• У контексту Филмфестивала у Сарајеву… веровали или не, постојало је и ово са слике. Хиљаде муслимана-четника, који су, ето, имали и свој лист у ћириличној форми који је преносио поруке ђенерала Михаиловића.

ПИШЕ: НЕМАЊА ДЕВИЋ

У Херцеговини их је до Неретве (1943) изгледа више било код Драже него код Тита. Но последњи одбљесци трајали су и дуго после 1945: кад сам као клинац боравио у Канади, наишао сам на лист „Братство“ који је у истом духу све до 1980-их уређивао Србин мухамеданске вере Алија Коњхоџић.

У овом рату наћи ћемо и следеће приче:

-Да је, у селу Грошница код Крагујевца, баш тамо где ће Љотићеви добровољци учествовати у хапшењу талаца, немачка казнена експедиција октобра 1941. стрељала и неке од чланова породица локалних љотићеваца (попут Нешковића)

-Да су четници Николе Калабића у Шумадији заклали жене двојице команданата бригада који су припадали њиховој војсци (А. Блазнавца и П. Ђурчека)

-Да су се, када су једном приликом четници напали муслиманске снаге код Новог Пазара, муслимани укопали код Петрове цркве и одатле „бранили град“, све док нису наишле немачке снаге и осуле паљбу – али по муслиманима

-Да је у околини Књажевца помахнитали партизански комесар Игњатовић 1942. побио 16 комуниста и првобораца, јер је запао у манију гоњења, па је помислио да су сви они прикривени „петоколонаши“; на крају су и њега морали да убију његови и да случај заташкају све док се на филму четири деценије касније нису појавиле алузије на тај случај

-Да су егзекутори у покољу цивила у Вранићу децембра 1943. од стране ЈВуО били делом и бивши партизански првоборци из 1941. који су по слому устанка променили ратну страну

-Да су у Смедеревском четничком корпусу, усред Шумадије, од девет бригада, над две командовали Словенац (Лоргер) и Буњевац (Копуновић), а да су се у штабу Николе Калабића налазили један Хрват и један Словак

-Да се по заробљавању у Малом Пожаревцу 1943. једна партизанка удала за четничког команданта и одала му све партизанске „везе“, да би је на крају рата у Аранђеловцу заробили њени бивши партијски другови и уморили је у мукама

-Да је у августу 1943. партизанска група Раденка Мандића у околини Чачка ликвидирала 22 цивила и заробљеника, углавном хладним оружјем, па га је због тога и партијско вођство критиковало да је “запливао у четничке воде“, а да је управо тих неколико реченица касније било избачено из Зборника НОР-а, иако стоје у оригиналном документу

-Да је неколико јеврејских породица из Београда и других градова нашло заштиту код четничког команданта у Хомољу Синише Пазарца (о чему је један од њих, А. Ајзенберг, посветио и део мемоара), где је и командант бригаде са српским псеудонимом био Јеврејин; у Прокупљу их је прикривао локални командант Недићеве страже

-Да је 1941. партијско руководство из Сарајева вратило назад у град већу групу Јевреја која је пошла у партизане, као богате “капуташе“, да би их потом окупатори и усташе похапсили и ликвидирали – због чега је после рата цео случај заташкан

-Да је, палећи куће дезертера из ЈВуО у свом селу, локални четнички командант из Драгачева, будући да је све те породице познавао, наредио да – кад већ горе друге – запали се и његова и догори до краја, пошто су је једном већ били палили Немци

-Да су чувену партизанку Богињу са Јастрепца, инспирацију Добрице Ћосића, били стрељали њени саборци јер се успротивила одлуци партијског вођства да је рањену оставе на терену с које се повлаче, а пошто је командира ословила са “сељачино“…

-Да је из Добановаца једини мештанин који је отишао у четнике био предратни члан КПЈ, а да су локални Словаци махом завршили међу усташама (и на крају рата стрељани од Озне)

