ШТАМПА О РИМОКАТОЛИЧКИМ СВЕШТЕНИЦИМА КОЈИ СУ ПОДРЖАВАЛИ СОКОЛСТВО

  • Соколи су се трудили да што више рашире соколску штампу.

У оквиру пропагандне недеље соколске штампе крајем 1932. приређене су изложбе соколских књига и листова у Београду, Великом Градишту и на Белим Водама. Изложбу у Београду организовао је Жупски просветни одбор. Приређена је у излогу трговачке радње Маричић и Јанковић, на београдском корзоу, у Кнез Михајловој улици бр. 26. Изложба је била од 11 до 17 децембра 1932. Изложене су биле соколске књиге, соколски листови и часописи. Предмете су били позајмили  Савез Сокола и Соколско друштво Београд-Матица. Изложба је свратила  пажњу соколске и несоколске публике.  Друштвени просветни одбор  Соколског друштва у  Великом Градишту приредио је изложбу изложбу соколских књига и часописа у излогу трговачке радње једног члана сокола. Група чланова  Соколског друштва  Београд-Матица, која је радила као одсек на  Белим Водама приредила је изложбу  соколске штампе. После говора о  соколској штампи, члановима су показиване  соколске књиге и новине и упозоравано на дужност сваког сокола да се претплати. Један део књига је био изложен у трговачкој радњи члана сокола, а други у вежбаоници. Акција групе чланова са  Белих Вода привукла је пажњу великог броја нечланова који су после изложбе ступили у редове сокола. (1)

Једна од важних и значајних тема соколске штампе били су римокатолички свештеници који су насупрот већини свештенства подржавали Савез Сокола. У главном органу Савеза Сокола објављен је 1 јануара 1932.  чланак „Јубилеј народног борца брата Вјекослава Спинчића”. Повод за чланак била је прослава 60-сетогодишњице посвећења за свештеника. Том приликом читао је Спинчић у свом Каству јубиларну мису, коју је народ називао бисерном. Професор  Спинчић је био борац за права народа у Истри. Радио је пожртвовано за народ Истре. Приликом јубилеја примио је многобројне честитке, народ се издалека сакупио у Каству да честита. Тим честиткама придружио се и Савез Сокола. (2)

 У главном органу Савеза Сокола „Соколски Гласник” писано је о одјецима бискупске посланице. Посланица је изазвала особито мучан утисак у редовима народног и патриотског дела католичког свештенства. Нарочито у приморским крајевима био је велики број католичког свештенства који су искрено национално осјећали, осудили су ауторе посланице и успротивио се читању посланице у својим црквама. Италијанска штампа подржала је „Тражење и заштиту слободе цркве”. Италијански фашистички листови нападали су том приликом соколство и оптужујући га, да је баш оно било и подстрекач рушења млетачких лавова у Трогиру. (3)

