Никшићки избори – пораз владе и пирова побједа српске мисли

  • Влада Здравка Кривокапића је прошла 100 дана. Трновит пут, свакакав. О њиховом раду можемо дискутовати на различите начине, али пустимо да то уради најбољи параметар: избори у Никшићу.

Прво о резултатима. Видим да се стекао неки утисак да је ДФ пукао на изборима. Ја сматрам сасвим супротно. Да кренем од почетка:

-Избори 2020. су бирачко тијело српских свјетоназора (назовимо их „говорницима“ српског језика) подијелили у двије групације: Конзервативце у ЗзБЦГ, који су имали 37,46%; и ове либералније у коалицији око Демократа- 14,32%.

-Здравко Кривокапић, који с почетка бјеше најпопуларнији политичар вишестраначја, био је оборио ДФ на највише 10% подршке (колико су, по мишљењу једног пријатеља из срца ДФ-а, имали у тренутку изгласавања владе). Своју тренутну политичку популарност је пренио на коалицију око Демократа- спрва је преко савјетнице Гордане Радовић која је основала покрет „Не дамо Никшић“, у којем је и премијеров рођак, предсједник црквене општине Никшић, Ратко Кривокапић; и у самом крају кампање, када су Демократе промовисале његове изјаве у којима је ДФ називао „слугама Београда“, притом експлоатирајући пријатељство са високопреосвештеним епископом будимљанско-никшићким Јоаникијем да омогући заједничку фотографију пред саме изборе и тако се стекне утисак да Црква подржава Демократе.

-Појавио се Дака, прави црногорски Трамп, који је изразитом антивучићевском реториком скресао 3% коалицији ДФ-СНП (ДФ је примио своје реликте натраг, то је бирачко тијело са претходних изборних процеса. Ван ДФ-а немају неку значајну подршку).

-Никшићка грађанска класа, која још постоји и оличена у Пленуму083, Демократе је приближила конзервативном бирачком тијелу и чини ми се да је извршила већи утицај на бирачко тијело него ли Здравкова екипа и клизећи у последњој седмици кампање. Ријеч о људима који би сами били изнад цензуса, али су ушли једним мјестом-последњим- да бише показали да их искључиво занима Никшић.

-Небитан раст ГП УРА је рефлексија Дританове промоције, што нам казује да она прича не може никуд даље од 5% и да су им све Амбасаде и Вијести узалудна помоћ. Не прима се та прича, без десетак милиона за куповину. СДП није могао да се измакне од непопуларних Драгиње и Рашка Коњевића и да изгради локалну причу, па су остали испод цензуса.

РЕФЕРЕНДУМСКА МАТЕМАТИКА

Дакле, да сумирам: ДПС се није помјерио од избора 2020., а бојати се и раста. ДФ је стабилан, и ако влада настави да не ради ништа, пред изборе 2023. ће додатно ојачати свуда без у Подгорици, гдје ће Демократе бити најјаче. Концепција, по којој је ово пораз Демократског Фронта већи него ли је пораз Демократа, али и пораз читавог друштва је гола лаж. Лажна слика, најбољи приказ оног што се назива post-truth, креирана је у Вијестима у покушају да савладају ДФ и подигну Дритана у Никшићу, гдје није имао апсолутно никакве шансе. Данас се та слика користи да се Марко Ковачевић, носилац листе коалиције ДФ-СНП, делегитимише и да му се отме заслужено мјесто градоначелника. Навешћу само један наслов, који представља срж актуелне пропаганде:„Мило пао, Вучић није прошао.“ Или реченица Жељка Ивановића, сувласника Вијести:„ДФ нема легитимитет да има градоначелника јер је преко 80% Никшићана одлучило да то није Зубин Поток.“ Занимљиво. У првом тексту, Вучић није споменут ниједаред без у наслову. Да није најпознатији од Вучића, ја бих се замислио: Да можда није мој школски друг, који се тако презива, или било који други Вучић? Да није Данило, можда? Или је Беливук искомбиновао нешто са властитим презименом и након кампање за ДПС, направио партију, да би могао некад да побјегне у Црну Гору и постане један од безброј мафијаша који су ту нашли склониште од руке правде? Но, о реченици Жељка Ивановића и осталим „мудрим мислима“ уз текста одакле је узет цитат, довољно је знати да Жељко не зна математику: ДФ-СНП имају 26.9%. Ако тај број саберемо са Жељкових „преко 80%“, онда добијамо резултат од најмање 106.9%! Ако је Жељко овако лош математичар, било би занимљиво чути образлагање поријекла његове имовине. Мада, ја мислим да имам објашњење: Жељко се служи референдумском математиком. Она је омогућила да десетине хиљада фантома надвлада већину и донијела Жексу огроман капитал, пардон- државу.

