• Ових дана се навршава 140 година од једног од најзначајних догађаја у српској историји, познатог под именом Невесињска пушка. Овај текст текст у најсажетијем облику описују славно време – када су наши преци одлучили да изгину или да потргају ланце петстогодишњег робовања под турском тиранијом

Решили да се заувек отарасе турског зулума: Вође херцеговачких устаника

Ексклузивно за Слободну Херцеговину
пише: Томислав Шиповац

Српски народ Херцеговине – војводства Светог Саве, откако се попео на ове врлетне планине и населио та камена небеска гнезда – идејом Србства насељавао је и хранио, чувао и бранио србске просторе који су се некада простирали од Трста до Цариграда (са Запада на исток) и од Скадра до Будима и Сент-Андреје (с југа на север).

После силних изгона Србаља из Србије од Турака, од којих је највећи и најтрагичнији онај авантуристички под Арсенијем Чарнојевићем, који је задао најтрагичнији ударац остатку Срба у Србији, у којој их је мање остало него што је отишло, понесавши са собом сво расположиво богатство Србије, одгађајући најмање за 150 година појаву Карађорђа, односно могућност ослобођења Србије од Турака – Херцеговина је је, расна и кршна и богата наталитетом, насељавала пусте просторе Србије и у њој водила и подизала устанке против Турске деспотије.

Истина, тадашња Херцеговина није била скучена на ове просторе које данас заузима. На југу је излазила на море у Суторини и Боки Которској. Заузимала је сву Црну Гору осим Цетиња, са седам брда, односно; Книн, Имотски, Дувно, Ливно, Чврсницу, Иван-планину, Романију, Врх-Босну, Пале, Мокро и и сва места у Босни осим слива реке Босне. Херцеговина је била, дакле, не само расадник србске расе него и њена матица. Сви србски владари – од Немање до последњег – Николића били су пореклом из Херцеговине.

Источна Херцеговина никада није ушла у састав Босанске државе. Била је део Србије. Херцеговци су под Влатком Вуковићем ишли на Косово да бране своју државу.

Херцеговина је против турских освајача подигла више устанака, него заједно сви балкански народи.

Истина, тадашња Херцеговина није била скучена на ове просторе које данас заузима. На југу је излазила на море у Суторини и Боки Которској. Заузимала је сву Црну Гору осим Цетиња, са седам брда, односно; Книн, Имотски, Дувно, Ливно, Чврсницу, Иван-планину, Романију, Врх-Босну, Пале, Мокро и и сва места у Босни осим слива реке Босне. Херцеговина је била, дакле, не само расадник србске расе него и њена матица. Сви србски владари – од Немање до последњег - Николића били су пореклом из Херцеговине.

Невесињска пушка, био је уствари по реду 14. устанак. Народ који је више од свега ценио слободу, пред почетак Невесињског устанка био је у најропскијем положају и Европи. И док су европске државе уводиле парламентарну демократију, потурице – домаћи зулумћари, све су више, како је њихова османлијска држава слабила и издисала, да не изгубе изворе богатства и других привилегија, стезале омчу Србима Херцеговцима око врата. Изван овога не треба тражити друге узроке побуне, мада их је било на претек.

Писац Херцеговачке рапсодије Радован Ждрале каже:
Из непрeгледног низа трагике, из слободарског поклича мужева и лелека унесрећених жена, угашеног огњишта и уништаванаог мала, та земља људи с највишим моралним вредностима, та Херцеговина, дала је безбројне примере јунаштва, па и свезадивљујући символ трагичне косовске жртве – Милоша Обилића, српског племића са Тјентишта.

Црна Гора, у коју су се одувек уздали Херцеговци, који су у свим црногорским сукобима с Турцима ратовали уз Црногорце и знатно доприносили њиховим победама овај пут није била на страни Херцеговаца.

Водећи дипломатски спор с Турском око покоља Срба у Подгорици, очекујући повољан исход, књаз Никола није хтео да обећа Невесињцима помоћ у устанку. Тражио је од невесињских првака да смире размирице с Турцима и врате се кућама. Кад му није то пошло за руком, послао је Пека Павловића с јајошима да умири Невесињце и протера хајдуке из Невесиња. Павловић је растерао и скупшину Херцеговаца у Врањској коју је сазвао требињски војвода Мићо Љубибратић.

И кнежевина Србија, у којој су се после смрти кнеза Михаила смењивали властодршци и из које је напречац нестао његов револуционарни патриотски дух била је против херцеговачког устанка.

Министар страних послова Мариновић отворено ће рећи Љубибратићу да га тамошња збивања не интересују, да му не пада на ум да Кнежевина ишта жртвује за народ у тим крајевима.

