Коњички парох Милан Бужанин је био учесник сијела Коњичана у Београду. Том приликом је у име Захумско-херцеговачке уручио захвалницу предсједнику удружења Милораду -Мишу Лазаревићу.
У разговору за Слободну Херцеговину, отац Милан истиче да иако су расути широм свијета Коњичани нису заборавили свој завичај него се својски труди да обнове и подигну цркве, па са пуним правом заслужују признање Eпархије.
– Коњичка парохија покрива три општине у долини Неретве: Коњиц, Јабланица и Прозор. На том цијелом простору имамо 130 домаћинстава или нешто мало више од 350 људи, oд чега је у самом Коњицу 300, у Јабланици око 50 и четворо људи у Прозору.
Колико има дјеце у вашој парохији?
– Просјечна старост наших људи у Коњицу је око 70 година. Дјеце има врло мало. У Коњицу имамо троје дјеце од Саше Жуже и моје двије дјевојчице. Моја ћерка Софија је једино српско дијете које иде у основну школу у Коњицу. Сигурно је да би било боље да је црквена заједница бројнија и да имамо више дјеце, али у оваквим околностима мислим да наша дјеца у овој средини очврсну. За моју ћерку могу да кажем да је веома добро прихваћена од стране својих вршњака и врло је омиљена у школи.
Да ли наши људи и у којој мјери долазе на богослужења?
– Многи вјерници у Коњицу због година не могу да дођу до цркве, па већи број причешћа имамо по кућама. На свакој литургији буде бар по 20-30 људи. Када одем у неке друге крајеве, рецимо у РС, гдје има далеко више наших људи, видим да ни тамошње цркве недјељом не окупе више вјерника, тако да заиста могу да кажем да они људи који данас живе у Коњицу јесу веома црквени.
Недавно сте освештали цркву у Јабланици која је у врло кратком року и подигнута што је за многе било изненађење?
– На територији општине Јабланица постојала је само једна капелица у насељу Острожац. Неким људима је далеко да долазе из Јабланице у Коњиц, па смо најприје кренули са идејом да направимо капелу. Када смо кренули у акцију људи су нас подржали одзив је био велики. Уз Божју помоћ и вјеру наших људи одлучили смо да умјесто капеле подигнемо цркву посвећеном Светом Пророку Захарију и праведној Јелисавети. Мало је храмова подигнуто у част родитеља Светог Јована Крститеља. Црква је мала, али веома лијепа. Подигли смо је за само годину дана градње, а освештана је на овогодишњи празник 18. септембра. За сада у њој служимо једном мјесечно, али могуће је да ће богослужења бити и чешће.
Каква је ситуација у Прозору, да ли данас тамо уопште има Срба?
– У Прозору немамо своју цркву. На самом почетку гробља постоји једна парцела на којој се сахрањују Срби. Занимљиво је да је гробље заједничко, па се ту сахрањују и православци и римокатолици, а дародавац земље је Србин. Ту је сахрањено 15-ак Срба, док у околним селима већ сто година немамо ни капелу ни вјернике, што значи да су људи одавно отишли или прешли у ислам. До овог рата ту је живјело педесетак наших људи, углавном државних службеника, који су радили као доктори, шумари или официри.
Просвјетина школа у Мостару
Да ли наша дјеца имају прилику да науче српски језик и ћирилицу?
– Школска дјеца и у Коњицу и у Јабланици имају прилику да уче ћирилицу у школи, док вјеронауку нисмо успјели да организујемо у школском програму понајвише из практичних разлога. Већ сам рекао да је у Коњицу у школи само моја ћерка једини ученик православне вјере. У другој школи је Сашино двоје дјеце и једноставно нема практичних услова. Међутим, свих ових година часови вјеронауке организовани су у цркви након недјељне литургије. Значајно је да у Мостару при Саборној цркви дјелује Просвјетина школа за православну дјецу из долине Неретве, тако да ми суботом поведемо дјецу и тамо имају прилику да уче ћирилицу, српску историју и културу што је најбољи начин да се сачува српски идентитет. Окупе се пуне двије учионице мале дјеце из Мостара и Коњица. Отац Марко Гојачић је у Чапљини успио да организује такву школу, па се тамо скупљају дјеца из Чапљине и Метковића. Срби у долини Неретве опстају захваљујући својој вјери и увјерен сам да ће доћи боља времена.
Постоји ли интерес повратника да се врате у завичај?
– Интерес за повратак је доста опао. Вријеме је учинило своје. Да је одмах након рата била спроведена нека боља акција процес повратка би сигурно био значајно бољи. Међутим, неким политичким елитама у том тренутку то није одговарало, а људи који су отишли у друге средине средили су вој живот направили куће, нашли послове, школовали дјецу и тако су постали везани за нови завичај. Међутим, иако су расути посвуда љети многи дођу у Коњиц. То је период у коме су и наше литургије доста посјећене. Села љети оживе, штета је што немамо сталног становништва тамо, али без обзира на ту чињеницу никад не смијемо заборавити свој крај. Никад се не зна шта ће будућност донијети за 50 или 100 година. Можда ће се неко једног дана и вратити, а дугујемо и прецима да оставимо достојно обиљежје нашег битисања на том простору.
Када би се могло очекивати освештање Храма Светог Василија Великог у Коњицу?
– Што се тиче ове цркве све крупне радове ћемо завршити до краја мјесеца, тако да је остало само сликање или украшавање унутрашњости што би могло да буде брзо завршено. Неке од икона поготово на иконостасу мајстори ће да осликају код куће, а кад отопли они ће свој дио посла брзо да заврше. Поред тога, потребно је завршити и конзеваторске радове око дијела орнамената које смо нашли на старим зидовима. Вјерујем да ће Храм бити освештан током наредног љета.
Трифко Ћоровић/Слободна Херцеговина
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
