• Исказ Десимира Михића у Комесаријату за избеглице и пресељенике у Београду 19. марта 1943.

Зовем се Михић Десимир, син сам пок. Спасоја и пок. Татине Михић, рођ. Тошић. Србин сам православне вјере, рођен 16. маја 1898. у Стоцу у Херцеговини. Столац је мало место у долини реке Брегаве, удаљено 25 км од железничке пруге и средиште среске управне власти. До пред рат бројало је укупно нешто испод 3.000 становника, од ког броја 2/3 били су Муслимани, а 1/3 православни и католици. Од 1/3 отпада око 90% на православне. Сам срез је по простору доста велики и бројио је, са испоставом Чапљином и њој припадајућим општинама, око 40.000 становника. Од овог броја католици су имали апсолутну већину, а затим су по реду били Срби, а тек за њима у знатно мањем броју Муслимани.

Столачки муслимани имали свијест о српској жртви

Иако дуго времена нисам провео у Стоцу, ипак ми је познато да је целокупно становништво, упркос партијске подвојености, живело у добрим односима. Тим теже је објаснити како је могло доћи, одмах након слома Југославије, до онаквог става муслиманског и католичког елемента према Србима и до избијања такве мржње која је довела до истребљења Срба у самом Стоцу, и до онако страшног проређења њиховог броја и у околним општинама среза. Тим више, тешко је разумети оне ужасне погроме када се има у виду (чињеница) колико је наш живаљ претрпео несрећних година 1914. и 1915. од стране истог елемента и када се при томе узме у обзир витешко држање Срба 1918. године, када су били у могућности да се крваво освете за све учињене им неправде.

Како су се 1914. и 1915. године многи, међу којима и ја, заклињали да ћемо се светити ако нам се икада пружи за то прилика, сви смо 1918. године, и старији и млађи, скочили да се ради боље и срећније заједничке будућности, пређе преко свега, и да ми останемо људи када то они нису умели да буду. Ја уверавам свакога да приликом слома АУ монархије до доласка српске војске, као ни после тога никоме у Стоцу није пала ниједна влас са главе, нити је ма ко од Срба неком Муслиману или Хрвату мајку опсовао.

Овом приликом сећам се речи Зулфе Турковића, угледног занатлије из Стоца, који ми је рекао после слома Југославије, а пре избијања оних бестијалних испада: »Никада ми, Деско, столачки Муслимани не смемо заборавити 1918. годину, а ако се православним Србима у Стоцу ма што непријатно догоди, то има да падне на наш муслимански образ и на нашу муслиманску душу«.

После мог преласка у Србију многи су ме питали зашто нисам на време бежао и зашто смо се дали клати као јагањци. Горњи моји редови којима сам са пар речи покушао да прикажем витешко држање Срба 1918. године, као и околност да историја није забележила даје икада ма који народ, који је иоле претендовао да се назива културним, починио и много мањи део оних грозота над невиним становништвом – даће одговор на горње питање које мије онако често постављано. О узроцима који су по мом мишљењу довели до ужасних догађаја рећи ћу неколико речи на крају овог мог излагања. А сада да пређем на описивање онога што сам оних несретних месеци 1941. године преживео.

Формирање усташке власти у Стоцу

Концем марта 1941. године нашао сам се у Чапљини на војној дужности, додељен жандармеријској станици. У часу избијања рата вршио сам своју дужност као стражар на мосту на реци Брегави, код села Клепаца. Овде ме затекло и државно расуло. Иако још није било дошло до потпуног војничког слома Југославије, већ на католичку Велику среду у Чапљини и околини примећивали су се знаци државне пропасти, а на Велики четвртак и петак маса војника већ се вратила кућама. Два батаљона, не знам ког пука, који су били постављени у околини Чапљине, састављени готово искључиво од католика и муслимана, бацали су оружје и спрему, које је околни народ католичке и муслиманске вере приграбио. Пуцњава је почела да се разлеже. Перо Јукић, трговац из Чапљине, скупа са дон Илијом Томасом, католичким свештеником из Клепаца, већ је био приступио организацији усташке власти. На католичку Велику суботу позван сам и ја са својим друговима од стране својих претпостављених да предам оружје, што смо ми и учинили. Из Чапљине сам отишао у Столац, где сам намеравао да останем док се прилике колико-толико »среде« и док се железнички саобраћај макар колико поправи, па тек онда да идем кући. У Стоцу сам затекао истакнуте хрватске заставе. Уз пут је врило од наоружаних хрватских сељака.

У Стоцу су приступили организовању усташке власти; ово организовање преузео је на себе, по овлашћењу усташког повереника за Херцеговину др Паве Цанкија, најистакнутији Муслиман у Стоцу Омербег Ризванбеговић, истакнути члан ЈМО и отац бившег народног посланика Авде Ризванбеговића. Југославија, међутим, још није била капитулирала. Извесни одреди Југословенске војске стигли су у Мостар и Чапљину да успоставе ред, па је између њих и наоружаних усташа у општини Аладинићи дошло, на други дан католичког Ускрса, до борбе, у којој су рањена двојица усташа, а један је погинуо.

Други дан католичког Ускрса отишао сам и ја у Требиње да се пријавим Војном округу. Међутим, када сам тамо стигао (15. априла) сазнао сам исте вечери да је капитулација потписана и, са осталим друговима, пуштен сам (16. априла) да идем кући. Ујутру 17. априла, на 9 км испред Стоца сусрео сам прве одреде немачких и италијанских моторизованих јединица. Немачка војска није се задржалау Стоцу, док су извесни одреди италијанске војске остали.

Италијански окупатор се понашао коректно

Италијанска војска преузела је одмах власт, управо оставила је на својим местима дотадашње чиновнике, постављајући у поједним надлештвима своје комесаре. Ред је био савршен. Кретање је било слободно до 20 часова увече, једино је за излаз из Стоца било потребно да се има објава италијанских војних власти. Италијани су приступили прикупљању оружја од народа, како од Срба тако и од осталих. Понашање италијанских војника према целом становништву било је потпуно коректно. Ово стање, које је било потпуно сношљиво, трајало је до потписивања споразума о разграничењу између Италије и Хрватске, када су Италијани предали целокупну власт усташама, остављајући и даље неке своје јединице у Стоцу и другим деловима Херцеговине, али само као госте.

