НАСЛОВИ

ЈОСИП БРОЗ – ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ КАСНИЈЕ: Симбол апсолутизма и терора

  • На данашњи дан, 8. маја 1980. године, у Београду је сахрањен комунистички револуционар и доживотни предсједник Социјалистичке федеративне републике Југославије, Јосип Броз Тито.

Фото: biografija.org

Брозова вишедеценијска неприкосновеност и начин владања сковали су му ауторитет недодирљивог апсолутисте и господара једне велике балканске државе.

Данас, након више од четири деценије, лик и дјело Јосипа Броза покривено је велом бројних мистификација.

О карактеру његове владавине и друштвено-политичкој заоставштини Јосипа Броза Тита разговарали смо са др Немањом Девићем из београдског Института за савремену историју и асистентом катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви, политикологом и колумнистом београдског недјељника „Печат“, мр Александром Ђокићем.

„Питање наслеђа Јосипа Броза није само везано за однос према прошлости, него и вредности са којима се идентификујемо четири деценије након његове смрти. Најчешће се ти погледи заснивају на личним носталгичним успоменама, и сећању на младост која је сама по себи боље доба у односу на неизвесност која иде са старијим животним добом“, изјавио је за ИН4С др Девић.

С друге стране, додаје Девић, савремени дивљи капитализам и диригована демократија као трауматична искуства генерације наших родитеља све чешће наводе на нове романтичне осврте према наводно златним 1970-им, заправо периоду када се Југославија увелико урушавала, а српски народ био потпуно дезинтегрисан.
„Наравно, у трезвеним анализама можемо гледати и на позитивне аспекте Титове ере. Нагла индустријализација земље, каква-таква социјална правда, изградња инфраструктурне мреже, уз масовне радне акције, већ у првим послератним годинама, задовољавајуће здравство и образовање, углед земље у иностранству и успешно балансирање између Истока и Запада, коначно и утисак да се ради о стабилној држави – ма како да је реч о Потемкиновом селу, прве су асоцијације просечног грађанина на ту историјску епоху. И ти погледи нису сасвим лишени упоришта у чињеницама. Комунистички покрет, као својеврстан покрет „малог човека“, омогућио је након 1945. и потлаченима да одлучују, уђу у институције и напредују до те мере да би се чак и приближили новој елити. Афирмација идеје народног суверенитета и давање политичких права „плебејцима“ (као и политичка еманципација и давања политичких права женама) у настајућој Републици могу се посматрати само условно, јер након новембра 1945. више није било стварне слободе избора. Успон на друштвеној лествици био је резервисан пре свега за оне који су били партијски подобни“, нагласио је Девић.
Српска политичка, економска и културна елита је уништена

Међутим, Девић сматра да се за владавину Јосипа Броза везује и низ негативних последица, које у српском искуству доприносе да таква буде и општа оцена, истичући да су неке биле видљиве још у време владавине комуниста, док је за друге посејано зло семе које и данас клија у постјугословенском простору.

„Како то изгледа ако их сагледамо из српског становишта?

  • Грађански рат продужен је у миру и трајао је и дуго после 1945. године. Само у „дивљим чишћењима“ у Србији 1944–1946. ликвидирано је најмање 60.000 цивила. Сложени сукоб идеологија, вера и нација, сведен уз повреду историјске истине на рат добра и зла, у послератним годинама је само замрзнут, не и окончан, чиме је изостало и извлачење ма какве историјске поуке о његовој погубности.
  • У процесу промене друштвенополитичког уређења укинута је монархија, а са њом и све демократске институције мукотрпно стваране од времена Српске револуције из 19. столећа. Наметањем „бескласног друштва“ негиран је значај приватног власништва и личне иницијативе. Уведен је једнопартијски режим уз диктатуру КПЈ и доживотну Титову владавину, што је суштински изменило политичку културу више нараштаја.
  • Српска политичка, економска и културна елита је уништена, уз стварање отклона и дисконтинуитета према њеном раду и прегнућу између два светска рата. Уместо стручних компетенција, препорука је постала партијска подобност. Српска православна црква као вишевековни чувар духовне културе, али и заточник националне идеје, изгубила је утицај – чиме је створено друштво са новим културним обрасцем и новом хијерархијом вредности.
    Ранковић, Броз и Ђилас
  • Српски етнички простор је дезинтегрисан, чиме су суштински поништене тековине ослободилачких ратова 1912–1918. и обесмишљене жртве у њима. Зарад нове „државе помирења“ заборављен је и геноцид који је извршен над Србима у НДХ. Национални идентитет је замућен и деценијама касније тражиће се упоришне тачке и елементи уз које ће моћи да буде ревитализован.
  • Српски народ је изгубио могућност равноправног учешћа у креирању политике нове државе, (кон)федерације шест република. Победа КПЈ значила је и обрачун са „великосрпском буржоазијом“, грађанском класом чији је национализам узиман за реметилачки фактор током целог њеног постојања. Супротно, створене су нове нације, чији је национализам афирмисан. То је била карактеристика обрачуна са српским народом, који је подељен вештачким авнојевским границама на пет република, а од 1970-их и у додатне две покрајине са прерогативима државности“, поручио је Девић.

