Билећка властодржачка „елита“ се тачно након 21 године свог колективног патриотско-умног одсуства најзад пробудила и провирила из своје дубоке, тамне и загушљиве јаме. Напросто је невјероватно да се за 21 годину међу њима није нашао нико крштен и частан да предложи тако нешто. Јер, да јесте, ова одлука би много прије била донијета пошто сам увјерен да у Билећи не постоји жива душа која би била против тога да се покојном Војводи Раду Радовићу постхумно додијели Светосавска повеља и највеће признање града Билеће. Немогуће је да је она уопште дисала 21 годину с тим и толиким бременом над главом. А када мало боље вратим филм уназад, можда није ни дисала. Све ово вријеме је била на апаратима за вјештачко дисање. Али, ево, хвала Богу, најзад је и сама продисала. Да ако ово буде сада и од Бога благослов и прекретница да се билећка кочија без кочијаша најзад почне кретати правим путем. Оронули макадам је досадио свима, а и дивљи коњи су се изгледа уморили од рзања једног на другог и каскања кочије у мјесту. Њеним путницима је било најтеже… Заслужили су много боље и много више!
Војвода Раде Радовић за вријеме рата
Властољубљена срамота је, ко год да ју је у свом времену представљао, је чекала преко 20 година на овако један частан, поносан и достојанствен чин! Али, за тако велику ствар никада није касно и с моје стране (поред бројних, редовних и заслужених критика) све могуће похвале за овај избор. Нема те особе на било којој и било чијој страни која може нешто нечасно да пронађе и каже на лик и војно дјело Војводе Рада Радовића и његових храбрих момака. Јединицу коју су и њихови ратни непријатељи с великим пијететом помињали. У току рата од страха и пажње, а послије рата због поштовања и захвалности па су се неки од њих јављали и ширили вијести о људском и достојанственом односу Билећких добровољаца према ратним заробљеницима.
Нико од њих никада није осуђен за било какав ратни злочин, чак ниједан процес против њих није вођен, а поједине намјере острашћених антисрпских судова да се поведе неки процес против њих, осујетила су управо свједочења њихових бивших заробљеника који су унапријед свједочили у њихову одбрану. На такве људе и њиховог предводника, једног бекомпромисног отаџбинског ауторитета који је увијек био, прије свега на страни чојства, а потом народа, свога града и своје Републике, сви ћемо још дуго чекати. На нашег храброг оца и брата којим смо се сви поносили и дан-данас се поносимо!
У ових мојих, ево равно 40 година постојања, не могу да приближим свом уму ниједан примјер тако велике зависности наше Билеће од лика и дјела једног њеног човјека. Билећа је била један град док је војвода био жив. И Билећа је убрзо након војводине смрти постала сасвим други град. Тог 8. марта 1998. године једна мучка рука није нама одузела само војводу, него нам је одузела и нашу Билећу. Војвода је трагичним случајем убијен у сред њене “слободе” за коју је више пута са својим саборцима крварио и животе наше бранио. За своје нису марили. То показују бројне битке на најкритичнијим ратиштима протеклога рата. Као и оних 25 пободених крстева и 75 протутњалих плотуна на билећком гробљу, а да није било баш таквог, нашег великог и војно талентованог војводе, број страдалих припадника Билећких добровољаца, специјалне јединице Војске Републике Српске у саставу Херцеговачког корпуса и Невесињске бригаде, би био неупоредиво већи. Нека је вјечна слава и хвала тим нашим јунацима! А исто тако, нека је на част, памет, образ, обавезу, задатак и посљедње народно упозорење овим садашњим “јунацима” и харамбашама који исто тако воде један рат, само не против непријатеља и за свој народ, него против своје браће, а за себе.
Војводин одлазак је у много чему одредио даљу судбу града Билеће и њених грађана. Мало би шта било као што је сада или као што је у међувремену било да је тај човјек остао међу живима. И данас недостаје, можда више него икада. Његов одлазак је практично омогућио накнадни “свачији долазак” у Билећи и њено садашње стање које није нимало за похвалу. Добро се ја као млађан момак сјећам тих његових дана, мјесеци и нажалост свега три послијератне године у Билећи. Завођења реда, страха и стрепета. Враћања људи у људе. Ситним решетом сијања и одвајања жита од кукоља кога је све мање смјело бити међу, ратом уморним и покошеним, житом. Одмах послије рата и није могло другачије него тако. Нису то била нимало лака времена…
Међутим, несхватљиво брзо након завршетка рата је у народу колективно утихнула слава, поштовање, значај, утицај и ауторитет наших ратних јунака, па се попут куге врло брзо пренијела и заразила неке друге послијератне, интересне душе. Много ситније и безначајније које су се, док су ови претходни крварили, ко зна гдје шепуриле и бивале. Касније се све то инфицирало у свеопшти безморални вирус звани политика који је узео “данак у срећи” нашег града. “Данак у будућности” наше републике. Данак који је и дојучерашње саборце успио завадити и подијелити им страну.
Било како било, ово сада је један од оних ријетких тренутака када могу рећи да сам, са аспекта дјеловања билећке власти, поносан што сам Билећанин. Након дводеценијског сљепила, глувоће, грчева, кањења, тељења, устезања, она се усудила и смогла донијети одлуку коју је требала донесе већ 27. јануара 1999. године. Овако је прошло 20 година без изразитог смисла и колективног осјећаја захвалности, честитости и патриотске дужности према једном од најзачајнијих билећких душа у њеној новијој историји. Истина, Билећом се одавно већ шета улицом Војводе Рада Радовића, али тим комадом папира са комбинацијом слова у виду имена и презимена нашег војводе, као да је враћен узнемирени спокој напаћеној души града Билеће. Надам се и желим да вјерујем да јој долазе неки љепши и срећнији дани. Дјеце њене, ради!
