Април, несретне, ’92. године оног века. У кафани „Орач“ седе два добра другара Зоки и Пера. Исте године рођени, заједно у школу ишли, исте године се женили,  децу одомили и сада уживају у пензионерским данима. Чести су гости  у овој кафани, не да би пили јер обојица нису волели алкохол, но, пошто се рат међу завађеним братским народима Југославије разбуктавао, волели су да у кафани гледају информативне емисије и да са осталим гостима из краја потом расправљају.

• Ццц… Ево и Босна пуца… – више за себе је коментарисао Божа,власник кафане, када се завршио телевизијски дневник, устајући са најближе столице која је била до тв апарата.

• Растурају нас на тенане. Лани пуче Хрватска, ево сада и Босна –коментарисао је Веља, први комшија, чија је кућа била тик уз саму кафану.

• Има ту нека тајна веза! Има! Није ово случајно – викао је из ћошка помоћни радник месне канцеларије омање српске паланке, Тоза служитељ. – Ово нам раде душмани, растурају нам прелепу државу!

Два другара Зоки и Пера сладили су се ратлуком после испијене кафе ислушали дискусију у кфани која се полако распламсавала. Нису ништа коментарисали. Повремено би се погледали, осмехнули, али су ћутали.  Најгрлатији је остао Тоза служитељ, који је чврсто доказивао теорију тајне везе да нам државу растурају белосветски људи из сенке. Можда би Зоки и оћутао, али се тада јави Мића хармоникаш, који је стајао уз шанк и испијао свој шприцер:

• Можда си ти Тозо и у праву, али, сам знаш да жито неће где и грожђе, или буква поред Нишаве, или врба на врху Суве планине…! Мора и за те тајне везе да се има подложно тло!

• Ма какво подложно тло…!? Могли смо у миру да се поделимо, а неовако… Страда народ! – викао је са средишног стола кафане Јоца брица. На ове Јоцине речи, Зоки не оћута него повиче са свог стола:

• Људи…! Еј, људи! Мића је у праву. Ми, овде, на овим балкансим просторима, када год смо се делили, нисмо могли без батина.

• Ма могли смо бре Зоки! – јадиковао је Јоца брица.
• Не! – категоричан је Зоки. Пера га је само гледао, али се нијеоглашавао.

• Како нисмо? – тражио је Јоца да Зоки и докаже своје мишљење.

Зоки се осмехну, окрену се те све редом по кафани погледа, па поче:Ви сте сви познавали мога деду, покојног Саву?

Неки гласом, а неки климањем глава потврдише да су га познавали.А познавали сте и његова два брата, нажалост и они су сада покојни, Чеду албатина и Николу Дунђера?

Када му потврдише да су их познавали, Зоки настави:  Као младић ја сам их шишао. Деда Сава је био са печалбе донео машину за шишање и њоме сам, док нисам отишао у војску, шишао људе…

• И ја сам их шишао! – прекину га Јоца брица.
• Одлично Јоцо – потврди му Зоки. – А сећаш ли се да су сва тројица имали ожиљке по главама?

• Тачно! – потврди Јоца – А одакле су им?
• Е, видиш , и ја сам уочио те ожиљке. И једног дана док сам шишао Чеду, ја га упитах од чега су му ожиљци. А он ми каже: „Синко, питај си деду.“ И чим се вратих кући, ја упитах деда Саву за ожиљке… – ту Зоки застаде, усмину се загонетно гледајући људе по кафани.

• Одакле су? – скоро у глас повикаше Јоца брица и Мића  хармоникаш.  Зоки се гласно насмеја и рече:

• Хахахаха… Деда Сава ми само рече: „Сине, ми смо три брата а у штали имамо два вола а дође време да се делимо….!“ Хахахааха… –  смехом заврши реченицу.

Братислав Петровић, Бела Паланка.