Срби у Црној Гори и Македонији сведени на безначајну мањину

Када је у питању феномен националног инжењеринга који је за циљ имао стварање нових нација на уштрб историјски афирмисаног и вишеструко потврђеног српског националног идентитета, др Девић наводи примјер Македоније и Црне Горе.

„За разлику од пописа становништва из предратног периода, током 1948. Срби су у обе републике сведени на безначајну мањину, једноцифрен проценат удела међу конструисаним нацијама. Током 1960-их у Македонији се агресивно кренуло у пројекат изградње књижевног језика и цркве независне (и супротстављене) у односу на патријаршију у Београду, што је требало да подупре тежње за заокруживањем националног идентитета. Уз то је, природно, кренуло и фалсификовање историје. Неколико деценија касније, тај процес је по идентичној матрици био спровођен у Црној Гори, с тим да су корени за такву промену свести успостављени управо у Титово доба, симболично рушењем Његошеве капеле на Ловћену“, закључио је др Девић у изјави за наш портал.

Јосип Броз Тито и његова Комунистичка партија Југославије били су антидемократски настројени

„У оцени природе једног политичког покрета и њеног лидера, не можемо у први мах изнети научно поткрепљен став који би се могао сместити у дихотомију „добро“ и „лоше“. Оно што је за аутора у првој четвртини 21. века добро, може за аутора средином 20. века бити лоше и обратно. Али једно је питање за историјску науку – како су се југословенско друштво у целини, или његови сегменти, односили према Комунистичкој партији Југославије и њеном последњем предратном лидеру Јосипу Брозу, а сасвим је друго питање за савремене политикологе – коју оцену том идеолошком покрету дају наши савременици, и како се постулати и принципи датог покрета поклапају или не поклапају са универзално признатим политичким вредностима данашњице“, рекао је за ИН4С мр асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви, мр Александар Ђокић, који је суштину политичког ангажмана Броза конципирао кроз „три постулата“ која ћемо пренијети у цјелости.

ДИКТАТУРА ПРОЛЕТЕРИЈАТА

„Први постулат – Јосип Броз Тито и његова Комунистичка партија Југославије били су антидемократски настројени. Теорија диктатуре пролетеријата и изградње социјализма је основни принцип марксизма-лењинизма, једног од праваца развојва марксистичке мисли у 20. веку. Класични марксизам подразумева да свако друштво пролази кроз исте социо-економске етапе развоја, почевши од робовласништва, па све до доба развијеног капитализма. Епоха развијеног капитализма требало је да кулминира револуцијом обесправљене радничке класе, на којој се дати економски систем базирао. Међутим, то је значило да радничка класа, кроз процесе урбанизације и индустријализације, који се одвијају у склопу капиталистичког развоја, треба да постане најмасовнија класа у датом друштву. Претходно, радничка класа мора да развије и класну свест, да постане свесна да је жртва класне експлоатације од стране капиталистичке класе и да разуме да се из тог класног рата може изаћи једино револуцијом и збацивањем актуелног политекономског система. После тога би дошао социјализам, који би у сржи променио власничке односе, па самим тим и односе међу људима, што би у будућности водило ка стварању бескласног друштва и одумирања државе. Узимајући у обзир детерминистичку природу марксизма, он се може сматрати једино врстом политичке филозофије, али никако се не може подвести под научни принцип.

