• Поводом 80 година од затварања логора Земун 1944. године и уочи обележавања Дана сећања на жртве прихватног логора Земун, 15. маја одржана је конференција за медије у просторијама Удружења новинара Србије у организацији удружења Јадовно 1941. Београд којом је најављено молитвено – комеморативно сабрање за 18. мај са Крсним ходом од храма светог Архангела Гаврила у Земунском парку, до масовне гробнице на Земунском гробљу.

Циљ конференције и планираног молитвеног окупљања, које је благословио Његова Светост патријарх српски г. Порфирије је да се јавност подсети на злочине немачких окупатора и њихових следбеника из Независне државе Хрватске, а једна од највећих масовних гробница на територији НДХ у којој је покопано 6.500 пострадалих Срба налази се у Земуну, о чему се мало зна у јавности.

На конференцији су говорили филозоф проф. др Богољуб Шијаковић, социолог проф. др Слободан Антонић, теолог проф. др Дарко Ђого и историчар др Немања Девић.

Проф. др Богољуб Шијаковић нагласио је да не постоји ниједан разуман, прихватљив, смислен разлог и оправдање зашто изостаје званична Декларација о геноциду над Србима у 20. Веку.

– Геноцид над Србима је преведен у наводни сукоб идеологија и на тај начин је овај злочин геноцида ментално прикривен и пацификован, да не кажем легализован, а потом заборављен. Наше страдање је део нашег идентитета. Српски народ у новијој историји, невољно, убраја се у оне који имају највише војних и цивилних жртава. Ако не поштујемо институционално наше страдање, онда значи да поричемо наш идентитет –  поручио је Шијаковић и подсетио да читава НДХ до Земуна била је Јасеновац, а том систему усташких логора смрти је припадао и логор Доња Градина у Републици Српској где се налази највећи број масовних гробница, где би, како је препоручио, требало установити Меморијални центар и назвати га Логор смрти НДХ Јасеновац- Доња Градина.

– Ми данас расправљамо о бројевима,  о именима жртава које су страдале у Јасеновцу, па се каже „најмањи број жртава је…“ па чуди ме онда како не падне на памет одмах па колики је највећи број жртава? Који је заправо прави број?Поставља се питање зар они чије име не знамо нису жртве, зар они који нису стигли да добију име у мајчиној утроби или тек рођени нису жртве? – запитао је професор Шијаковић и навео да Јад Вашем по библијском значењу представља  „спомен и име у божијем памћењу, вечном памћењу“.

– Није то што се неко звао Пера или Јанко био разлог да буде убијен, већ је разлог његов колективни идентитет. Разлог је то што је тај неко био Србин и православац, то је било довољно за смртну пресуду. Не треба на ове теме да говоримо много о другима, него треба да говоримо о себи, о томе шта се догодило нама и о нашем односу према томе што нам се десило. Треба коначно да дођемо до националног излаза из ове болне теме – закључио је Шијаковић.

Социолог проф. др Слободан Антонић изразио је љутњу и чуђење јер за 65 година, колико живи у Београду, није знао за ову масовну гробницу док га није контактирало Удружење Јадовно.

– Тек 2018. године је покренута ова тема, једним текстом Војиславе Црњански Спасовић у Вечерњим новостима под називом „Два стратишта усред Београда са 14 хиљада жртава сакрио немар“, а онда је Удружење Јадовно организовало први комеморативни скуп и тако је све кренуло. Смисао и ове конференције јесте да направимо једну другу културу сећања, која мора да буде резултат културне политике. Због тога апелујем на Градске власти да нешто предузму. На овој гробници пише „Жртвама фашизма 1942-1944 године“ и ништа више. С обзиром да се налази у јеврејском гробљу није јасно ни ко су жртве. Неоходно је да се што пре реагује и то од малих ствари као што је то православни крст који би указао ко су жртве које су у тој гробници. Поменута је и могућност, па и нека врста обавезе, да се ђаци основних и средњих школа макар из Земуна, ако не из целог Београда, доведу и упознају са местом где се налази преко 6.000 сахрањених, већином, кажу, жена и деце са Козаре – поручио је Антонић додајући да сви имамо моралну обавезу да чинимо више када је ова тема у питању.

Теолог Дарко Ђого говорио је о томе да су у православном виђењу света и стварности, дани након Христовог васкрсења посвећени радосном осећању присуства Божјег, али и освртању на најтрагичније странице, како личне, тако и колективне, народне стварности.

– Данас имамо менталне снаге да посматрамо тај непрегледни океан жртава и да имамо ту перспективу која је најважнија. Човек по православном хришћанском схватању стоји на раскршћу између прошлости и будућности и једнако припада прецима и потомцима и због тога има одговорност и према потоњима и према будућима. Ми ових дана сведочимо, понекад и трагикомичним изливима медијске индустрије, која паралелно српском народу настоји да произведе осећај кривице и осећај заборава. Имамо машинерију, нарочито медијску, упослену око тога да се стигматизује читав овај народ једном колективном ознаком, а са друге стране, кад год ми контекстуализујемо наша страдања и вратимо се у страдања која су немерљива са било ким и било чим, онда добијемо ону најчувенију флоскулу о томе да се не треба враћати у прошлост. Ја се питам како се треба вратити само на оне историјске тачке које су политички употребљиве да би се српски народ свео на безидентитетску масу – подвукао је Ђого додајући да после 1945. године последице културне политике коју је водила СФРЈ јесу савршено идентичне као да их је водила НДХ.

– Ми живимо у једном облику културне окупације.  Данас нас деле на Босанске Србе, Србијанске, Црногорске, Војвођанске итд. у вагону за Јасеновац, а кад тамо дођемо то  је потпуно неважно јер на крају свим Србима је намењена иста судбина. Однос према прецима је једнак односу према потомцима. Ми говорећи о нашим жртвама, ископавајући их, памтећи их, оплакујући, чинимо то за потомке. Дужни смо да се боримо за нашу свест у прошлости, за живот те свести у садашњости и за живот покољења која тек треба да упамте оно о чему данас говоримо – закључио је Ђого.

Историчар др Немања Девић навео је да је од 1945. до 2020. године, према, прилично прецизној израђеној библиографији израђено око 200 радова о Старом сајмишту, али да још увек постоје стереотипи, почевши од локације, до тога ко су све биле жртве и колико је Срба, Јевреја и Рома свирепо убијено у земунском логору.

– Прекретница у проучавању била је 1992. и монографија коју је приредио др Милан Кољанин, али данас је тај број значајно већи. Тај број расте и с годинама све више се открива и проучава. Логор на Старом Сајмишту никао је на атрактивној предратној локацији, у периоду устанка Српског народа. Он је имао две фазе, од децембра 1941. до маја 1942. то је био јеврејски логор и Јевреји имају посебан сентимент за то место и важно им је у њиховој политици сећања, не само у Србији него и далеко ван њених граница. Хилда Дајч и њен дневник, као асоцијација на балканску Ану Франк је, такође посебна асоцијација за страдање на стратишту, али важно је да истакнемо да је у том периоду то био и ромски логор и место ромског страдања. О томе се мање пише и говори у јавности. Од маја 1942.године то је Прихватни логор Земун. Након што је извршена елиминација Јеврејских логораша, у овај логор су почели да стижу  српски логораши –  објаснио је Девић који је подсетио да је 1944. године овај логор био бомбардован од Савезничке авијације чиме су остатци логораша били усмрћени.

– Говоримо о једном од најстрашнијих места, ужаса и смрти на територији данашње српске престонице, а поставља се питање какво је наше историјско знање о том месту. Ми у овом нашем времену спознајемо објективне чињенице о НДХ, тек откривамо нова стратишта. О томе нам нико није говорио на факултету и у школи. Поред историјских истраживања, у овом времену  обележавања годишњице Победе над фашизмом и молитвеног сећања на све жртве геноцида у НДХ, можда је најпримеренији овај молитвени ход сећања, кроз почетак креирања једне нове политике сећања, барем ми „одоздо“, док држава кроз музеј жртава геноцида не примени адекватну стратегију. Ту је почетак откривања истине – нагласио је Девић.

Председник Удружења Јадовно 1941. за Београд Момчило Мирић рекао је у изјави за “Српско коло” да ће се на скупу планираном за 18-и мај формирати литија до гробнице и да ће се у колони носити часни крст Јадовнички уз барјаке и иконе.

– Литургију ће служити Владика Топлички Петар, а затим ће бити опело, те један кратак историјски час који ће одржати историчар  Никола Милованчев који је рођени Земунац, један од потомака страдалника логора Земун. Овом приликом позивам све Земунце, Београђане, све Србе, верни народ, да нам се придруже на овом молитвеном сабрању у суботу од 8 часова код храма светог Архангела Гаврила у Земунском парку одакле ће кренути Литија.

Весна Пешић/Српско коло