Прво, окупатор је са овог простора протеран у октобру 1944. и већ тада је створен утисак да је рат завршен. Истина, младићи мобилисани у партизанску војску наставили су своје војевање и масовно гинули у Срему и Славонији све до маја 1945, али ови делови Србије за све то време више нису били поприште борбе – напротив, врло брзо нове комунистичке власти започеле су обнову рушевина у градовима и људима.

Друго, ни југословенске комунистичке власти нису за Дан победе узимале 9. већ 15. мај. Требао им је још који дан да ликвидирају непријатељске снаге, пре свега конкуренте у грађанском рату, у планинама Словеније и Босне, па се та касније верификована победа доцније одразила и на каснију прославу победе.

Треће, од јесени 1941. до јесени 1944. у Србији се водио пре свега грађански рат, који је однео превагу над антифашистичком борбом. Комунисти су тај идеолошки сукоб наставили и у миру, и то баш у периоду од октобра 1944. до маја 1945; у сваком градићу ликвидирано је по неколико десетина идеолошких и класних непријатеља КПЈ, сваки од њих до данас има понеку необележену масовну гробницу, у којој још леже (не сахрањени, него просто затрпани) стрељани “народни непријатељи“. То је било време када је радост због слободе и победе (као за 9. мај идентични утисци се везују и за 20. октобар) била засењена новим обрачунима и убиствима, након чега су створене трајне поделе у свим малим срединама, које су добиле и историјску димензију.

“Кад су дошли комунисти, тад се то десило“, тако би најчешће, по инерцији, сељаци рођени 1920-их говорили присећајући се догађаја из 1944. и 1945, интуитивно потискујући наметнути и од режима форсирани израз “након ослобођења“. Зато је и за већину њих тај Дан победе ипак био стран и некако отуђен празник. Јер, као прво логично питање постављало се: победе над ким? Немци су овде побеђени 1944, победа је слављена 1945, а непредати четници и њихови јатаци су као у хајкама овде убијани и 1946-1947. и потоњих година.

Међу Србима са територије некадашње НДХ перцепција је била другачија. Сарајево је ослобођено од окупатора 6. априла 1945, Бањалука 22. априла 1945. (истог дана када је извршен и пробој логораша из Јасеновца, који заправо никада није ослобођен), Загреб 8. маја 1945. Тог пролећа у крајевима од Папука до Требевића, заиста је све мирисало на победу. Победа је овде значила у исто време одлазак окупатора и слом НДХ. Дакле, не само да више није било мрских Шваба и усташа, већ је онемогућен даљи геноцид над српским народом. Престала је стална ратна опасност, окончане су паљевине и сеобе, усташка кама више није стајала над вратом.

Грађански рат, који у троуглу Славонија-Крајини-Сарајевско поље није био ни приближно интензиван као у Србији, и окончан је 1945. са много мање крви, па је и комунистичко преузимање власти овде упамћено са мање горчине. Нетом се чуло да су и Руси ушли у Берлин и то је такође постао један од симбола победе за српски народ који се масовно и подигао на устанак тек оног тренутка када су СССР и Немачка заратиле – и који је своју судбину везивао за победу или пораз “Русије“. Реците данас потомцима козарачких партизана у Дубици да су њихови дедови били издајници српског народа и ризиковаћете да вам измене лични опис, реците потомцима равногораца у Прањанима да су им преци колаборанти, и десиће вам се исто. Како, онда, даље? Једино онако како нам није својствено: што трезвеније могуће.

Седам и по деценија касније, поготово после свих трауматичних искустава током 1990-их, “Срби сви и свуда“, како је говорио Вук Караџић, али пре свега званични Београд као престоница (формална или неформална) свих њих, трагају за јединственим наративом о Другом светском рату, који би помирио и интегрисао све оне регионалне и идеолошке противречности о којима смо напред писали. Као један од важних датума у том самопоимању јавља се и 9. мај, дан када безмало сви Срби са поштовањем и поносом гледају параду у Москви, али осећају, опет интуитивно као и њихови преци, да неки елемент недостаје да би једна таква јавна манифестација о таквом датуму имала снагу и пуноћу и пробудила јединство уколико би била одржана у Београду.

Догађаји из 1941-1945. су толико масивни да би били заборављени, а опет толико опречни и одбојни да би били уграђени у један јединствен наратив памтећих. Прво питање је да ли у Србији треба обележавати Дан победе (над фашизмом) 9. маја. Окружење аутора овог текста једнодушно је у мишљењу да треба. Српски народ се нацизму јасно супротставио још пре 1941, своје опредељење је јасно потврдио и 27. марта, а потом и у лето те године кроз масовно суделовање у два, условно речено, антифашистичка покрета: Равногорском (ЈВуО) и партизанском (НОВЈ).

Упркос свим разликама и суровом грађанском рату, оба покрета задржала су такву суштину до краја рата. Има дирљивих, нажалост и заборављених епизода из периода окупације везаних за боравак и једних и других у нацистичким логорима (наравно да Жарко Видовић погађа суштину када каже да су Срби 1941-1945. пре свега “логорашка нација“), где се некадашњи четници и партизани међусобно помажу као заточеници Маутхаузена или где заједно организују бекство из нишког лагера у фебруару 1942. године и заједно гину на жицама. Опомињуће звучи и недавно пронађени документ из новембра 1941, који потписује Али Шукрија, а који говори да “за арнаутске масе Срби су Срби, без разлике како их крсте, комунистима или четницима“.

Подсећање на такве примере наводи на закључак да је српски народ 1941. био нападнут као колектив, да је страдао као колектив и да је 1945. победио (већ самом чињеницом да је преживео) као колектив. Од тога би, чини се, требало да полази и државна стратегија меморијализације догађаја из Другог светског рата. У њој би требало више пажње скретати на истраживање судбине Срба у логорима и затворима (што у земљи, што у иностранству боравили су у безмало 140 логора, питање је да ли бисмо знали да набројимо њих пет), уз покушај да се антагонизми међу следбеницима два покрета максимално отклањају. Уз примерену државну политику, места највећих сукоба из српско-српског рата данас могу постати места сусрета и помирења.

Наравно да потомци жртава из Вранића и Друговца треба да памте и поштују своје убијене претке и да у њима треба очувати и неговати споменике на ране из периода братоубилаштва, али место сећања и оплакивања морају да имају и потомци поражених и немилосрдно ликвидираних од стране победника. Пре свега такво обележје недостаје у Београду.

Над обновљеним и новоподигнутим споменицима, требало би максимално избећи идеолошке пароле, а поставити натписе који јасно кажу: “Никад више брат на брата“.

Ма колико то на први поглед изгледало немогуће, треба мислити и о неким заједничким споменицима свим жртвама рата 1941-1945: тако ће их бар острашћени појединци теже скрнавити, јер ће се на истој спомен плочи налазити имена припадника свих зараћених српских војски. Нека се у том јединственом новом наративу нађе одговарајуће место за страдалиште српских партизана на Кадињачи, али нека се примерено обележи и у колективно памћење усади и подвиг равногораца из Лознице, када су ослободили први град у Европи.

Требало би преиспитати улогу СУБНОР-а и сличних организација, али и медијског јавног сервиса Србије, што о данима који треба да протичу без изазивања нових подела оживљавају партизанске митове и осведочене историјске фалсификате. Коначно, комеморације везане за страдања у логорима, па и сама прослава Дана победе, не би више смели да протичу уз комунистичку иконографију, већ уз следбенике оба ослободилачка покрета.

Исто онако као што су, у истој колони, на стрељања на београдским Јајинцима или нишком Бубњу заједно као непријатељи нацизма одвођене присталице КПЈ и ЈВуО, данас треба слободно да корачају њихови потомци, праунуци и чукунунуци, сведочећи да су једно и недељиво. Тиме ће, можда, српско друштво зрелије и одговорније обележити 80 година од победе над фашизмом него што је то учинило 2005, 2015. или што то чини данас. Осмишљавање заједничке прошлости је немогуће, али се осмишљавање заједничке будућности, четири генерације касније, када су ретки потомци у чијим венама у исто време не тече крв предака и комуниста и националиста, чини као преко потребно.

др Немања Девић