Посланица католичких бискупа против Сокола није читана у црквама барске арцибискупије и которске бискупије 8. јануара 1933.  Дон Иво Котник, канцелар арцибискупије Барске и примасије српске, обавестио је писмом др Николу Добречића, који је тада био у Риму, да није солидаран са посланицом, да је осуђује као непатриотски чин, и да неће бити прочитана нигде у католичким црквама Арцибискупије, док је он  канцелар, и да је у том смислу упутио циркулар свим жупским уредима Арцибискупије барске. На скупштини друштва Бар 22. јануара 1933. соколско друштво Бар приредило је дон Иви Котнику овације, као и на протесним зборовима, који су због посланице одржани истог дана у Бару и Старом Бару. Маса света је уз патриотске поклике у заносу пренела на рукама по месту узорног свештеника и одлучног патриоту. Изазван одушевљењем сокола и народа дон Иван Котник одржао је краћи говор који је био прекидан бурним поздравима. У говору је истакао : „ … да све што је учинио, морао је да учини по свом чистом југословенском осећању и као Соко, је му је Краљ и једна јединствена и недељива Југославија изнад свега.” Дон Иво Котник, викар Барске арцибискупије, пријавио се за члана соколског друштва у Бару изјавивши : Понос ће ми бити када на хаље свештеничке, пригрлим витешки знак соколски. Уз завет Богу и вери, полажем и завет Краљу и Отаџбини.” (4) Соколе у Бару подржала су остала национална друштва. Женско добротворно друштво Бар је на својој главној скупштини оштро осудило посланицу Католичког епископата у Југославији, уперену против сокола. Одали су пуно признање дон Ивану Котнику за његов одлучан и патриотски гест. Изјаву су потписале председница Катица Поповић и секретар Јагош Поповић. Барско Жељезничко удружење са своје ванредне скупштине осудило је непатриотску бискупску посланицу против сокола. Давали су пуно признање и част дон Ивану Котнику за његов патриотски гест кад је забранио читање посланице у дијецези. Да би ојачали соколске редове изјавили су да сви чланови Барског Жељезничарског удружења приступили Савезу Сокола. Положили су свечани завет следујући идеји оснивача Соколства Мирослава Тирша. Истакли су : „Његов дух нека нас води до коначне победе за остварењем заветне соколске свесловенске мисли. Приправни у свако доба на бранику наше крвљу стечене отаџбине у непоколебивој верности и оданости као будни чувари наше границе на којој се налазимо,” Председник Удружења био је Петар Кнежевић. (5) Поводом бискупске посланице Соколско друштво  Тиват  упутило   је телеграм Савезу Сокола у коме су истакли : „С огорчењем осуђујемо издајнички рад оних, који настоје да руше темеље нашој херојском крвљу стеченој заједници и с протестом осуђујемо такође и протусоколску пропаганду Катол. Епископата уз поклик : Живео Краљ! Живела Југославија! – Соколско друштво Тиват.” (6)

Бискупску посланицу против сокола потписао је у име которског бискупа Учелинија каноник дон Милошевић. Дописник београдског „Времена” посетио је бискупа  Учелинија. У разговору бискуп Учелиније је изјавио:  „…Соколству, које је стављено на здраву основу, ни посланица нити ма шта друго ни у ком случају не може укочити напредак.” На примедбу да је посланицу потписао каноник Милошевић бискуп је одговорио : „Има доста потписника посланице, који су потписали, иако се противи њиховом уверењу.“ Каноник дон А. Милошевић био је члан соколског друштва. На скупштини Соколског друштва био је без дискусије једногласно искључен  из чланства. (7)

бискуп Франо Учелини-Тица

У „Соколском Гласнику” објављен је чланак о посети сокола бискупу Франи Учелинију-Тици : „Тек је почело свитати. На которској обали сакупило се мноштво света : мушкога, женскога, младога, старога, католика, православних. Ту је и музика, па Срп. пев. друштво „Јединство”. Соколи и Соколице чак и с Цетиња.  Ту је потстарешина жупе Бајић и старешина цетињског друштва  др. Пилетић.  А и остали Соколи и претседници опћина у Боци већ су устали и чекају на  пароброд „Херцегнови”, који стоји привезан уз обалу. Али капетан Лука, вешти поморац, погледа у небо и врти главом. Нећемо моћи изаћи из  „Оштре” каже он. Ко да је свих гром  ошинуо. Скоро да не плачу. Спремали се, уранили, а многи нису ни спавали да не окасне, па сада да се врате кући. Особито Црногорцима то не би образ допустио. Хоће да се иде под сваку цену. Аутомобилима. А ако се из Дубровника не узмогне кренути? Не мари. Знаће  старина бискуп да су се учинили сви напори. Јер га волимо. Јер то заслужује. Великом сусретљивошћу брата Лале Зубера велики аутобус је ту. И брат Вујичић довео је свој ауто. Претседник опћине узимље још један. И креће се. Има нас двадесетак. Остали пођоше кући жалосни. Киша. Киша пљушти као из кабла. Али на домак града Слободе престаје. У Гружу већ чекају браћа дубровачки Соколи с музиком и заставама. Весеље. Срдачни поздрави. Хоћемо ли моћи препловити тај комадић мора? Како  не, одговарају. Крцамо се. Долази г. бан, нар. посланици, начелник Дубровника. Крећемо. Љуљамо се. Дубровачке Соколице певају. Лопуд. Пуцају мужари. Срца дрхћу. Свеопште весеље. Клицање. Начелник Лопуда поздравља. Сврстамо се у поворку. И браћа Чеси придружују се. Пењемо се уском улицом до бискупова стана. Улазимо. Г. бан с одличницима и претставницима улази горе у стан. Остали напунили двориште пуно мирисавог цвећа. Старац нам излази у сусрет и поздравља. Врши се церемонија. Бан предаје одличје  уз дирљив говор. И бискуп говори. Сви смо дирнути. Највише свечар. … . Куцнусмо се са свечаром и честитамо. Силазимо у двориште. Високи усправни лик бискупов  застаје на прагу куће. Око врата широка плава врпца с одличјем. Сви погледи упрти у њега. Из стотине грла се ори : „Живио бискуп Учелини!”. Опет говори. Кратки. Срдачни. Помешани са сузама. Старачке руке дрхћу. И њему суза као бисер низ лице се спушта. „Сви сте моји, свих вас благосивљем, јер вас једнако волим, которане као и дубровчане, као и цели наш народ, као и целу Југославију, на челу с нашим јуначким Краљем. Не жалим умрети кад сам видео нашу заставу и Краља наше крви. Великог Краља”. Опет клицање. Сликање. Преузвишени, да се сликамо под нашим соколским заставама, то би била жеља свих нас.  „Врло радо” одговара и силази међу барјактаре с г. баном. Желио би брате бискупе, потпис на слику која ће ресити наше друштвене просторије. Благи смешак прелети његовим лицем па рече „Све што могу за Соколе учинити и новчано би вас помогао да могу. Нека вас свих Бог благослови без разлике” И подиже десницу те даде свој благослов у знаку крста. Сви му пољубисмо руку да силазећи обришемо сузе.  Овај моменат никада нећемо заборавити.” (8)  Делегација Соколске жупе Цетиње посетила је бискупа Учелинија на Трипундан 3.фебруара 1933. да га поздрави, и да му каже да соколи поштују свако верско убеђење и да допуштају сваком да отворено исповеда своје верске осећаје. Вођа делегације нагласио је да соколи стоје непоколебиво на државном и народном јединству. Бискуп је истакао : „Од најмлађих својих дана гојио сам ову мисао, а у тешким временима, под Аустријом, посветио сам моју „Дивну глуму” баш „слози и љубави Срба и Хрвата”. Та ме мисао увек пратила  и с њом сам се заносио, па како не бих и сада, када нас води наш велики, народни Краљ! Ширите браћо, љубав и хвала  Вам што сте дошли.” Соколи су замолили бискупа да једна њихова чета може учествовати у свечаностима св. Трипуна. Бискуп је пристао и наредио да им се одреди место на процесији. Соколи су суделовали у свечаној процесији, коју је предводио бискуп. (9)  Соколи су сматрали да је  подршка дела римокатоличког свештенства значила да њихови противници у редовима Католичке цркве немају већину. У чланку „Случај дон Фране Иванишевића и проф. Вјекослава Спинчића са бискупском посланицом” у главном органу Савеза Сокола „Соколски Гласник” истакнуто је да је посланица донесена на наваљивање радикално ултрамонтанског и сепаратистичког дела бискупа. Которски ординариј Учелини Тице је одбио потпис посланице и изјавио јавно да је не одобрава и да је осуђује, а надбискуп барски и примас српски Никола Добречић је јавно  изјавио да је посланица у оној редакцији како је објављена и по црквама прочитана апокрифна и да не одговара у целости закључцима бискупске конференције од 17 новембра 1932. У огромном броју католичких цркава посланица није прочитана, а у многим случајевима прочитана је тако да је свештеник намерно изоставио све оне делове који би могли вређати Соколство или је додао томе своје коментаре да се са садржином он исто не слаже, али је на то обавезан по заповести својих претпостављених и у смислу прописа црквених закона. О свему томе „Соколски Гласник” је располагао са тачним подацима и многобројним доказима. Двојица националних радника и католичких свештеника дон Фране Иванишевић и професор Вјекослав Спинчић су у дневним листовима изјавили да осуђују агресивни иступ Католичког епископата и узели у заштиту Соколство као еминентно националну организацију, која се према вери и цркви понашала  најкоректније. У „Соколском Гласнику” истакнуто је : „Језуитизација” католичке цркве код нас ипак није тако једноставна ствар. То показује очигледно и одјек бискупске посланице : случај бискупа Учелинија, Дон Иве Котника, Дон Фране Иванишевића, Вјекослава Спинчића, дра Рачкога и стотине других народних свећеника, и ту чињеницу неће моћи да мењају ни све персекуције, црквени процеси, ни суспензије. (10) Соколи су сматрали да је подршка дела римокатоличког свештенства њима значила да њихови противници у редовима Католичке цркве немају већину.  Подржавали су тај део свештеника позивају ћи их на своје приредбе, или одлазе њима у посету. О свима њима писала је соколска штампа. Такође је писала о реакцијама јавности на бискупску посланицу. Да су се у  томе преварили показало је прво стварање Бановине Хрватске а касније НДХ   у  Другом светском рату. У Бановини Хрватској већина римокатоличких свештеника учествовали су у прогону сокола, а у НДХ учествовали су у злочинима над соколима и српском становништву.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