-Да је група београдских равногораца по свему судећи покушала да 1944. ослободи патријарха Гаврила и владику Николаја из немачког притвора, па су том приликом неки од њих и изгинули, попут младог Вукомана Арачића, унука славног генерала српске војске истог имена и презимена

-Да је са Равногорским покретом у Београду, поред многих других угледних личности, у првој фази рата у најмању руку кокетирао и књижевник и бивши дипломата Иво Андрић

-Да је поп из Јасеничког среза, пре рата вођа покрета Збор Димитрија Љотића у том крају, током 1944. хапшен од Немаца као равногорац, потом отишао код Драже Михаиловића (Љотићевог љутог противника) на Равну гору, а после рата био заврбован да ради за Озну и, иако на гласу као жесто кантикомуниста, одавао своје колеге и парохијане; да је други свештеник из истог среза отеран на вишегодишњу робију после 1945. само јер је 1941. дошао да исповеди ухапшене комунисте

-Да је у једном шумадијском селу чувени локални лекар-добротвор, 1943. био принуђен да изврши абортусе једној чувеној партизанки, потоњем народном хероју, и њеној другарици, па због тога био оптужен од мештана, одведен на Бањицу и тамо стрељан, иако је негирао ма какву повезаност са КПЈ, али је у послератним хроникама револуције “извикан“ за секретара сеоског НОО-а

-Да је један значајан део породица похапшених партизана 1941/1942. писао молбе на руку генералу Недићу, благосиљајући и њега и његов режим, не би ли им најмилији били ослобођени из логора; стотине њих сачуване су у Историјском архиву Београда и дају другачију визуру многих наводно несаломивих породица револуционара

-Да је утицајни предратни комуниста и Титов интимус Владислав Рибникар, по коме носи назив несрећна школа у којој се десио злочин маја 2023, у исказу пред немачким истражним органима 1942. нудио низ доказа како је он заправо “немачки човек“

-Да је Тита 1941. на слободну територију, пошто је безмало три месеца у Београду чекао совјетске падобранце, извео српски свештеник Милутиновић, иначе четнички војвода Косте Пећанца, ког ће касније ликвидирати четници Боже Јаворског – треће самосталне четничке групације коју ће елиминисати равногорци…

-Да су синови војводе Мишића завршили у рату на три стране: један умро у немачком заробљеништву, један стрељан од Немаца као четнички командант, а један био партизански првоборац-комесар и после рата заточеник Голог отока

-Да су у Бијељини рођена два четничка команданта, Звонко Вучковић (Хрват) и Мухамед бег Прељубовић (муслиман)

-Да су у логору у Нишу, покушавајући пробој, у фебруару 1942. на жицама заједно изгинули бивши четници и партизани

-Да је на југу Србије (у Јабланици) деловао читав један одред, номинално бригада, Шиптара-четника, које је Озна крајем 1944. махом заробила и пострељала

-Да је Даворјанка Пауновић, Титова ратна “секретарица“, била предратна љубав чувеног гаеташа и комунисте Јове Капичића; Јово је видео тек 1942. како јаше равно са Титом и било му је јасно о чему се ради; док је 1950. бацао у затвор свог друга коме је такође “старији друг“ преотео жену, плакао је сећајући се овог случаја

-Да је један високи четнички командант (корпуса), заробљен и стрељан од Немаца 1943, а да је после рата његова породица остварила борачка права под комунистичким властима, будући да му се рођени брат налазио на одговорној дужности при комунистичким властима

И тако… могао бих о оваквим примерима из Другог светског рата до ујутру. О сваком од њих могао би да се снима филм. То вам се не уклапа у слику о Другом светском рату? Јасно. О томе нисте учили у школама. А сад не пише на нету. Из угодног кауча и комфорног стана, на драму из 1941-1945. мора да се гледа само црно-белим поделама на револуцију и контрареволуцију. И свако ко износи другачије нијансе може да буде само ревизиониста….

НАПОМЕНА: Аутор је доктор историјских наука и научни сарадник Институту за савремену историју у Београду