Та ријеч је често спомињана у нашој избјегличкој кући у Билећи. Три и по мјесеца се само о томе причало. Да ли ће је уопште и бити..а можда више и није жива…причају да су је бацили у јаму. Баба Мила се често заплакивала и крила лице од нас. Мајка у логору, отац ко зна гдје је, брани нашу кућу, два мјесеца га нисмо видјели. Кад би нас неко расплакао баба би нас бранила ријечима „оставите их на миру, они су сирочад“ и прекорно би их погледала.
Туге није недостајало.
Онда су наши протјерани из долине Неретве, стигао нам је и отац у Билећу. Нисмо више били сирочићи. Имали смо њега. Није био исти, некако се промијенио, туга му је избијала из очију.
Тад је кренула борба за маму. У заносу је препричавао како се свађао са једном женом, представником Црвеног крста, презивала се Хартман. Извадио би чакију и причао како јој је пријетио са тим малим ножићем од 5 цм како ће је заклати ако још једном каже како његова Олга није у Дретељу. Тачније тврдила је да логор и не постоји. Из наше дјечије перспективе то је био баш мали нож, требао је да запријети са већим.
Неколико дана послије тих пријетњи гле чуда…Олга је пронађена у Дретељу и стављена је на списак за размјену.
На овој фотографији је жена која је само подсјећала на моју мајку. Ово је дијете-жена од 36 година. Имала је мање од 50кг. Причала је да је изгубила 16 килограма. Поред ње је Дамјан, исто логораш, љубио је земљу, нашу Српску, слободну.
Отац је чекао на мјесту размјене и аутобусом су стигли у Билећу. У граду је тог дана била велика гужва, сви су чекали некога свога. Многи их нису дочекали.
Ја сам са браћом стрпљиво стајала на тротоару док смо чекали мајку и оца, било ми је тек 11. Зоран је напунио 12 а Мико нам је имао тек 4г. Кренуше аутобуси да улазе у град, гомила се ускомешала. Одједном изнад возача аутобуса видим мајку, трчим, хватам се за возачева врата и кроз отворен прозор ухватим мајку за руку коју је већ испружила. Следећег чега се сјећам како нас грли и љуби и мојих и њених суза радосница. Послије сам примјетила како је то само сјенка од оне жене. Мршаво, упало лице, кошчате руке. Каже да су се тек данас истуширали и да су им Црвеног крста дали ту гардеробу што је на њој. Под мишицом је носила и зелени мантил, у њему је заробљена. Још увијек чувам тај мантил и двије и по године након њене смрти. Примјетих бијеле линије по ноктима и ухватих је за руку да боље погледам. Упитах је онако дјечије зачуђено шта јој је то а она повуче руке према себи, уплашено и са страхом у очима ми рече – забијали су ми игле под нокте! Срце ми распукло на хиљаду комада. Уплашила се да је не повриједим.
Кад смо стигли у наш избјеглички стан ујна је припремила богат ручак. Нудили су маму са свим и свачим а она…она је само рекла да јој дају хљеба! Хљеба је била жељна. Добијали би на дан само једну кришку. Ни слутио није мој дјечији разум шта је све доживјела и које је муке претрпјела само зато јер се звала Олга Драшко. Дуго дуго нисмо знали, крила је од нас то као змије ноге, јер по њеним ријечима да смо то све одмах сазнали,какво би нам дјетињство било?
Послије размјене разне тв екипе из цијелог свијета су тражиле интервју од ње. Тата је храбрио и задовољно истицао како сад цијели свијет зна за логор Дретељ, сазнаће се истина. У суштини никога није било брига, то су ипак само српске жртве.
Мама и тата су се од тада сами борили за егзистенцију и са троје дјеце упутили се у Вишеград. Не сјећам се зашто баш тамо. Тата се запослио као Јавни тужилац а само мјесец дана након логора мама је отишла у Дом здравља Вишеград без икаквих докумената, само са избјегличком легитимацијом и рекла да је љекар и да је избјегла из Чапљине. Примили су је без икаквих сувишних питања. Било је тешко, још увијек је рат трајао у околини Вишеграда. Требало им је љекара. Чести су били напади муслиманских екстремиста. По селима су масакрирали цивиле, ни дјецу нису штедили. Прилазили би тако близу града да је мајка у џепу бијелог мантила носила бомбу. Уколико је опет ухвате да пресуди и себи и њима. Дијелила је са народом вишеградског краја и срећу и тугу. Лијечила рањене. И нико није дуго знао да је управо изашла из логора.
Данас се ње тек ријетко ко сјети, жене борца, жене хероја тог времена. Нико не зна колико је пута ишла да свједочи у Норвешку, Шведску. Сарајево…
Многим ‘звјерима’ како их је називала су пресудили управо захваљујући њеним свједочењима. У Хагу кад се судило оснивачима логора као свједок је и она требала да иде, али визу није добила.
Коме је то сметала једна Олга Драшко?
Сад су сви на слободи и они и оних стотињак што су је силовали. Не зна им се броја. Много неправди је моја мајка претрпила и послије логора, али једно је сигурно – никад се није жалила, никад!
Годинама је боловала, логор је оставио посљедице, али само физичке. Психички је била неуништива.
Прије два мјесеца сам трагично изгубила брата Зорана. О њему, хероју бих тек могла да причам али не могу. Превише је тешко. Срећа, па родитељи нису доживјели смрт једног од нас троје. У последњих пет година изгубила сам пет најмилијих. Отац, мајка а сада и мој Зока. Царство им небеско!
На њеној сахрани наш добри свештеник Марко којег је она изузетно цијенила је рекао док је стајао изнад њеног ковчега да стојимо изнад ћивота светитељке, мученице. Она то и јесте, мученица.
Ја ћу ову причу једног дана испричати својој дјеци,кад порасту. Сад морају да проживе своје дјетињство.
Питање је…да ли само моја дјеца требају да знају ко је била Олга Драшко?
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: ПИСМО ЋЕРКЕ ОЛГЕ ДРАШКО: Кога је брига за српске жртве из логора Дретељ?