– Како ли се српство на сав вапај усташа за помоћ одазвало? Стид нас је рећи. осим једне, две ли чете… остало српство скрстило је руке, па гледа неједнак бој браће своје са турцима, вапио је велики Србин Светозар Милетић.

Српски родољуби, посебно песници, нису мислили тако. Десетине родуљубивих песама велики Змај је посветио невесињским устаницима и праведној борби Херцеговаца. Сву српску јавност уздрмала је песме Ђуре Јакшића, у којој се оштро супроставио српској политици – Падајте браћо

Увидевши да нема другог избора, осим да подржи Невесињце, књаз Никола 26. јула на Цетињу сазива скупштину устаничких главара, а после тога следи и договор о устанку са устаничким вођама на Троглаву, са кога је упућен и проглас српском народу и позив на устанак .
. . .
Устанак почиње борбама између муслимана и хришћана…а затим се претвара у побуну против читаве турске владавине. он расте у огромну силу која мења све око себе и оно што је избило на површину у вези с тим јесте да се од априла 1975. он претвара у масовни покрет, каже Душан Берић.

Тај устанак, како се добро зна, избио је далеко, у средишту Херцеговине, у Невесињу, које је дотле добрим делом стајало по страни од свих већих покрета. Кренут одатле, устанак је лако запалио осталу Херцеговину и нашао одмах свог одјека и у Босни. На тај начин читавом је покрету одузет локални значај ранијих акција и дати су му замах и ширина, који су морали изазвати пажњу на свима странама- истиче Владимир Ћоровић.

“Моји драги и славни пријатељи, ви сте предузели себи мисију смелу, али лепу, поносну, свету, наиме, мисију еманципације робова од најбруталнијег тиранства. ја вам завидим, и никад ми године нису биле толико тешке као данас кад не могу да делим с вама погибељи и славу. Већ сам се обратио свим племенима која крваре под османским јармом и ја не сумњам да ћу видети где се придружују вашим заставама они који се броје међу своје Леониде, Спартаке и Скендербеге”, писао му је Гарибалди Мићи Љубибратићу.

Издао Херцеговце и склопио дил са Аустријом: Књаз Никола нашао заједнички језик са аустро-угарским окупаторима

Водећи дипломатски спор с Турском око покоља Срба у Подгорици, очекујући повољан исход, књаз Никола није хтео да обећа Невесињцима помоћ у устанку. Тражио је од невесињских првака да смире размирице с Турцима и врате се кућама. Кад му није то пошло за руком, послао је Пека Павловића с јајошима да умири Невесињце и протера хајдуке из Невесиња. Павловић је растерао и скупшину Херцеговаца у Врањској коју је сазвао требињски војвода Мићо Љубибратић.

Књаз Никола није трпио супарнике и уз помоћ сплетки са Аустријом протерао је Љубибратића из Херцеговине, спречивши и већи број страних добровољаца да учествују у устанку.

На исти начин ће уз помоћ Петра Вукотића, иако му је жена била његова синовица, доћи главе војводи Максиму Баћевићу, који се залагао за самосталну Херцеговину. прогонио је и Стојана Ковачевића, Јакшића, Тунгуза. Предао је Турцима највећег херцеговачког јунака – Петка Ковачевића. кога су Турци обесили у Мостару.

Устаничко српско оружје, међутим, не зна за поразе. Нижу се сјајне победе, од којих је најчувенија друга победе на Муратовици, о којој у телеграму са Цетиња 10. марта 1876. године, у којој су устаници убили осамстотина Турака…

Узеше им топове са свом муницијом, више стотина пушака и све коње, јахаће и товарне са таином.
Српске победе, које су уздрмале Турску одјекују широм Европе. И велики стари српски патриота Љубомир Ненадовић кличе победи у песми

ГРУДА ЗЕМЉЕ

Удар’о сам са свих страна,
војска твоја борила се;
војска твоја одабрана
међ кршеве сломила се.

Оно, царе нису људи
као што је свет остали,
већ змајеви то су љути
од којих се небо пали.

Међутим, победе прате и погибије најбољих синова. У бици на Невесињу славно гину три брата Томића из Дробњака. Али јунаштвом достојним дивљења у невесињском боју посебно се истакао дробњачки хајдук Филип Ковачевић, који је погинуо бранећи главу брата Спасоја. Смрт војводе Максима Баћевића наручио је Петар Вукотић, књажев главно командујући. а он славно гине у боју, на Глувој Смокви, захваљујући Пеку Павловићу:

Пеко Павловић у херцеговачком устанку испуњавао интересе књаза Николе (Рад сликарке Биљане Ристић)

Бој се бије, крв се пролијева,
од Јовања до Савина дана.
гину Турци, гину Херцеговци.
кад је седмо јутро освануло,
док источна огрија даница,
од Турака загрмље стрелица,
од ње српска паде перјаница
Баћевићу војвода Максиме…

У устанку је посебно страдало становништво. Одмах на почетку Устанка устаници пале своје куће, да се не би везали за иметак, и шаљу нејач у збјегове у планине према Црној Гори, у Крњу Јелу, Суторину, Далмацију.