Одмах после доласка немачких и италијанских трупа изаслан је у Столац за усташког повереника Фрањо Смоле, бивши директор Хрватске сељачке задружне банке, а затим Муслиманске банке. Он је у Стоцу почео да спроводи усташку организацију, али је ускоро напустио Столац да би се у њега вратио тек када је између Италије и Хрватске дошло до споразума о разграничењу. За време италијанске окупације функцију среског начелника вршио је дотадашњи начелник – Хрват Н. Зоковић, ванредно честит и исправан националиста. Неколико дана након предаје власти усташама од стране Италиjана, Зоковић је остао на положају среског начелника, контролисан, разуме се, од усташког повереника Смолеа. Међутим, приликом проласка усташких првака из Дубровника за Мостар, у Стоцу су неки од њих препознали бившег среског начелника из Славонског Брода из ранијих година, када је приликом побуне хрватских сељака из околине Славонског Брода дошло до сукоба између њих и војске, којом приликом је изгинуо известан број сељака. Разуме се да су усташе сада бациле сву кривицу на несретног Зоковића, па је исти сутрадан, након проласка усташких првака кроз Столац, ухапшен и спроведен у Љубиње, где је неколико дана провео у затвору, а затим убијен и бачен, наводно, у исту јаму у којој је доцније оставило своје животе мноштво несретних Срба.

Усташки одбор су у то доба сачињавали: Омер Ризванбеговић, католички свештеник дон Марко Зовко, трговац Илија Рагуж, гостионичар Божо Пуљић, сељак из Крушева Станко Рагуж и земљорадник из Доњег Поплата Станко Обрадовић. За логорника усташке милиције био је дошао злогласни Марко Ћорић, наводно, студент права из Боке Которске. Овај последњи, са студентом права Фрањом Вегом из Чапљине, били су највећи крвници међу свим усташама столачког среза.

Прогон ћирилице

Одмах након преузимања власти усташе су наредиле да се уклоне сви ћирилички натписи са радња. Србима је било забрањено да више од двојица буду у друштву. Дошло је на ред и хапшење појединаца, које је вршено под изговором да су чланови бившег четничког удружења. Најпре су ухапсили Перу Бркића, бившег жандарма, а затим његовог брата Радована, званичника откупне дуванске станице у Стоцу, Васу Богдановића, шегрта старог 16 година и Миленка Ђурића, свршеног ученика Грађанске школе, старог такође 16 година. Овај је доцније пуштен из затвора и пошло му је за руком да се пребаци у Србију, где и сада живи. Они су сви ухапшени као »четници«. Затим су дошли на ред: Славко Михић, гостионичар, Јово Гига, пензионер (овај као председник четничког удружења), Вељко Михић, шофер, Доброслав Ђурбабић, трговац (пуштен па поново ухапшен и убијен), Ристо Чаваљуга, наџорник путева из Билеће, Ристо Михољевић, шофер и земљорадници Данило Јокишић из Попрати и неки Антељ из Дубрава.

И пре хапшења ових, као и за време док су били у затвору (у коме су остали до православних Духова и неколико дана после тих празника), није било неког нарочитог терора од стране усташа. Они су вршили припреме, појачавали своју милицију из редова градских муслимана и католика са села. Овде ваља напоменути даје усташкој милицији од стране муслимана приступио само олош, док су се честитији и мало угледнији муслимани држали по страни. Међутим, док је у Стоцу стање било релативно сношљиво, у суседном љубињском срезу почели су прогони Срба увелико. Неколико усташа послатих директно из Загреба, дигли су били католички свет из села Поповог поља и са њим и извесним бројем муслимана припремили су праву хајку на Србе љубињског среза. Упадали су у сасвим мирна српска села и пљачкали редом све домове, одводећи велики број одраслих мушкараца са собом, да би их истог дана побили и бацили у неку јаму у Поповом пољу. При томе су напаствовали женске, па је било неколико случајева (мислим два) да су ове несретнице претпоставиле смрт бешчашћу, скачући у локве. Знатан број Срба из села која су била више изложена усташком насиљу, као и неколико грађана из Љубиња, бежећи од очигледне смрти, склонили су се у планину Ситницу.

Усташки злочини у љубињском срезу

Гласови о злочинима усташа у Љубињу и срезу љубињском били су почели да стижу и у Столац и тек је онда почео да улази страх у наш живаљ. Повереник Смоле је, међутим, тврдио да се то у његовом срезу неће нипошто допустити док је он повереник и док су Срби мирни, па је то заварало наш живаљ и донекле га умирило. Међутим, о Духовима пуче глас по Стоцу даје Славко Михић убијен у затвору од стране једног жандармеријског поднаредника муслимана. Страх је опет почео да обузима наш голоруки свет, који се јако повећао када се, од уха до уха, почео да проноси глас да су, неколико дана после смрти Славка Михића, одвели из затвора Перу Бркића, Данила Јокишића и Антеља у Дабрицу и да су их тамо поубијали и бацили у неку јаму. Моментално наш свет то није поверовао, али када је из Дабрице допремљен у столачку болницу Перо Бркић рањен, били смо сви начисто да су гласови о њиховом убијању тачни. Јокишић и Антељ били су заиста у Дабрици убијени и бачени у јаму, док су на Бркића још уз пут пуцали и оставили га крај пута, мислећи даје мртав. Овај, иако тешко рањен, добауљао је до неке муслиманске куће, где су га нахранили и наредног дана довезли у столачку болницу. Овде је лечен под страхом; преживио је видовдански покољ, али је убијен између Видовдана и Илиндана.

Два дана након овог догађаја, упале су усташе (ноћу) у кућу угледног столачког занатлије, честитог и угледног Србина Гојка Павића, казанџије, и одвели га под изговором да га повереник Смоле зове на саслушање. Никада га после нико није видео, а његовој жени, када је дошла код Смолеа да га пита шта је с њим, одговорено је да га он није звао нити зна где је. Љубињска јама је већ била прогутала и ову невину жртву.

Тих дана ухапсили су и сина Михе Ружића – Сергија »Серђу«, ученика трговачке академије и затворили га у затвор усташког логора, са осталима. Једнога дана истерали су на присилан рад неколико Срба грађана, да би следећег дана позвали све домаћине, па и жене удовице, да се пријаве у усташки логор, где су имали да дају »податке о имовинским приликама и броју своје чељади«. Нисмо знали да они тиме комплетирају списак Срба, који су требали да буду поубијани.*

Одмах иза овога одвели су из затвора пут Љубиња групу људи, поубијали их, а неке, тако се чуло, живе побацали у злогласну јаму. Били су то: Ристо Чаваљуга, Вељко Михић, Радован Бркић, Васо Богдановић и Серђо Ружић.

Телеграм из Загреба

У ноћи између 22. и 23. јуна ухапшени су и следеће ноћи повезани одведени у Љубиње и над злогласном јамом поубијани: Душан Благоје, свештеник, Драган Марић, званичник откупне дуванске станице, Шћепо Митриновић, казанџија, Жарко Дрекаловић, студент филозофије, Јован Ђурбабић, трговац, са синовима Доброславом и Властимиром, Илија Курилић, поседник, са синовима – Јефтом, дипломираним правником и Страхињом, трговачким помоћником, Емил Ружић, гостионичар, Петар Хамовић, златар, Лазо Гига, званичник, Недо Радојевић, столар, Ђорђо Кунић, столар, из села Доњег Поплата, тројица синова Николе Михића, од којих двојица малолетници.

У овој групи било је укупно 33 Србина; остали чија имена не знам, били су доведени из оближњих села. Прави ужас овладао је нашим несретним светом када је кроз Столац, у уторак 24. јуна ујутру, пукао глас да су сви горе наведени те ноћи повезани и камионом отерани пут Љубиња, где су над јамом поубијани. Врисак и јаук жена и сестара појединих невиних жртава потресли су нама још преосталима душу, доводећи нас до спознаје да ћемо и ми да дочекамо судбину њихових милих и драгих ако одмах не потражимо спас у бекству. Али, на жалост, било је већ касно. Столац смештен у долини Брегаве опасан је са свих страна голим, непроходним брдима и добро чуван од стране усташа. Сви излази из града, као и сви кланци и висови били су надзирани од наоружаних муслимана и католика.

Тога дана добио сам телеграм од брата из Загреба да ми је отац умро и да ће се сахрана обавити 25. јуна у Загребу. Дохватио сам тај телеграм као дављеник сламку, надајући се да ћу на основу њега добити пропусницу. Повереник Смоле није, међутим, хтео ни да чује да ми да пропусницу; чак није хтео ни да ме прими, али мије исту ипак доцније дао на интервенцију Омербега Ризванбеговића. Истога дана по подне сео сам на аутобус и одвезао се на железничку станицу у Чапљини.

После дужег задржавања уз пут, стигао сам у Чапљину око седам и по сати те вечери. У Чапљини сам сазнао даје неколико стотина Срба из Чапљине и околице похватано и затворено у житном магацину, који се налази на брду Модрицу, 2 км на путу који из Чапљине води за Столац. Чекајући да прође време до воза, седео сам пред хотелом Ивана Вега, у друштву с њим. Око осам и по часова приступи ми наоружани усташа Капетановић из Почитеља, бивши новинар који је као комуниста извесно време пре тога одседео у затвору, питајући ме да ли сам пре неколико месеци био жандарм у Чапљини. Одговорио сам му да сам као мобилисани војник био заиста додељену жандармерију у Чапљини.

Уздао сам се у дон Илију Томаса

Позвао ме је да идем у затвор, јер сам ухапшен. Узалуд је било показивање пропуснице и телеграма; када се машио за револвер, није ми ништа друго преостајало него да пођем с њим у затвор среске испоставе. Окрећући се замолио сам Ивана Вегу да одмах јави дон Илији Томасу, с којим сам се добро познавао и у кога сам полагао једину наду да ће ме избавити.

У затвору, мрак се већ био спуштати почео, приметио сам де седи 60-80 људи.

Међу њима сам препознао Максима Андрића, судију из Љубушког, његовог брата Новицу, трговца из Чапљине, Гојка Пецеља, учитеља из Требижата и три до четири железничара, чијих се имена не сећам. Када су ми на моје питање да ли су саслушавани одговорили да није ниједан, јасно мије било каква нас судбина чека Они су сви мислили да ово масовно хапшење представља само превентивне мере, јер се усташе боје да ми на Видовдан не дигнемо устанак, па да ће нас све после Видовдана пустити. Нисам хтео да им повећавам душевне патње, но ја сам био начисто с тим да ћемо те ноћи да свршимо са животима, по свој прилици у Неретви. Око поноћи отворила су се врата и двојица усташа, са пушкама на готовс (трећи им је осветљавао пут), ушли су у затвор и позвали да двојица изађемо у ходник.

Након краћег устезања изашла су прва двојица, а затим друга двојица и тако редом. Дошао је ред и на мене. Свезали су ме у исти ланац са судијом Андрићем и његовим братом Новицом, као и једним сељаком старим око 70 година, и тако редом. Приликом везивања претресли су ме (остале су претресли приликом затварања) и одузели ми сат, ланац и новчаник с новцем. И тако повезане, четири и четни у један ланац, извели су нас на улицу. Чапљина је била утонула у мрак, јер те ноћи није уопште паљено осветљење. Чули смо бректање мотора. У мраку назирали смо један камион, један мали »луксузни« аутомобил и један аутобус. Нас четворица поседали смо у мали аутомобил, затворени. Са стране на папуче стали су по један усташа, а напред до шофера Миласа, званог Мака, поседали су још двојица усташа. Повезли су нас.

Знали смо шта нас чека

Наш аутобус био је сада на челу поворке. Прешли смо мост на Неретви не заустављајући се (како сам ја очекивао) и наставили пут према Стоцу. На Модричу, код »Силоса«, зауставили смо се. Моји сапатници мислили су да ће нас овде извести из аутомобила и затворити у »Силос«. Изашле су, међутим, само усташе, а њима у сусрет дошле су усташе из »Силоса«; сашаптавали су се неко време, а затим су поново поседали и наредили да кола окрену опет према Чапљини. Уз пут сам дошапнуо судији Андрићу да сада мора да му буде јасно шта намеравају да с нама учине и да је једини излаз да покушамо да скинемо ланце с руку. Одмах сам почео да скидам ланац, не жалећи кожу на руци; захваљујући околности што имам доста узану шаку и што је рука била ознојена, пошло ми је за руком да ланац више згулим него скинем с руке. Када сам ја скинуо ланац, то је могао да учини и судија Андрић, али не и друга двојица сапатника.

Дошавши у Чапљину, нисмо ишли у центар града него смо скренули лево, према православној цркви, путем који води за Струге. Свима је сад било јасно шта нас чека. Возећи се по прилици један и по километар од Чапљине зауставили смо се код једног великог бреста, где је била ископана велика јама. Аутобус, који је сада ишао пред нама, зауставио се, зауставили смо се и ми, а онда и камион. Нас четворица опростили смо се љубећи се. Из аутобуса су почели да изводе нашу несретну браћу и одмах је почела револверска пуцњава, са крицима: »Јао мајко моја!«, »Јао ђецо моја!« Дошао је ред и на нас. Отворили су врата од нашег аутомобила и ми смо изашли. Чим смо изашли, пок. Максим Андрић испустио је ланац из руку и почео да бежи према Неретви. Чули су се узвици: »Побеже један!«, а затим пуцњи из пушака. Покојни Новица закука: »Куку, погибе ми брат!« Уза ме се нађе један жандармеријски поднаредник и, држећи ме за мишицу десне раке, викну: »Хајде, шта си стао!« Револверски пуцњи, крици и падања мртвих несрећника око нас раздирали су ми душу и тргали нерве. У последњем тренутку отргао сам се из раку поднаредника, испустио ланац и полетео у правцу Неретве. Чуо сам за собом вику: »Побеже још један!«, а затим пуцњаву пушака и звиждук куршума око ушију. Кроз кишу куршума бежао сам док сам се докопао Неретве.

Спас у Неретви

На Неретви сам скинуо капут и оставио га на обали. Затим сам скинуо ципеле и панталоне, ципеле замотао у панталоне, загазио у Неретву и запливао. Ко никада није препливао Неретву тај не зна колико је та проклета река брза, студена, пуна вртлога.

Носила ме је не дајући ми да се приближим матици. Изморен од силног трчања тешко сам се хрвао са разбешњелом реком надошлом услед недавно палих киша. Снага ме је већ била почела да напушта када сам увидео да ми неће бити могуће даје препливам.

Почео сам да пливам истој обали са које сам пошао, али мије снага била већ на измаку; још неколико очајничких замаха руком не бих ли се дочепао плићака одузели су ми и последњи атом снаге и ја сам већ видео смрт пред очима непосредније него када сам био над самом раком. Већ сам био почео да гутам воду, када ме Неретва сама избаци у плићак. Изашао сам на истој обали, али низводно окоједан километар, тачно на ушћу Брегаве у близини села Клепаца. Био сам очајан ради тога што ми није пошло за руком да препливам реку, не знајући да баш тој околности дугујем живот. Склонио сам се у ракити која је врло густо израсла уз саму Неретву. Приликом хрвања са таласима Неретве испустио сам панталоне и ципеле и остао у кратким гаћицама и кошуљи.

Из раките сам с ужасом посматрао фарове истих аутомобила (којима смо довезени) како одмичу према Чапљини, прелазе преко моста на Брегави, пењу се уз Модрич и заустављају се пред »Силосом«. После неког времена, фарови су описивали исту путању да би се поново зауставили код злосрећног бреста. Затим су се опет почели да разлежу револверски пуцњи. Проклетници су били довели нову групу невиних жртава, коју су на истом месту побили. То се поновило још једном. Укупно три партије, по 60-80 људи.

Цвокоћући од зиме и од ужаса, једва сам дочекао зору и грањавање сунца иако није било протекло много времена од када сам се отргао из руку душманских.

Жедан поред воде

Ујутру сам из свог склоништа посматрао како усташе на другој страни Неретве пребирају жито и грмље. Један чамац са двојицом усташа је прошао покрај мене. Осматрали су само леву обалу, а на ову страну нико није ни погледао. Доцније, када сам видео да је цео онај крај био поседнут од усташа, било ми је јасно да не бих могао побећи да сам те ноћи препливао Неретву, већ бих се склонио у жито, где би ме усташе сигурно нашле.

Био сам страховито жедан. Неретва је покрај мене на свега три до четири корака бучно протицала. Дигао сам главу из раките и опрезно осмотрио терен. Могло је бити нешто после подне. Са оне припеке (врућине) био се свак склонио, па нисам могао да приметим живе душе. Лагано сам се довукао до Неретве, загазио и добро се напио, а затим запливао према другој обали. Циљ мије био дочепати се Поплата, села код Стоца, наћи одело, па се хватати Љубиња, Билеће, Црне Горе… С  тешком муком препливао сам Неретву и одмах испод ушћа реке Брегаве нашао сам се у једном врбаку. Изнад врбака простирале су се ливаде, воћњаци и виногради. Крај ми је био познат, јер сам ту држао стражу на мосту, сто корака одатле уз Брегаву. Пузио сам кроз детелину и опрезно подигао главу. Мост се лепо видео из детелине, а исто тако северна страна Клепаца. И мост и село били су блокирани од стране усташа. На ту страну се није могло проћи, а на повратак на чапљинску страну нисам смео ни помишљати. Није преостало ништа друго него се привремено склонити, ту негде у непосредној близини, док ми прилике не допусте да некако продрем уз Брегаву.

Вратио сам се у врбак осматрајући где бих могао наћи најзгодније склониште.

Једна велика и веома густа купина спустила је своје вреже са ливаде у врбак. Размакнем њене вреже и видим да бих ту могао наћи за ту прилику идеално склониште. Очистим земљу од старих сасушених врежа, очистим неке зелене од трња, наместим добро пред собом гране од купина, створивши пред собом густу завесу и склупчам се. Навече, када се било добро смрачило, изађем, напијем се на Брегави воде и поново се вратим под купину. Била је среда вече.

Мост на Брегави

У четвртак устанем радно, напијем се воде и вратим се поново под купину.

Када је почео да се спушта мрак, поново изађем из купине. Осматрам мост на Брегави. Учинило ми се да на њему нема никога. Спустим се на Брегаву, намажем се добро блатом да неком не бих пао у очи белином тела и гаћица и, када се добро смрачило, пођем лагано уз воду. Сасвим опрезно приђем мосту који заиста више није био чуван, пређем преко њега и одмах иза моста спустим се низ неке степенице на’њиву покрај Брегаве и уз Брегаву наставим пут. Од моста сто корака уз Брегаву налази се стари турски врло сликовит камени мост, покрај кога се налази млин, у коме јé била смештена наша стража за оних пет шест дана несретног рата. Лагано, врло опрезно, примицао сам се старој ћуприји. На неких петнаест корака од ћуприје наједном чух како се нека сухозидина сруши, а затим бат цокула на камену.

Чух глас: »Јест неко«. Брзо сам легао. Опет чух неки глас: »Ама јесте неко, када ти кажем«. –

»Ама није, болан, нико и синоћ си говорио даје неко« – одговори му други. Ја се нисам мицао, али ни они се нису примицали. Издржах тако десетак минута и, видећи да те вечери туда не могу проћи (то је био једини иоле сигурнији пут којим сам се могао докопати околине Стоца), реших се да се вратим на старо место, под купину, па да друге ноћи окушам срећу.

Лагано, нешто пужући нешто идући, дођох поново до гвоздене ћуприје и ту донесох једну врло паметну одлуку. Сетио сам се да је ту у близини, односно на самом почетку села Клепаца, жупска кућа дон Илије Томаса, католичког свештеника кога сам већ помињао. Свештеник је једне хришћанске цркве која, као и све хришћанске цркве, у основи свога учења има љубав и милосрђе. Мислио сам у себи: »Иако припада усташкој организацији, ипак ће се заузети за мене, а ако не сме да то учини склониће ме у својој кући док ови ужаси не прођу«. Мислећи тако, кренух у правцу жупског дома. Савивши из једне велике окуке и заобилазећи брег око кога та окука обилази, нисам ни осетио како иза мене јури неки камион. Тек када сам, доста близу, приметио светла фарова, покушао сам да скочим испод пута у ливаду, али од бодљикаве жице којом је ливада била ограђена нисам могао то да учиним. Приљубио сам се брзо уз један камен колобран. Покрај мене пројури један камион пун несретника које су вукли на губилиште. Сви су били у белом рубљу.

Непримећен наставим пут и, пред самим селом, почнем да се пењем према католичкој цркви, покрај које, мислио сам, мора да се налази жупски дом. Црква је подигнута на једној коси, одвојеној од села. Иако у селу има само неколико католичких кућа, црква је лепа и веома велика у самој Чапљини, у којој су у огромној већини настањени католици, није било уопште католичке цркве.

Од католичког свештеника ни чаша воде

Пришавши цркви приметио сам у близини лепу и велику призмену кућу, за коју сам одмах закључио да је жупски дом. На прозору су били заворени дрвени капци.

Примакнем се и закуцам на врата, а затим редом на поједине прозоре. Нико се није одазивао. Помислио сам да је поп унутра, па да не сме да се јави, те одлучили да сачекам јутро пред његовом кућом. Легох на тераси и одспавах неколико сати. Ујутро (био је петак), када је сунце већ било увелико одскочило, нико није излазио из куће. Поново закуцах на прозоре и, пошто се нико није јавио, закључих да поп заиста није ноћио код куће.

По дану нисам могао ни да помишљам да се враћам на своје старо место.

Потражих склониште и надох га у брду одмах иза куће у неком шипражју. Ту сам предамо. Сумрак се већ почео да спушта када сам чуо да у поповој кући свира радио и звецка посуђе. Поп је био дошао кући. Закуцао сам на један прозор. »Ко је?«- зачу се глас попов. Јавио сам му се именом и гласом једног очајника, шта сам стварно и био; забогорадих да ми отвори. »Не смем, не смем« – осорно ми је одговорио.

Узалуд је било моје преклињање, узалуд позивање на Христа и његову свештеничку дужност; одговор је увек гласио: »Иди, не смем«. Цео дан провео сам на јунској припеци, без капи воде. Запенушио сам од жеђи и богорадио да ми да чашу воде. И тај Христов слуга није хтео да ми да ни чашу воде. Окренуо сам се и у близини чатрње приметио кофу. Захватио сам воду и добро се напио. Тек што сам спустио кофу, видех силуету једне жене са двоје ситне деце. Брзо скочих и замакох иза куће, поставивши се покрај једног прозора окренутог цркви. Чух како жена закуца на врата и како поп запита – које. Јавила му се и чух како шкрипнуше врата. Чух како жена упита ко је то замакао иза куће, и како је поп одговорио: »Неки директор Михић«. Немајући више ту шта да чекам, окренем се и кренем према свом првобитном склоништу у купини. Несметано сам тамо стигао и легао.

Осванула је субота – Видовдан. Напио сам се воде и легао под купину. Око девет сати чух звуке поповог мотоцикла. Ишао је у Чапљину. Око десет и по часова посматрао сам из свог склоништа како, с ову страну Неретве, долази 16-17 наоружаних усташа. Дошли су до ушћа Брегаве и окренули уз Брегаву. На мосту су се поделили и једна већа група (десетак људи) отишла је у село да ме тражи, а остатак се спустио левом обалом Брегаве и, идући један за другим, прошли покрај мене на свега три до четири корака. »Ту неђе, препливала су она два четника Неретву« – чуо сам како рече онај који их је предводио. Срећа, која мије тих дана била необично наклоњена, није ме ни овај пут изневерила; прошли су не приметивши ме. Тако је изгледала услуга једног »хришћанског« свештеника.

Видовдан у илегали

На Видовдан увече изашао је млад месец. Иначе смалаксао од глади сматрао сам даје крајње време да продрем према Стоцу. Како која ноћ буде одмицала месец ће да буде већи, а за мене је било јако важно да путујем по помрачини. Сачекам да се добро смрачи, намажем се опет блатом и кренем чврсто решен да продрем или да погинем. Дођем до једног моста, опрезно се примакнем другом и уверим се да на самом мосту овога пута нема никога. Пређем преко ћуприје и спустим се на једну ливаду, а одатле наставим пут уз Брегаву прерија Стоцу.

Нећу да се задржавам описујући муке које сам имао газећи босим ногама по трњу, и спотичући се о камење. Када сам већ био клонуо, донесем одлуку да оно мало времена до зоре преспавам, па да путовање наставим дању. Спустим се под једну смокву у траву и сав мокар од росе цвокотах у полусну до зоре. Осванула је недеља 29. јуни. Наставих пут уз Брегаву. Нигде живе душе. Ишао сам све даље и даље потпуно непознатим крајем. Када сам био прилично одмакао, наједном чух дозивање са врха брда, са моје леве стране. На врху брда спазих десет наоружаних људи који су ме дозивали да станем. Инстинктивно бацих поглед према другом брду на другој страни Брегаве.

Нигде никога. Да сам био одморан и да нисам био бос могао бих да побегнем. Али, ко познаје херцеговачку врлет и оштрину њеног стења, неће се зачудити што сам донео закључак да не бежим. Ипак реших да прегазим Брегаву, која ми је ту била дубока до грла (необично за ово доба године) и да на другој страни погинем. Нећу им жив у руке – чврсто сам одлучио. Загазих уз обалу и приметих трстику са удицом скривену под купином уз воду. Зграбих трстику, прегазих Брегаву и на другој страни почех да се правим да ловим рибу. Низ брдо, с ону страну реке трчала су двојица наоружаних усташа и за кратко време нашли су се према мени на обали.

Предаја муслиманима

Били су у фесовима, муслимани из околних села. Један је имао прикраћену, а други нормалну нашу војничку пушку, које су држали на готовс. »Прелази овамо и предај се!« – довикнуо ми је један од њих. »Оставите ме на миру да за свој рачун ловим рибу, нисам никоме ништа скривио« – одговорио сам им, бацајући стално удицу и правећи се хладнокрвним.

»Прелази одмах на другу страну« – довикнуо мије други, јер ако не послушаш и само мрднеш устрану, убићу те као зеца; ако послушаш и ако ниси неко зло учинио, кунем ти се Богом и свецом Мухамедом неће ти се ништа догодити. Јуче је изашла наредба, и звона су ради тога звонила, да више нико не сме да убија без суда«. Да су били католици не бих им поверовао и погинуо бих. Али, знајући даје она заклетва код муслиманских сељака још увек велика, на моју срећу, поверовах им, прегазих Брегаву и предадох се.

Упутили смо се на супротно брдо, где су нас очекивала осморица усташа. Ја сам ишао напред а њих двојица за мном с пушкама на готовс. »Боже сретан ли си« -рече ми један – »још јуче да смо те ухватили у ово доба затрпали би те негде да не смрдиш« – додаде он.

Када смо изашли на брдо, пошли смо преко једне висоравни, заједно са онима који су нас дочекали на брду. Дошли смо уједан забран где су били наместили свој бивак и где нас је очекивало још пет-шест наоружаних усташа, већином католика. Били смо испод села Прења у Дубравама. Одмах дотрчаше двојица до зуба наоружаних људи -браћа Јеринићи, како сам доцније сазнао. Одвели су ме на страну, претећи ми и псујући, тако да сам мислио да ми је ту крај. Почели су са испитивањем: ко сам, чиме се занимам, ко ме у Стоцу познаје, од куда сам се нашао на Брегави, где м ије одело итд.

Ко сам и одакле сам одговорио сам им тачно. Међутим, ни за живу главу нисам хтео да им споменем Чапљину и оно што сам у њој видео и преживео. Рекао сам им да сам се био договорио са још пар другова да идемо заједно у риболов, па како они нису дошли ја сам пошао сам. Рекао сам им да сам одело оставио код Стоца под једном купином, јер када се лови пастрмка треба често да се гази пò води, па да не бих квасио и гужвао одело оставио сам га под једном купином, да га узмем и обучем при повратку. »Ево ти опанке и двојицу људи« – рече стари Никола Јеринић, изувајући се -»па донеси одијело«. Бадава је било уверавање даје то место јако далеко, није било излаза из те ситуације. Лагано сам назувао опанке, размишљајући шта да радим. Упутио сам се са двојицом усташа и, када смо се одмакли неких 200 метара, зауставио сам их и казао да ми одело није тамо где сам рекао. »Видим ја, ти хоћеш да добијеш дегенек« – рече један од њих. »Макар га и добио одело ми није тамо« – одговорио сам му.

Вратили су ме назад. Смислио сам иову причу и рекао им да сам прошле ноћи заноћио на Поплату код неких својих рођака. У неко доба ноћи неко је завикао: »Бјежите, ето усташа!« Скочио сам онако како сам лежао, стрчао низ Качковац и нашао се на Брегави. Пошао сам низ Брегаву и дошао до места на коме су ме ухватили« – испричао сам им. А за трску и удицу испричао сам им истину. Покушали су да ме претњама присиле да донесем одело, али када су видели да заиста нисам у стању да то учиним, они су држали да у оделу имам скривене летке и стога одустали од даљег испитивања и претњи. Никола Јеринић је саставио извештај о мом хватању и послао га у општину Аладиниће, с молбом да му се да упутство шта са мном да ради. Својим људима је рекао да ми дају да једем; тако сам од прошлог уторка први путјео, ако изузмемо шаку пшенице, коју сам уз пут с класја отргнуо и појео.

Око подне стражарно сам спроведен у Аладиниће (Пилета), где ме је сачекало око 50-60 усташа. Поново испитивање и са моје стране иста прича. Уверавао сам их да никада нисам никоме зло учинио и молио их да ме спроведу у Столац поверенику Смолеу. Важно мије било да ме спроведу у Столац, али не злогласном крвнику Марку Ћорићу, логорнику.

Пошто су ме саслушали упутили су ме са двојицом усташа у Столац. Са Пилете пешачили смо четири и по сата (Пилета је удаљена од Стоца 10 км). Предали су ме заиста поверенику Смолеу, који ме је саслушао и затворио. Обећао ми је да ће ме сутрадан упутити у болницу. Сутрадан у понедељак приведен сам пред заменика среског начелника Мостарчића, који ме је поново саслушао, а затим аутомобилом отпремио у столачку болницу.

Извињење дон Илије Томаса

У болници сам затекао све препуњено рањеним хрватским официрима, војницима и усташама. Овде сам нашао тројицу Срба, који су се, под изговором да су болесни, склонили и преживели видовдански покољ. Тако сам сазнао све шта се овде догодило за ових неколико дана док сам ја био одсутан. Ово ћу доцније описати. У уторак ујутро отворила су се врата на мојој соби, у коју је упао и журно пришао мом кревету главом дон Илија Томас, у друштву четворице столачких и чапљинских усташа. У први моменат био сам се уплашио, али одмах сам се умирио, када ми је он приступио веома пријатељски, ословљавајући ме са »ти« и извињавајући се што ми није отворио врата. »Толико ми је непријатно и жао што ти нисам препознао глас, та иначе пустио бих те ако Бога знаш.«

Овде напомињем и дајем своју часну реч да сам оне несретне ноћи својим ушима када је дон Илија Томас, на питање оне жене: ко то замаче иза куће? – одговорио: »Неки директор Михић«. Шта му је требала ова дволичност ни данас не знам, али свакако је мислио да је завршено са покољима Срба, па ме је, можда, био ставио у неку своју рачуницу. Нудио ми је том приликом и новац, што сам ја, иако сам од целокупне имовине располагао само са гаћама и кошуљом, одлучно одбио.

У петак ујутро устао сам да се умијем и примјетим како уза степенице долази нека господа. Једва сам поверовао очима када сам у њој препознао своју жену. Пошло јој је било за руком да у Београду, где се у то време налазила, добије немачку пропусницу за себе и мене, и дошла да ме води. Не казујући када намеравамо да кренемо, затражила је (на основу немачке објаве) и добила хрватску пропусницу, па смо одмах сутрадан (у суботу 5. јула рано ујутро) аутобусом кренули за Мостар, а одатле истога дана у подне возом за Сарајево и даље за Београд, где смо несметано стигли у недељу 6. јула.

Крвави Видовдан

За време док сам се ја скривао под купином на ушћу Брегаве, усташе су, 25. или 26. јула, извршиле покољ Срба на Поратку, општина Берковићи (Дабар). Све живо што им је пало шака поубијали су. Сељаци осталих села општине Берковићи побјегли су у шуму и, са сељацима из невесињског и билећког среза, пружили отпор усташама. Дошло је до крвавих борби у којима су погинули злогласни Мијо Бабић (Мијо Краљ) и Антун Погорелац, атентатор на поч. краља Александра, официри усташке милиције. Тамо су рањени и официри, војници и усташе, које сам затекао у столачкој болници.

Дана 26. и 27. јуна, усташе су у групама прошле кроз Столац и похватали и у усташки логор затворили следеће Србе: Саву Јовичевића, трговца са синовима – 19-годишњим Шћепаном и 17-годишњим Славком, Благоја Милића – Његу, надничара и његовог 15-годишњег сина Луку, Драгу Спахића, ученика средње техничке школе, браћу Шеледе: Ћетка, званичника, Светозара, стражара у Дуванској станици и Гојка, полицај-ца, Чеда Хамовића, званичника, браћу Видоја и Марка Милићевића, Риста Гигу, учитеља у пензији, Луку Перишића, рентијера, Миха Врећу, гостионичара, Неда Кашиковића, кројача, Бранка Поповића, банковног чиновника, Илију Поповића, поседника, Миха Ружића, поседника са сином Душаном, трговачким помоћником (сина Сергија су му ра’није убили), Саву Михића, поседника (старац од 75 година), Миха Бркића и сина му Видоја, обојица млинари, Пера Радојевића, пекара, Гаша Крунића, Сима Вуиновића (старца од 80 година), Бора Шутвића, ученика трговачке академије, Ђорђа Окуку, хотелијера, Саву Богдановића, општинског намештеника, Ника Курилића, Пера Биберџића, поштара, Бранка Рађана, кројача, Данила Биберџића, столара, Саву Вукадиновића, трговца, Пера Марковића, геометра, М. Зеленовића, званичника, Славка Јовичића, ђака трговачке академије, Пера Драпића, радника и Пера Јовичевића, кројача.

У исто време привели су у столачки затвор и следеће Србе из околних села:

• Ошанићи: Шеснаесторицу, међу којим: Риста Милутиновића, сина му Божа и синовце Милана и Миха, Пера Милутиновића, Јова Милутиновића, Николу Вујиновића, Ђорђа Вујиновића, Милана Вујиновића, Дура Вујиновића, другог Николу Вујиновића. Од одраслих мушкараца у селу Ошанићу остао је само стари Никола Вујиновић.
• Попрати: Божа и Ђорђа Ђурића и још 11 одраслих Ђурића и Јокишића.
• Доњи Поплати: Ринду Ружића и Илију Михића.

Сви ови мученици, са још (наводно) око 190 њихових сапатникаиз села Пјешиваца и других села, побијени су, неки у затвору а неки у Видовом пољу код Стоца, и сахрањени у заједничкој рупи. Причају да су неки живи бачени у раку и сутрадан, док још нису били затрпани, један од њих је богорадио да му дају мало воде; један усташа донео му је воде у фесу, а затим га дотукао красном (пијуком).

Тих дана, пред Видводан, настала је права хајка на Србе у свим селима, у неким више у неким мање. У Дубравама су побијени сви мушкарци и неке жене изнад 16 година, који су усташама допали шака. У селу Тријебњу (Дубраве) убијено је 68 махом мушкараца само из породице Шотра, а 64 из породице Шакота.

• У Бурмазима: побијено је 14 одраслих Кучинара.
• У Храсну је побијено много Жарковића, Буквића, Ђога и др.
• У селу Пребиловцима код Чапљине убијено је 864 лица – жена и деце. Дошли су били по одрасле мушкарце, па како су ови били побегли у брда, повели су све жене и ђецу са нејаким старцима, који нису могли да побегну, у Чапљину, а одатле возом до Шурманаца; ту су скинути, одведени на једну јаму, тамо побијени и у њу бачени.
• Тачно на Видовдан увече, убили су изнад Стоца браћу Марка и Гојка Шкрба са Комања Брда.

Између Видовдана и Илиндана убијени су у усташком логору: Милан Хамовић, заступник фирме »Бата«, Ђорђо Кашиковић и једна жена из породице Шакота са Хргуда. Уочи самог Илиндана побијени су: Милан Перишић трговац и његов 16-годишњи син Жарко, Ђорђе Мравушић, Сава Митриновић, казанџија, Миро Мићевић, трговац и жена му Босиљка, Ђурђа Којо и сињој (богаљ на штакама) и кћери Драгица и Милена, званичнице у среском начелству и среском суду, Ристо Ћапин, трговац, Миле и Тихомир Радан, први кројач а други ђак трговачке академије, Никола Трнинић и два му сина: Славко и Никица, пекари, Воја Авдаловић, учитељ, М. Јањић, учитељ, Перо Топаловић, чувар Дуванске станице, Митар Врећа, такође чувар Дуванске станице, Милан Курилић, судски извршитељ, Митар Богдановић, учитељ у пензији и мајка му Анђа (старица од 90 година, шлепа), Вуко Врећа, гостионичар, Јефто Марић, канцелита. Сви ови су побијени и бачени у једну  јаму код Бивољег Брда.

Четвртог августа дотерано је много наших жена са децом у затвор среског суда. Захваљујући само заштити хрватских војника – домобранаца остали су у животу и камионима допремљени у Мостар, а затим у концентрационе логоре у Хрватској.

Након преживљених страховитих мука, неке од њих пребацили су у Србију, где се данас налазе, док су неки помрли у логорима. Једна група упућена је на острво Паг; из ове групе нико се није вратио нити се ма ко од њих јавио. Сматра се да су сви побијени. Међу њима се налазила и жена несретног Гојка Павића, са децом, тако да од његове породице (не мислим при томе на браћу и сестре) нико није преживео. Међу женама које су из логора пребачене у Србију, налазила се и жена јадног Бранка Радана. Осим му~ жа, усташе су јој убиле двојицу синоваи оца, а кћи и свекрва умрле су јој у логору. Остала је сама.

Убијено 4.000 невиних Срба у столачком срезу

Тешко је сетити се свих оних силних жртава, а није ни могуће описати грозоте које су оне доживеле пре него што су их усташе зверски дотукле. Али, рачуна се да је у столачком срезу убијено 4.000 потпуно невиних Срба. У првом реду таманили су мушкарце изнад 16 година; у много случајева нису се устезали да убијају и жене, па и малу децу у колевкама. Једна болничарка, Хрватица у столачкој болници, причала мије да је приликом борби у Берковићима, где је она по дужности морала да иде, видела гомилу дечијих лешева зверски поубијаних. »Зашто све то, ко их научи да онако страшно мрзе своје невине суграђане, браћу своју рођену« – (каже она). По мом мишљењу они, чијим је редовима припадао и онај на чија сам ја врата, позивајући се на Христа, закуцао. Подвлачим »припадао«, јер како сам чуо сустигла гаје освета преживелих очева, браће и синова побијених жена, стараца и српске нејачи из Пребиловаца. Много десетина несретне наше браће из Клепаца и околних села, тај Христов слуга натерао је да пређу у католичку веру, причестио их, а затим их отпремио у школу, где су сачекани од усташа и зверски поубијани.

Насилног превођења у католичку веру било је и у Стоцу и околним селима. Не може се то објашњавати налогом одозго, јер шта би онда трèбало дон Марку Зовку да сиротама побијених Срба, »новим верницама«, поручује да дођу у цркву на мису и да им после Божије службе изговара ове речи: »Варате се ако мислите даје наша намјера била да вашим превођењем у католичку вјеру мислимо да спашавамо ваша имања, пензије или плате. Није нам била намјера ни да спашавамо ваше животе. Хисторија учи да је и прије било народа који су нестали, па ће нестати и српског народа. Преводећи вас у католичку вјеру имали смо намјеру да спасемо ваше душе.«Не могу да примим ни објашњење да су за све оне страхоте одговорне само усташе. Истина је, то сам на почетку овог мог излагања и истакао, даје усташама од стране муслимана приступио само олош.

И међу Хрватима било је много оних који су остали по страни, али потпуно пасивни. Шта учинише они да спрече истребљење своје браће која им ништа нажао нису учинила. Да ли су били у могућности да то спрече? Јесу. Никада усташама не би пошло за руком да учине оно што су учинили да ти муслимани и Хрвати нису остали по страни и то свесно. Неколико првака у Стоцу било је у стању да дигну муслиманску масу, па да се усташе уопште ни живи не чују. Само један пример: У Мостару су усташе пред Видовдан ухапсиле, међу осталим Србима, и одличног Србина Мују Пашића, судију окружног су-да, па је тих дана и он требало да буде убијен. Па шта учинише Муслимани? Сви редом, и српске и хрватске оријентације, скочили су и Мујо Пашић је истога дана био пуштен на слободу.

Србе у Бијелом Пољу спасио дон Андрија Мајић

У селу Бијелом Пољу, код Мостара, католички свештеник дон Андрија Мајић испречио се пред усташе када су дошли да изврше покољ тамошњих Срба и рекао им да ће само преко његовог мртвог тела остварити своју намеру у Бијелом Пољу. И Бјелопољци су били спашени. На жалост, то је једини нама познати случај даје неки католички свештеник извршио своју хришћанску дужност. Много њих с правом могу да кажу: »Нисам ништа учинио«, али сви су криви, и они који су »учинили«, и они који нису ништа учинили. Криви су као колектив.

На крају ћу још да споменем шта је било са мојим сапатником судијом Максимом Андрићем, који је био са мном везан и дотеран на раку. Он је срећно прошао кроз кишу куршума, али су га сутрадан усташе ухватиле и у четвртак убиле негде код Метковића. Можда је био у истом камиону који је скоро на мене налетео када сам пошао од моста ка поповој кући. Неки кажу даје он ноћу препливао Неретву и склонио се у жито, где су га сутрадан ухватили. По другој верзији покојни Максим уопште није препливао Неретву него се вратио у Чапљину, где се сакрио у пекари Гаше Милићевића, одакле су га сутрадан отерали у »Силос«.

 

у Београду 19. марта 1943. године

Михић Десимир с. р.

ИЗВОР: Документациони Фонд СНД Пребиловци