Но, да се вратим изборима: Шта се на њима десило?

30. августа увече, кад је маса с литија излила на улице да слави побједу, мало ко је могао и да помисли да је ДПС будућност, то јест да ће бити оволико јак. 40.5 са својим партнерима, уз 2.7% СДП- то је забрињавајуће. Поразно. То је, рекох, пораз читавог друштва, али кривица је искључиво владе.
Влада је требала да крене у систематско чишћење кадрова ДПС-а из секција силе и државне управе. Онај дио кадра што је заслужено на својим мјестима, они би пронашли пут ка ГП УРА и Демократама. Тако би дошли до очекиваног распоређивања бирачког тијела, по систему повезаних судова: Демократе и ГП УРА би расли на рачун ДПС-а, а коалиција ДФ-СНП би окупљала конзервативно бирачко тијело. Тако бисмо добили три политичке снаге које би омогућиле нестабилност политичке већине, што је основни предуслов за развој демократије и људских права. Но, то је онемогућено и данас заиста треба да се плашимо повратка отписаних, уколико се не крене у чистку. А неће се кренути, то је сасвим јасно након покушаја ДФ-а да ражалује најзначајнију безбједоносну полугу система- Миливоја Катнића. Не бих улазио у то да ли га бране странци или има неколико досијеа, или обоје, али је јасно да не смију да га ражалују. А са њим и Зорана Лазовића, човјека који је кадрирао снаге безбједности и на ког је пренијет ток информација након одласка Милових људи са челних позиција поменутих институција- Веселина Вељовића и Дејана Перуничића. Наравно, ваља подсјетити да су у Влади и минимум 2 гласача ДПС-а са претходних избора- министар војни, Оливера Ињац, иначе професор на Миловом Универзитету Доња Горица (популарни Ју-Ди-Џи, пандан београдском Мегатренду), била је чак и шеф ћелије за „сигуран глас“- и да су испуњена нека савјетничка и протоколарна мјеста истакнутим активистима ДПС-а. Сем таквих кадровских решења, самог састављања владе у којој- испоставља се- нема само кадрова ЗзБЦГ (пошто министри учествују у кампањама осталих коалиција)- и бесконачног слугераја амбасадама, политичку моћ владе обара и отворен Здравков сукоб с ДФ и његов обилазак локалних и регионалних антисрпских телевизија, на којим као кључни проблем лоцира у званичном Београду, односно предсједнику Србије Александру Вучићу. Слабљење владе иде на руку, у партијском смислу, ДФ-у и ДПС-у. Првима, јер њихова радикална реторика против владе се након сваке (сваким даном учесталије) грешке, покаже да су у праву, а другима зато што им неспособност владе омогућава да етаблирају параинституционалне службе с јаким институционалним позицијама.

Зашто онда ДФ нема изнад 30, намеће се питање?

Премда рекох да ДФ није пукао, по апсолутним бројкама и мислим да је стабилан, ипак је ред да се запитамо- зашто нијесу у стању да окупе читаво конзервативно бирачко тијело и јасно их
их профилишу као Србе?

1) Реликти политичке прошлости, Небојша Медојевић и Андрија Мандић, највећи су кривци нашег пораза. Сваки твит или појављивање у јавности њих двојице, ДФ кошта макар 50 гласова. Не желим да улазим у то какви су Мандић и Медојевић приватно људи, но, не схватају да су сметња. Терет. Небојша Медојевић је својим твитовима оборио подршку Коалицији, до те мјере да су се најзагриженији чланови ограђивали. Чак и неки његови чланови. Андрија Мандић је себе промовисао као шефа изборног штаба, и ваистину обезбиједио подршку „српског света“. Међутим, та подршка је нанијела такође велику штету. Узећу само примјер г. Раковића, који је у сред кампање изјавио да су „Црногорци фалерични и да их треба преваспитати“. Мандић није узео за сходно да свог пријатеља и сарадника Раковића назове и да га замоли да се извини. Није нашао за сходно да замоли пријатеље из Србије да промовишу економске предности повезивања, односно интегралне политике Српства. Прича о вакцинама, које су дошле након Мандићевог твита, имала је солидан одјек. Прича о отварању пољопривредног погона на Грахову је такође имала доста добар одјек. На томе, међутим, „шеф изборног штаба“, није умио да инсистира. Терет који вуку нижи чланови коалиције, много је већи него што могу да поднесу. Њих двојица треба да се повуку, по могућности- у потпуности. Ако мисле да ће се без њих било шта распарчати, нека се угледају на колегу Пеђу Булатовића. Пеђа Булатовић је сива еминенција ДНП-а, који уређује и води странку Милана Кнежевића. У јавности се појављује искључиво у Парламенту, увијек је одмјерен и тих. Одбори ДНП-а функционишу „као сат“, народски речено. На њега треба да се угледају, па да мјеста предсједника препусте младим и живахним људима, какав је Кнежевић. Но, за тим нема изгледа из мноштва познатих о мање познатих разлога.