 

Напомене :
  1. „Изложбе соколске штампе”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 јануара 1933, бр. 5, стр. 4;
  2. „Јубилеј народног борца брата Вјекослава Спинчића”, „Соколски гласник“, Љубљана, 1 јануара 1932, бр. 1, стр. 6;
  3. „Католичко народно свећенство уз своје Соколство”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 јануара 1933, бр. 5, стр. 1;
  4. „Одлучно патриотско држање канцелара Арцибискупије барске и примасије српске”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 јануара 1933, бр. 5, стр. 1; Никола Жутић, „Соколи, Београд, 1991, стр. 93; 
  5. „Женско добротворно друштво – Бар”, „Жељезничко удружење-Бар”, „Соколски гласник“, Љубљана, 17 фебруара 1933, бр. 8, стр. 3;
  6. „Протесни телеграми соколских жупа, друштава и чета против посланице Католичког епископата”, „Соколски гласник“, Љубљана, 17 фебруара 1933, бр. 8, стр. 5;
  7. „Которски бискуп г. Учелини одриче се посланице католичког епископата”, „Соколски гласник“, Љубљана, “7 јануара 1933, бр. 5, стр. 1;
  8. Клјћ, „Бискуп брат др. Учелини-Тице”, „Соколић”, Љубљана, Мај 1934, бр. 5, стр. 124, 125; „Високо одликовање бискупа брата дра Учелинија-Тице”, „Соколски гласник“, Љубљана,  25 маја 1934, бр. 22, стр. 1;
  9. „Соколи код Преузвишеног госп. бискупа Учелинија”, „Соколски гласник“, Љубљана, 17 фебруара 1933, бр. 8, стр. 1;
  10. „Случај дон Фране Иванишевића и проф. Вјекослава Спинчића са бискупском посланицом”, „Соколски гласник“, Љубљана, 24 марта 1933, бр. 13, стр. 1, 2;

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар