Његову уметност обележила је духовност. Дипломирао је на Архитектонском факултету у Београду управо на пројекту Саборне цркве, а поводом тога говорио је да је „волео да извуче комунисте, који су се клели у рационалност, на равно поље ради двобоја”. То равно поље за њега била је математика.
У Србији, и у свету, саграђено је више од 150 храмова по пројектима Пеђе Ристића, а четрнаест од њих срушено је током ратова у Хрватској и БиХ. Пеђа Ристић докторирао је на Универзитету у Грацу, с тезом „Реконструкције преисторијске архитектуре Лепенског вира”. Поред осталог, пројектовао је Саборни храм Христовог Васкрсења у Подгорици, као и три српска светосавска центра у Диселдорфу, Хановеру и Берлину. Од Светог синода СПЦ добио је 1988. године Орден Светога Саве за више изграђених црквених објеката, а 1989. године овенчан је Британском националном наградом, која се додељује под покровитељством принца Чарлса и бискупа од Кантерберија, за изграђен Црквени дом кнеза Лазара, поред постојеће Цркве Лазарице у Бирмингему. Добитник је и награде УЛУПУДС-а за животно дело, као и Сребрне награде на међународном филмском фестивалу у Западном Берлину за научни филм.
Предраг Ристић био је велики обновитељ храмова: Цркве Вазнесења Господњег на Убу, Цркве Светих арханђела у Призрену, порушене задужбине Светог српског краља Милутина, и од Марије Терезије срушене Цркве Светих апостола у Апатину. Према тестаменту Јована Дучића пројектовао је Цркву Благовештења у Требињу, Херцеговачку Грачаницу, у којој је песник сахрањен.
После рата, био је избачен из породичне куће у којој је рођен, да би у њој илегално адаптирао само поткровље. „Нису ми испрали мозак четрдесетих и педесетих година, када су по гимназијама и факултетима премлаћивали студенте и ученике”, говорио је. Сматрао је да је целокупна наша изградња после рата била победа над природом, да је фаворизовала бетон као вечни материјал. Међутим, трајност бетона је сто година, како је напомињао Ристић, а духовито је примећивао „да смо градили од гипс-картонских плоча, бар бисмо имали архитектуру која се рециклира”. Говорио је да једино човек уклопљен у природу поштује Бога, због чега код нас постоји светиња дрвета, код ког се венчава, сахрањује, где су записи наших предака, где се врши литургија. „Зато поред сваке цркве постоји дрво – запис и црквена шума”, говорио је.
Културу је схватао као одраз духовности, а губитак културе поимао је као одсуство те духовности.
„Разумљивије речено, изгубили смо душу, кроз пустош и терор минуле идеализоване идеологије. Свуда су око нас последице безочних злочина према свему што је свето, према Богу, према краљу, према отаџбини, према ауторском делу и личној иницијативи, према слободном стваралаштву, без идеолошко-планске директиве. Одавно је познато да без духовног богатства нема ни материјалног благостања, зато још не можемо да се ишчупамо из беде”, критиковао је.
Опомињао је на праву српску традицију и указивао на то да ће свакоме туристи који дође у Москву бити речено да је Србин Лазар са своја четири сина 1402. године направио часовник на Спасењском торњу у центру Москве. „Ми данас досадисмо с оном проклетом виљушком на фрескама, а нико не помиње часовник Србина Лазара. Призрен је тада био европски центар часовничарског заната. Срби се не поносе оним што стварно имају, уосталом, и наше средњевековно сликарство откривено нам је ’са стране’”, напомињао је Предраг Ристић. Подсећао је на то да је на Авали уместо уништене средњевековне тврђаве Жрнов подигнут споменик Југославији, чиме је заувек уништен документ о нашој историји.
Читавог живота био је слободни уметник и радио је хонорарно. Веровао је у то да се слике не купују, већ да се лично сликају, добијају на поклон или да се наслеђују. Најумнијим духовима сматрао је Милутина Миланковића и Николу Теслу. Није волео похвале, а као сваки субверзивни мислилац, говорио је да би волео да умре тако што би био убијен метком с леђа