2) Одговорност за понашање шефова својих партија носе понајвише они који трпе- чланови и нижи функционери. Андрија Мандић мисли да је све у праву, јер су око њега људи који га обожавају. Ако уђемо у било који локални одбор ДФ, од десет чланова, наћи ћемо 6 Андријиних или Небојшиних мултипликација (назовимо их Мандојевићима) једног незаинтересованог типа и три креативца. С почетка је креативаца био раван број с Мандојевићима, па се могло. Сад су Мандојевићи доминантни, и како вријеме иде, остаће сами, на грчевитој борби за цензус, из простог разлога што Срби нијесу само „небески народ“ и „усплахирено стање ума“, него људи. Најприје људи. Којим је доста игара, несигурности. Који хоће хљеба, јер су се деценијама борили да за све остало. Гладни су. Није им до сулудог барјачења и „четничења“. Хоћемо радна мјеста, цивилизован суживот и наравно наша права.

То не могу да нам приуште људи који читав живот не раде ништа конкретно, већ јасан економски план, лишен заблуда социјализма и испразних обећања да биће боље. То не могу да нам приуште беспроговорни љубитељи Мандићевих неумјерених и Небојшиних сулудих иступа. (Уистину не знам шта ће Медојевић, те вјерни му пратиоци Бошњак и Радуловић у српској интегралистичкој причи, али ако су већ неопходни…)

Што нам је чинити?

У тексту „Српско питање у Црној Гори- прије и послије“, објављеном на овом порталу непосредно након избора, прецизирао сам да ми треба да борбу за наша национална права фокусирамо у два смјера- прво је образовно-културна, која би овухватила за почетак причу о раздвајању српског и црногорског у школама, заснивање посебне катедре за српску и свјетску историју и издвајање катедре за српски језик у факултетску јединицу засебно од постојећег Филолошког факултета. Но, то је прича која је немогуће без децентрализације српске мисли на локалне, историјско-племенске зоне, које су биле други правац о ком сам говорио. Једна мала дигресија: Прије неколико дана, бивши предсједник општине Беране и подпредсједник СНП-а Драгослав Шћекић је дао саопштење, као одговор на неке Здравкове тврдње, у ком није рекао ништа што му лидери ДФ-а нијесу понављали свакодневно. Но, за разлику од њихових говора и говоранција, Шћекићево саопштење је имао јак одјек и утицај на јавно мњење, и то искључиво због тога што је Шћекић локални политичар, добро утемељен у Васојевићима. Затим, ваља се сјетити Марка Бата Царевића, који се 21. августа сусрео са самим Кривокапићем и тако му популарност подигао у небо. И још сијасет примјера гдје су локални политичари значајније утицали на јавно мњење него ли њихови партијски шефови.
То су схватиле и Демократе на овим изборима- кандидовали су Бањанина (племе наглашавам због повољних им тамошњих резултата) Копривицу, иначе јако урбаног човјека и у своје редове додали поменуту никшићку средњу класу и нарасли више од 4 хиљаде гласова. То треба да укапирају и Мандојевићи, и да се помјере на страну. Ако већ желе да буду политичка елита- а ово се односи понајвише на Мандића- нека оснују фонд за образовање Срба, у који ће- умјесто у мегаломанске кампање- уплаћивати дио новаца који приходују. То је једна од сијасет ствари које могу да ураде. Или да направе, кад већ имају Српску Кућу и толико незапослених професора српског и историје, на дневној бази предавања о српској књижевности, историји етц…
У супротном, ако наставе путем који су зацртали, изнурено бирачко тијело ће постати лак плијен Демократама и све популарнијем Даки. И на крају ће успјети да ураде (или већ јесу) само интеграције својих породица у Београд. А овима ће сванути- четвртина милитантног бирачког тијела је велики политички успјех и гарант за вишедеценијски политички опстанак.

СРЕТЕН ЋЕРАНИЋ

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. абвгдђежзијклљмнњопрстћуфхцчџш Reply

    Солидан чланак.

Оставите одговор на абвгдђежзијклљмнњопрстћуфхцчџш Одустани од одговора