ПИСАЦ ВЛАДА АРСИЋ О НИНОВОЈ НАГРАДИ: Не желим да учествујем у естрадно-вашарско-медијском спектаклу!

  • Ни ове године додела “Нинове” награде неће проћи без бојкота. Око једног од најзвучнијих домаћих и регионалних књижевних признања, друге године заредом, подигла се прашина.

У дану за нама, објављен је списак седам финалиста који се боре за награду најбољи роман године. У ужем избору су се нашли: Владан Матијевић – “Слобода говора”, Дарко Цвијетић – “Што на поду спаваш”, Светислав Басара – “Контраендорфин”, Енес Халиловић – “Људи без гробова”, Саво Стијеповић – “Прекрасне рушевине”, Бојан Савић Остојић – “Ништа није ничије” и Огњен Спахић – “Под оба сунца”.

Неколико писаца, међу којима су Влада Арсић, Дејан Стојиљковић, Игор Маројевић и Славиша Павловић повукли су своје романе из конкуренције, а у бојкоту су им се придружиле и њихове колеге Предраг Митровић и Стефан Михајловски. Они су уједно и потписници прошлогодишњег бојкота “Нинове” награде, а на овај начин изражавају своје незадовољство и оспоравају рад жирија у саставу: књижевна критичарка Марија Ненезић, песник Бранко Кукић, књижевник Иван Миленковић, песник Марјан Чакаревић и новинар Теофил Панчић.

У понедељак, 25. јануара, биће објављен победник 67. “Нинове” награде, а до тада вам преносимо разговор на ову тему са књижевником Владом Арсићем.

  • Повукли сте свој роман из конкуренције за “Нинову” награду, шта су били ваши разлози?

– Најпре, зато што не желим да учествујем у естрадно-вашарско-медијском спектаклу у који се овај избор истрајно и темељно претвара последњих година. Друго, када неко олако присвоји улогу пресудитеља о “најбољем” роману године, најмање што очекујем од таквог дела је да заиста буде најбоље од најбољих, штиво које ће временом постати класик српске књижевности, део школске лектире и репер будућим нараштајима ствараоца. Уместо тога, све чешће добијамо лауреате у којима се више води рачуна о пожељном идеолошко-политичком наративу, а неретко и менталну мастурбацију самог аутора, чије дело заживи и траје отприлике колико и сам избор за ову, не тако давно, престижну награду. На основу тога и темељим став да је “Нинова” награда све чешће постаје и највећа антипропаганда домаће књижевности, јер ако је то “најбоље” што српски писци могу да изнедре, тешко је и замислити нашта личе остали.

Ако априори претпоставим да у свим тим престижним жиријима седе стручни, компетентни, кредибилни оцењивачи, управо ме те дијаментрално супротне одлуке у томе демантују

  • Због чега сматрате да жири нема кредибилитет да одлучује ко ће бити награђен?

– Не смета мени што жири за избор романа године чини један песник, филозоф, новинар, колумниста… Као што ми, по логици ствари, не би сметало ни да га чине и један фризер, сликар, возач у градског саобраћају, доктор у Клиничком центру, свако ко чита и о прочитаном има свој суд. Проблем је у нечему другом, као и увек када оцењујете нешто што се не може измерити секундама, центиметрима, бројем кошева или голова, где на избор неретко утиче и визир самих проценитеља, прихватљивост изнетих политичких и иних ставова аутора, утицај књижевних и других лобија, напослетку, премда не и најмање важно, финансијски бенефит оних који су у том избору победили. Стога и долазимо у парадоксалну ситуацију да у истој години, у конкуренцији истих романа, једно дело бива овенчано наградом, а већ у избору за неку другу, исто тако значајну и престижну, не стигне чак ни до ширег избора. Ако априори претпоставим да у свим тим престижним жиријима седе стручни, компетентни, кредибилни оцењивачи, управо ме те дијаментрално супротне одлуке у томе демантују.

  • Ваше колеге и ви напомињете да, из године у годину, нема довољно књижевница на овој листи. За које ауторке сматрате да се неправедно нису нашле на њој?

– Ако се истински и без резерви заиста борите за родну равноправност, претпостављам да не бисте ни обратили пажњу на овај детаљ. Речју, потпуно вам је неважно да ли роман потписује женски или мушки аутор. Нажалост, сам податак да је међу досадашњим лауреатима упадљиво мањи број жена, готово на ивици инцидента, наводи нас на погрешан закључак да су жене интелектуално инфериорније, креативно заосталије, уметнички спутаније… Каква заблуда! Пре бих рекао да и овакви избори илуструју очајнички покушај мизогина да сачувају барем један део самопроглашене мушке доминације у времену и друштву када се жена, незадрживо, јавља као виши и сложенији облик живота на биолошкој лествици.

  • Које домаће књижевне награде (или књижевни медији) су за вас најбољи репер квалитета?

– Не сматрам да су књижевне награде, а поготову књижевни медији репер било каквог квалитета.

  • Ваш роман “Осиње гнездо” подигао је прашину и пре него што је угледао светлост дана, провлачећи се кроз бомбастичне наслове таблоида. Шта сматрате да је најконтроверзније у њему?

– Нисам желео такву врсту публицитета, понајмање таблоидозацију теме која заслужује другачији и историјски утемељенији приступ. Мит о спаљивању моштију Светог Саве на Врачару дубоко је укорењен у српском народу, па свако преиспитивање или покретање питања у вези тога априори наилази на отпор. Међутим, иако је прича о моштима у роману примарна, највеће контроверзе изазвало је нешто сасвим друго: утицај послератне Удбе на рад СПЦ-а, а нарочито језуита у савременим црквеним збивањима. Уосталом, не морате бити претерано стручни или упућени да бисте схватили да се у њеним недрима и под њеним окриљем одвија нешто погубно и лоше.

  • Да ли сте, док сте радили истраживање и писали роман, бринули о његовом тумачењу и постављању границе између историје и псеудо историје?

– Нисам историчар по струци, али нисам ни љубитељ псеудоисторије. Просто, тражио сам поуздане доказе о спаљивању на Врачару и нисам их нашао; као што их раније нису пронашли ни много већи ауторитети од мене, попут историчара Димитрија Руварца или проте Стевана Димитријевића, професора историје на Богословском факултету између два рата, који је предавао петорици будућих српских патријарха. С друге стране, пронашао сам документе које сведоче о томе да су мошти Светог Саве постојале још средином 19. века, дакле три стотине година након наводног уништења. Свестан сам да “Осиње гнездо” поставља више питања него што нуди одговора, али сам се надао да ће подстаћи историчаре да се озбиљније позабаве овом темом. Нажалост, чини ми се да све иде у супротном правцу, да се читава прича истрајно заташкава.

Свестан сам да “Осиње гнездо” поставља више питања него што нуди одговора, али сам се надао да ће подстаћи историчаре да се озбиљније позабаве овом темом

  • Роман је доживео велики успех и био је међу најтраженијим у књижарама. Какве су све реакције стизале до вас?

– Свакојаке. Од тога да је књига јеретичка, а тиме и неподобна за читање међу свештенством и монаштвом, па све до тога да, заправо, нисам ни открио ништа ново, барем ништа од оног што се у самом врху Цркве одавно већ не зна.

  • Како оцењујете књижевну сцену у Србији данас?

– Све већи број читалаца се окреће домаћој књижевности и то је највећи помак. Жао ми је што издавачи махом и даље форсирају преведену књижевност, али верујем да ће се и то временом променити. Оно што забрињава је чињеница да већина писаца не може да егзистира од ове делатности, што држава и надлежна министарства и даље не препознају значај културе и уметности. Сем ако и то није део некаквог плана да се затре свака свет о националном идентитету и општем добру, с циљем да се народ што брже и безболније преведе у безличну масу подређену глобалним, заправо страним интересима.

 

Разговарала: Соња Слијепчевић/ МОЈ НОВИ САД
Фотографија: Приватна архива Владе Арсића

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар