајна територијална проширења и самосталност. Устаници у Херцеговини и Босни умјесто слободе добили су новог окупатора – Аустроуграску. И управо на традицијама Прве невесињске пушке букнула је 1882. Улошка буна или Стојанов вакат (назван по Стојану Ковачевићу) која је овај пут била борба муслиманског и српског становништва против мобилизације и разоружања од стране нових завојевача.

Предраг Лозо