Марксизам-лењинизам је негирао ове еволутивне поставке марксизма и проповедао је насилно преузимање власти у аграрним земљама, као што су биле Царска Русија или Краљевина Југославија, а које нису достигле етапу развијеног капитализма, већ су се налазиле у фази позног феудализма, у којем доминантну класу нису чинили радници, већ сељаци. Па ипак, пошто је једино успешно преузимање власти од стране радикалних марксиста на почетку 20. века спроведено у Русији, марксизам-лењинизам, иако теоријски нонсенс који негира читаву теорију класичног марксизма и покушава да форсира историју, постаје једина „права“ верзија марксизма. Поборник овог правца марксизма, одбаченог као теоријски неприхватљивог у западној школи мисли, постао је и Јосип Броз Тито. Основни кредо за бављење практичном политиком за све марксисте-лењинисте био је утилитаристички принцип: Циљ оправдава средства. Зато су бољшевици могли да предају царској Немачкој огромни део територије Руске Империје Брест-Литовским миром, јер су хтели да се сконцентришу на утврђивање власти у Москви и Петрограду. Патриотизам је реч која не постоји у вокабулару револуционарног марксисте-лењинисте, његова је дужност да на сваки начин руши државу која се не налази под доминацијом идеологије у коју он верује. Управо из тог разлога, руководство Партизанског покрета у окупираној Југославији за време Другог светског рата узима за главни циљ освајање власти, а не борбу с окупатором.

Најзад, крајње је небитно шта друштво, или већина грађана једне држави мисли о марксизму-лењинизму, да ли га подржава, или му се противи. Када га одбацују виши слојеви друштва, они то чине јер желе да продуже своју експлоатацију, када га одбацују средњи слојеви друштва, они то чине јер су припадници ситне буржоазије који су наивно поверовали у пропаганду више класе или су користољубиви, а ако га пак одбацују нижи слојеви друштва, онда се ради о непросвећеним радницима и сељацима, који страдају од опијума за масе – религије, или су потпали под лажи више класе и верују у неку националну повезаност, која негира постојање класног рата. Над првима (вишом класом) треба починити класни геноцид, што је урађено у бољшевичкој Русији и Титовој Југославији, над другима (средњом класом) треба провести класни терор, што значи делимично их физички уништити, а у потпуности их лишити власништва и утицаја на друштво, док треће (ниже слојеве) треба агитирати, а репресирати само оне који се држе својих религијских и/или националних погледа, јер као такви представљају претњу за изградњу социјализма и чине основу потенцијалне контрареволуционарне армије (белогардејаца или равногораца). Јосип Броз Тито, као и Лењин пре њега, спасава Југославију хтели то њени грађани или не.
Недостатак харизме надомештен култом личности

ПЛАНСКИ ИЗГРАЂЕН КУЛТ ЛИЧНОСТИ

Други постулат – Јосип Броз Тито није био харизматичан лидер, већ је око њега плански изграђен култ личности. Суштина недемократске природе марксизма-лењинизма је таква да је харизма излишна за једног комунистичког лидера револуције. Напротив, Лењин је патио од неколико говорних мана (није умео да изговори слово „р“ и фрфљао је док говори), његова спољашњост није се уклапала у типичну представу о фенотипу просечног Руса (имао је видне азијатске црте лица), био је слабих живаца и експлозивног карактера (Лењин прети својим читаоцима уличним речником чак и у својим чланцима), а сви небољшевички левичарски листови после Фебруарске револуције представљали су га као одвећ радикалног, нестабилног човека. Стаљин је био необразован човек, пореклом са кавкаског села, са изразитим нагласком тог поднебља (који је у Русији до данас одлика некултуре), несловенског, а нарочито неруског изгледа, који је младост провео као бандит у служби марксизма-лењинизма. За разлику од Лењина, који је држао говоре пред револуционарним морнарима и пролетерима, Стаљин се готово никада није појављивао пред публиком, нити је читао своје говоре преко радија.

Јосип Броз Тито је у овоме увелико сличан Стаљину, човек који чак ни када је читао говор са папира није био у стању да одржи дикцију и течно изговара за њега написан текст. Говорио је чудним акцентом, који је био производ његовог мешаног порекла (отац Хрват, мајка Словенка) и под утицајем његовог авантуристичког потуцања по свету од Беча до Сибира. Брозов акценат је произвео многе теорије завере у другој Југославији, док је Титова личност још увек била занимљива већини грађана, пре него што је потонула у опскурност међу генерацијама рођеним после његове смрти, 1980. године. У ствари, и сами читаоци су врло вероватно били сведоци необразованих емиграната из бивше Југославије, који су се у раној младости селили у Сједињене Америчке Државе или Немачку, а затим заборављали свој језик, или говорили са видно измењеним акцентом. Пошто је и Јосип Броз био необразован човек који се бавио физичким радом у немачком, а затим и чешком, делу Аустро-Угарске, да би на крају завршио у послереволуционарној Русији, његов чудноват акцент је производ његових животних искустава и чињенице да се није школовао, па није имао прилике да на високом нивоу овлада српско-хрватским језиком. Јосип Броз Тито је од Лењина и Стаљина одударао тиме што није био аскета, то јест он се чак и у својој аутобиографији дичио како је као млади авантуриста у Бечу посматрао и чезнуо за скупим колима, скупоценим оделима и луксузном животу уопште. Циљ је био убедити послератну југословенску јавност да Тито није мрачњак и параноик као што су били Лењин и Стаљин, те да се ради о једном жовијалном господину, који воли све Југословене и брине се о њима.
Црна Гора је једина у Европи која отворено велича диктатора – што је антицивилизацијски чин

РЕПРЕСИВНА ДРЖАВА

Трећи постулат – друга Југославија (1945-1992) била је репресивнија држава него што је то била прва Југославија (1918-1941). Број страдалих грађана на територији данашње Републике Србије, а од стране Титовог режима, почевши од октобра 1944. године када се Партизански покрет по први пут враћа на тло Србије након пораза 1941. године, износи по проценама званичне Државне комисије за тајне гробнице не мање од 70 хиљада. Око половину тог броја су чиниле ликвидације грађана, око 3 хиљаде је било директно осуђено на смрт, док је преостали број страдао у логорима или на друге начине. Сличан терор је спровођен и широм Југославије, а сам Партизански покрет је већ током окупације кренуо у ликвидацију својих класних непријатеља, особито у Црној Гори и Херцеговини 1941. и 1942. године, што је том приликом критиковала и сама Коминтерна. Као што смо видели, сама идеологија марксизма-лењинизма постулира не само недемократско освајање власти, већ и елиминацију одређених нежељених елемената, који се сматрају контрареволуционарним, у складу са тим репресије су чиниле неизоставан део свих марксистичко-лењинистичких држава.

Комунистичко руководство друге Југославије је у периоду до 1948. године спроводило масовни терор над грађанима по угледу на лењинско-стаљинске репресије, да би касније одустала од масовних репресија и спроводила циљане репресије против сваке врсте опозиције. Морамо напоменути да је слична транзиција задесила и сам Совјетски Савез након смрти Стаљина, те да од краја 50-их година ни у СССР-у више не постоји систем масовних репресија. Долазак на власт Никите Хрушчова омогућио је и наставак сарадње Титове Југославије са СССР-ом, али је сам Јосип Броз извојевао независност од Москве за себе и врх Комунистичке партије Југославије.

Сваки слободномислећи грађанин у другој Југославији, међутим, није уживао већу слободу од било ког совјетског дисидента. То можемо видети и на примеру југословенске десничарске емиграције, али и левичарских дисидената попут Милована Ђиласа. Друга Југославија је уживала већи степен културних слобода од СССР-а, конзумирани су разни западни забавни садржаји од музике и филма до одеће, али је и у комунистичкој Пољској свирао рокер Чеслав Неман, а у комунистичкој Мађарској психоделични рок бенд „Омега“, док је комунистичка Чехословачка снимала најслободније филмове. Суштина је, дакле, да је Југославија Јосипа Броза била маргинално слободнија од одређених комунистичких држава у то време, али да је без сумње била репресивнија од Краљевине Југославије, која јој је претходила. Иако је Шестојануарска диктатура трајно наштетила демократском развоју прве Југославије, грађани су уживали знатно веће слободе, почевши од вишепартијског система, до веће слободе штампе и мишљења, преко сасвим неконтролисаног културног поља, где су такође били доступни сви западни садржаји.

ЛЕЊИН, СТАЉИН. БРОЗ…

У закључку можемо истаћи да се може сматрати антицивилизацијским чином величати личности које су одговорне за масовне репресије и кршења основних људских слобода, у које спадају Јосип Броз, Владимир Лењин, Јосиф Стаљин и други. Све савремене европске државе, укључујући ту и Балкан и Русију, ослањају се на демократске системе управљања, на индивидуалне слободе, на право на изражавање личног мишљења и политичког уверења. Тероризам, којим се служила и КПЈ, а и бољшевици, се данас жустро прогони и одбацује се као легитимни начин освајања власти или утицаја на политичку стварност. Самим тим, изградња споменика или величање недемократских политичких лидера, као што је био Јосип Броз, недопустиво је у складу са уверењима већинског дела савременог друштва, а коси се са свим постулатима, па и законима, на којима почивају савремене европске демократске државе.

Савремена Русија, на државном нивоу, не подиже ниједан споменик Лењину или Стаљину, а већина њих је уклоњена за време 90-их (Стаљину још за време комунизма). Широм Југославије, уклоњена је већина споменика и Јосипу Брозу Титу, али само је једна држава подигла нови споменик Брозу, а то је Црна Гора 2018. године за време Мила Ђукановића, Ивана Вуковића и претходног скупштинског сазива“, закључио је у изјави за наш портал мр Александар Ђокић.

ИН4С

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар