ПИШЕ: ДР ГОРАН Ж. КОМАР

Повод за овај чланак лежи у тврдњи групе аутора луксузне туристичке монографије општине Равно (2018) да је мали надгробни Крст у порти цркве у Запланику након оштећења у последњем рату постао предметом фалсификовања Срба из Требињске Шуме на начин да му је придодат неодговарајући фрагмент са усјеченим словима српске ћирилице. Да то није написано, не би било овог чланка.

ИСТОЧНА СТРАНА КРСТА: Поглед на крст од Петровице. Ова страна натписа у Моносграфији о Равном представљена је као „хрватска ћирилица“.

ПОГЛЕД ПРЕМА ПЕТРОВИЦИ: За ову страну натписа хрватски аутори тврде да су накнадно уклесани од стране Срба. У дијелу гробља гдје се Јеремијин крст налази, сахрањује се православна породица Пупић.

Цртежи Милана Путице

На Крсту пише: Престави се слуга Божји Јеремија.

Чланак отварам документом насталим у канцеларији Дубровачке републике 1413. године. У питању је писмо којим се Република обраћа славном и велможном кнезу Павлу који сједаше у Борчу, а поводом штете коју је Републици учинио човјек кнеза Павла Радосав Бранковић из Зачуле.  Дубровник се тужи на ову особу да је оштетила његово село Осојник, а казује да је са територије кнеза Павла, из села Зачула. Протест је, види се из писма, упућен и жупану кнеза Павла. Бранковић се бранио послушањем самому велможному господину Павлу[1]. Ево, једно историјско подсјећање на територијални опсег Требиња у доба моћних српских обласних господара. Зачула је, дакле, лежала у требињском домену.

Дејтонским мировним уговором општина Требиње је изгубила трећи дио своје територије. Требиње је постало жртвом мировне конференције и његовом матичном земљишту одузето је кршевито земљиште Требињске Површи, Шуме, Бобана и Попова. Овај требињски крш за српску народну историју има неоцјењив значај. Може се рећи да представља угловњак народне историјске и културно-црквене зграде Срба у Хуму. Какве су погубне посљедице предавања овог подручја може се видјети и из монографске публикације „Туристичка монографија опћине Равно“ која је недавно објављена[2].

ПРОДУБЉИВАЊЕ СИНТЕЗА О ТЗВ. ХРВАТСКОЈ ЋИРИЛИЦИ

Група аутора, пишући о гробним споменицима у порти цркве Светих Апостола Петра и Павла у Запланику (Шума) тврди да је изворни споменик, оштећен у ратним дејствима, чувао уклесна слова која припадају корпусу хрватског ћириличког писма, а да је потом, Крсту придодат фрегмент натписа са српским ћириличким словима. На тај би начин, сугеришу аутори монографије, био начињен фалсификат споменика који, би, захваљујући таквој кривотворини, био придодат српском наслијеђу Шуме[3].

Аутори, дадаље, суочени са бројним гробним споменицима средњег вијека у гробљима шумских и бобанских села, у монографију уграђују текст о стећцима. Упућује се, такође, на хрватско етничко поријекло Стипка поменутог на гробном споменику 14. вијека у Величанима[4] (Попово) који припада калуђерици Полихронији, жени племенитог рода потеклој из српске православне фамилије Санковића-Богопанковића који су у својим исправама јасно истакли своје крсно име. Она бијаше удата у властелински поповски род Чихорића (Друговића). Припада роду у који је удата балшићка принцеза Гојсава (прва жена Радича Санковића). Можда је прилика да подсјетим на веома свјежи налаз стећка-плоче из 14. вијека у унутрашњости Србије исписан икавицом (2017).  Монографија општине Равно  доноси и генерално поништавање припадности стећака Грцима (то јест Грчкој, Источној, Јерусалимској, Цариградској цркви) на начин што је придјев „грчки“ тумачи старошћу споменика типа стећка[5].

АУТОРИ БРИШУ СРПСКО ИМЕ 

Жели се, наиме, објаснити како је тиме предање сугерисало њихову старост у складу са изреком: „стар као Грчка“. Са оваквим објашњењем нисмо се могли срести у укупној литератури о стећцима централног Балкана. Српско име, везано за Шуму и Попово, аутори бришу. На истој страни на којој објашњавају придјев „грчки“, казују о подјели Црвених Хрвата на Поповце и Латине у часу продора Османлија. Не могу, такође, докучити гдје су Немањићи рушили римокатоличке цркве како аутори тврде, а у вези са ктиторством краљице Јелене, мајке краљева Драгутина и Милутина[6].

Ауторе би подсјетио на даровну повељу Светог краља Стефана Милутина II Немањића католичком самостану Пресвете Богородице на Ратцу код Бара (данас у Млетачком архиву) у којој као свједоке, поред православних, позива римокатоличке архијереје из Бара и Котора. Немањићи нису рушили, али бисмо, условно, могли предпоставити да је изнимно запосједнута нека пасивна епископија. Вјерујем да је данашњим хрватским ауторима који побирају по старинама области каква је стара травунијска, користило више уздржаности. Ако бисмо се враћали на дјела Крунослава Драгановића? Да поменем рад „Inocent III i Srbi“? Уколико баш дођемо у прилику да евоцирамо тековине хрватске историографије прве половине 20. вијека, доћи ћемо до Напретковог зборника из 1942. којем је началствовао К. Драгановић па бисмо њиме могли показати државни план усташке Независне Државе Хрвата за запосједање Босне и Херцеговине.  То и не би било вриједно пажње да у наше вријеме не срећемо дјела ауторитета Фрањевачког реда којима се одбацује свако присуство православне црквене организације у средњовјековном Хуму (fra Andjelko Barun).

ГОСПОДО, КОЛИКО СУ СТАРИ НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ ИСПИСАНИ ЛАТИНИЦОМ? 

Идући дубље у прошлост можемо видјети да ретежни дио теолошко-белетристичких састава римокатоличких мисионара 17. вијека већ и рефлексно дотиче српску династију. Сви до последњег настојали су на укидању најдубље црквено-политичке тековине издејствоване и задобијене 1219. године: аутокефалије Српске цркве подијељене од Византије. Све су гледале да домаше до Свете Пећке Патријаршије, насљеднице древне Рашке епископије.  Ако не у пољу званичне политике, римска курија је након Тридентинума путем својих теренских експозитура гледала ка најмасовнијим средствима доступном промовисању теза о ништавности акта у Никеји, то јест, враћања статуса Српске архиепископије у времена када је Српска црква стајала под јурисдикцијом Охрида. То се одлично опажа у дјелима која најближе, мада не сасвим тачно, можемо одредити као теолошко–белетристичке саставе римских мисионара у првој половини 17. вијека. Данас се гробље највећих српских православних ктитора на  Радимљи (чак и то!) проглашава хрватским.

Припадници ове фамилије су саградили Житомислић и низ цркава у долини Неретве.  Колико је мени познато, а то тврдим на темељу непосредних увида, у земљама у којима данас живе Хрвати, на гробним споменицима се виђа искључиво латинично писмо? Уколико се већ учинио овакав корак да се Срби Шумњаци терете за фалсификовање писма сопственог Крста слуге Божјег Јеремије у Запланику у сјену цркве Св. Петра и Павла, бићу сасвим јасан. Питам, дакле, колико су стари надгробни споменици исписани латиницом у простору Читлука, Чапљине, Попова, Груда? Питам о јасно датованим споменицима?

СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ПРОГЛАШАВАЈУ ЕКУМЕНИСТОМ?

Ово дјело групе аутора помиње и Св. Василија Острошког као екуменисту[7].

О томе ћу још рећи неколико ријечи, али прије тога морам изразити дубоко разочарање због одабира и распореда фотографија у књизи на 176. и 177. страни. На 177. страни се види савремени споменик хрватском бранитељу, а на претходној дјеца из Шћенице на истоме мјесту. Ово не бих посебно коментарисао. Снимак се датира у 1965. годину. У овом чланку ваља подсјетити и на минирање гробног споменика Каталине у Врањевом селу који је чинио корпус од три споменика средњега вијека у овоме гробљу који су хранили ћириличке натписе. Ова жена је котроманићка принцеза.

Ова брачна веза сјећа на другу ранију брачну везу између Немањића-Мирослављевића и Котроманића. Од овог споменика су преостала два фрагмента који су пренешени у новоосновани црквени музеј у Неуму и један који сам уочио и снимио у гробљу. Новији дио гробља у Врањевом селу припада насљедницима великог хумског кнеза Мирослава Немањића Николићима. Ко год жели може прочитати темељни рад оца Лазара Мирковића о Мирослављевом Еванђелистару и видјети на којем и чијем обрацу-предлошку је исписана ова знаменита књига.

ЦРКВЕ У ТРЕБИЊСКОМ КРШУ СТАРИЈЕ ОД НЕМАЊИЋКИХ

Велики је цивилизацијски и свехришћански принос одржан истицањем и поштивањем принципа екстериторијалности. Политике долазе и пролазе, народи се помјерају, а тако и државне формације. На таквим тековинама почива Света Гора. Београд је крио дубровачку, дакако католичку, катакомбну цркву. У Новоме је стајала црквица Св. Влаха. За нас у Републици Српској, а нарочито Источној Херцеговини, српске светиње у Шуми и Површи, Бобанима и Попову, немају мању вриједност. Уколико је у Дејтону неко помислио, а вјерујем да јесте, да ће размјенити крш, тада је испољио потпуно непознавање топографије  и културно-историјске мапе српске земље. У кршу Шуме посијане су цркве старије од немањићких. Ово подручје чини зону највише вриједности за српску народну и црквену историју. Овдје прве црквице, саздане у сувомеђи, леже на предхришћанским гробним гомилама. Овдје се први Крст усадник меће међу стећке. Када хрватски писци посегну за територијом упирући прстом у запланичку матицу цркву, тада ће ипак бити пристојно да покажу датоване споменике Хрвата.

Мени барем не пада на памет да оцјењујем дјела и намјере светитеља из окриља Римокатоличке цркве како је то између два свијетска рата чинио проф. Јанко Шимрак. Лично, вјерујем у могућност сарадње народа и цркава. Хрватски народ посједује хрватске споменике који представљају драгоцјене приносе историји Балкана (нпр. корпус старих хрватских листина 10. вијека).  Истакао бих стога, још једном, садржај општег сабора Попова и Зажабља у освит 17. вијека одржаног у Равном чију фотографију доносе аутори ове публикације. Тада сви бијаху једно.

[1] Медо Пуцић, Споменици српски, књ. прва, Београд, 2007, 117-118, бр. 217.
У припреми је издање кодекса Руска Христофоровића дубровачког српског писара из 14-15. вијека
(комплетан кодекс са фотографијама и преписом) у издању Задужбине Кнез Мирослав Хумски из Требиња
[2] Domagoj Vidović, Stanislav Vukorep, Vesna Slobođan, Neispričana priča. Turistička monografija općine Ravno, 2018
[3] D. Vidović, S. Vukorep, V. Slobođan, Neispričana…, 199
[4] D. Vidović, S. Vukorep, V. Slobođan, Neispričana…, 34
[5] D. Vidović, S. Vukorep, V. Slobođan, Neispričana…, 22
[6] D. Vidović, S. Vukorep, V. Slobođan, Neispričana…, 72
[7] D. Vidović, S. Vukorep, V. Slobođan, Neispričana…, 135