Избјеглице, које живе од милостиње локалног становништва, које је и само јадно и гладно и од прикупаљане помоћи разних добротворних, махом женских европских удружења, прати огромно страдање. У неким местима, као на пример, у Крњој Јели, која се налази између планина Волујака и Лебршника збјегови су од куге десетковани. Једина песма која се овде чула била је.

За сво време устанка помоћ избеглицама највише је стизала из Русије. велики писац и општесловенски Родољуб Ф. М. Достојевски био је један од најревноснијих сакупљача разноврсне помоћи Херцеговцима.

Битка на Вучијем Долу. Илустрација из часописа „Орао“ за 1877. г.

После великих натезања и разних перипетија, какве вероватно нису пратиле ниједан међудржавни договор. Склопљен је споразум између Србије и Црне Горе да уђу у рат с Турском у јуну 1876. године. Херцеговачки устаници потпомогнути црногорском војском, односно обратно, заузимају Никшић (Оногошт) и односе на Вучјем Долу победу која ће ући у светске војне уџбенике.

У тој бици поражена је далеко бројнија турска војска коју су предводили војсковођа Муктар-паша, Селим-паша и Осман-паша, Селим-паша је убијен, а Осман-паша заробљен.

Куриозитет битке јесте и у томе да су у њој учествовале фамилије у којима су уз деду борили, отац и син са по девет синова. Код оваквог природног наталитета, изрека књаза Николе на Црном Куку: Херцеговина цео свет насели, а себе не расели сасвим је логична.

На Берлинском конгресу Црна Гора је, захваљујући црногорском жртвовању херцеговачких устаника у корист Аустрије – просперирала – два ипо пута се проширила на рачун Херцеговине.

Међутим, херцеговачки народ који је припао Црној Гори, није био незадовољан тим чином. Сви Херцеговци су желела да се припоје црногорској српској држави, која ће се, како су се надали, једног дана ујединити са Србијом у јединствену државу српког народа. али то не може оправдати срамни чин издаје жртвованог српског херцеговачког народа од ненадмашног сплеткароша, црногорског господара Николе, за његове интересе.

Мапа након Берлинског конгреса: Црна Гора „усисала“ две трећине Херцеговине (Извор: https://commons.wikimedia.org/wiki/File:SanStefanoBalkan.jpg#/media/File:SanStefanoBalkan.jpg)

На Берлинском конгресу Црна Гора је, захваљујући црногорском жртвовању херцеговачких устаника у корист Аустрије – просперирала – два ипо пута се проширила на рачун Херцеговине.

О тој издаји убедљиво говори саркастични говор војводе Петра Вукотића на горичком пољу, приликом предаје херцеговачке војске новом тиранину:

– Браћо Херцеговци! Херцеговина је постала ћесара бечког. треба да признате његову власт јер сте то поштено заслужили…Ви сте се јуначки борили, поштено војевали читаве четири године, хвала вам на јуначком предузећу. Слобода је дивна ствар и ви сте се за њу дивно борили. заслужили сте вијенац славе, мученици…ћесар вам доноси благостање…

Мостарска генерација интерлектуалаца, на челу с Дучићем, Шантићем, браћом Ћоровићима, Шолом, Илићем, Митрановићем, Гаћиновићем, која је од Мостара тридесетих година прошлог века начинила српску Атину- била је прва генерација невесињске пушке, како су се и сами изјашњавали.

О невесињској пушци, која се по историјском значају може мерити са првим, српским устанком, а у светским историјским оквирима има чак и већи судбоноснији значај као догађај који је ставио на тапет цело источно питање, посебно у решавању судбине балканских народа – писано је много и свестрано.

О Невесињској пушци писали су Иво Андрић, Дучић и остали песници. Суштина текста Милоша Црњанској је у следећим реченицама:
“Ипак је тамо месо нашег племена, срце нашег народа, телесна лепота наше расе и душа наше прошлости. Први устанак је по Херцеговини и дуж Дрине психолошка садашњост.Херцеговина изгледа срце наше земље и лепота тела тамо је дивна и општа.Телесна лепота којој у Европи нема равне, чека у планинама Херцеговине да се спусти у свет.”