ДОКУМЕНТ ИЗ АРХИВА ВОЈВОДИНЕ: Аутентично свједочанство о усташким звјерствима у Херцеговини

  • НЕСКРИВЕНОСТ – АLETHEIA
    ”Усташка зверства: зборник докумената (1941–1942)”, Архив Војводине, Нови Сад 2020.

Архив Војводине је 2020. године објавио веома вредну књигу под називом ”Усташка зверства: зборник докумената (1941–1942)”.

У овом зборнику је објављено 165 одабраних докумената и 63 фотографије, заједно са исцрпним и корисним уводним текстовима и објашњењима. Приређивач зборника је наш угледни историчар др Милан Кољанин. Документи објављени у зборнику су део досијеа немачког окупационог Заповедника полиције безбедности и службе безбедности у Београду. Досије се налази у саставу фонда Архива Војводине Ф.562, Лични фонд Славка Одића (1915–2006), 1909–1983, у коме се чува део заоставшине овог носиоца Партизанске споменице 1941, обавештајца, дипломате и публицисте. Сам досије се претежно састоји од докумената на немачком језику, насталих током 1941. и 1942. године, а прикупљених са очигледним циљем да се, вероватно у обавештајне сврхе, документују усташки злочини почињени над Србима на подручју Независне Државе Хрватске.

Објављивање ових докумената има огроман значај. Наиме, документи представљају независно и објективно сведочанство окупационих органа о злочинима у које они нису били директно инволвирани, при чему највећи део докумената није раније био објављиван. У том смислу, публикација Усташка зверства представља немерљив допринос супротстављању актуелним покушајима ревизије историје, који су у региону посебно приметни у односу према усташким злочинима.

Архив Војводине ове године покреће пројекат чији је циљ да се зборник докумената Усташка зверства преведе на енглески, руски и хебрејски језик.

Вредност овог пројекта је двострука – и научна и национална. Научна, у смислу да постоји потреба да се подстакну истраживања усташких злочина и код иностраних истраживача, који, сасвим је сигурно, немају често на располагању овако вредну, оригиналну и раније необјављивану грађу. Национална, зато што је државни и национални интерес да се о усташким злочинима говори и пише и ван граница бивше Југославије, нарочито у савремено доба, када негирање злочина све више узима маха, и преко чега се све лакше прелази, а поготово када су у питању злочини усташког режима над Србима, који у својој монструозности стоје у истој равни са нацистичким. Стога је посебно важно што Архив Војводине намерава да зборник, поред енглеског, језика међународне заједнице, преведе и на руски и хебрејски, језике народа са којима Срби деле заједничку историју страдања под фашистичким режимима.

Сматрамо да реализација овог пројекта има вишеструко значење у научном, стручном, културолошком, али пре свега у оном највреднијем – филозофском смислу. У значењу аристотеловске кореспонденције – где су наше тврдње у сагласју са стварним догађајима и где се истина види као обелодањивање скривености, односно као алетхеиа (не-скривеност). А задатак сваког слободоумног човека јесте борба за ту и такву Истину.

Небојша Кузмановић, директор Архива Војводине

 

Бр. 91 ИЗЈАВА ИЗБЕГЛИЦЕ ИЗ ТРЕБИЊА О ПОКОЉИМА СРБА У ТРЕБИЊУ И ОКОЛНИМ СЕЛИМА, ДЕПОРТОВАЊУ У ЛОГОР ГОСПИЋ И ЈАДОВНО; ПОНИЖАВАЊУ СРБА ДО ДОЛАСКА ИТАЛИЈАНСКЕ ВОЈСКЕ У СЕПТЕМБРУ 1941. 15/4 42461

Једна избеглица изјављује:

Све до 30. маја 1941, док је у Требињу била италијанска војска, у овом месту и његовим срезовима владао је потпуни мир. Србима није наношено никакво зло.

30. маја 1941 у Требињу је управу преузела хрватска војска. На редног дана, усташе су ухапсиле ранијег шефа полиције Бошка, Миљковић Стеву, полицијског позорника и Булић Николу, управника среског затвора.

1. јуна 1941, усташе су ишле од куће до куће и хапсиле су све Србе. Убијени су: Ковачевић Гаша, он је убијен пред очима његово седморо деце, даље Брковић Милан, општински чиновник, и њега су убили пред очима његово петоро малолетне деце, Бабић Васо, трговац, Нагулић Душан, трговац, Паликућа Влајко, обућар, Ђурић Шћепан, месарски помоћник, Лечић Радован, бачвар, Поповић Владо и Кукурић Илија. Ови несрећници су скоро сви убијени у својим домовима. Међу многим Србима који су били ухапшени, налазио се и Давидовић Богдан, председник Среског суда, Бокић Рајко, професор. Све ухапшени Срби морали су обављати најгрубље радове на путевима.

23. јуна 1941 из затвора је преузето 16 Срба и одведено у правцу села Придворци, где су на раскршћима били затучени. Њихови лешеви бачени су у једну пећину. Тада су као жртве пали: ранији шеф полиције Бошко, Миљковић Стево, полицијски позорник, Бабић Трифко, железнички чиновник, Кукурић Лазар, гостионичар, Пиџула Божо, гостионичар и његов син јединац Милорад, стар 19 година, Соколовић Алекса, пензионер, Ћурић Благоје, гостионичар, Ћурић Ђорђе, радник, Маџар Јово, гостионичар и Стијачић Обрен, земљорадник.

У последњем моменту успело је Шкоро Јефти, поштарском чиновнику, Влачић Јови, железничком чиновнику и Поповчевић Васи, земљораднику, да побегну. Они су се упутили за Црну Гору, након чега су у месецу септембру поново дошли за Требиње, јер су италијанске власти преузеле управу.

2. јула 1941, ухапшени Срби у Требињу били су поново пуштени да би након тога били поново ухапшени.

Током месеца јула, три транспорта су одведена у концентрациони логор у Госпићу.

У првом и другом транспорту налазили су се: Чучковић Филип, земљопоседник и трго вац, Комад Убавко, седлар, Чучковић Милан, ученик гимназије, Јеремић Мића, зидар, Говедарица Васо, обућар, Тарана Саво, кројач, Вуковић Димитрије, обућар, Ковачевић Влада, школски инспектор, Стијачић Мара, гостионичарка, Симовић Перса, домаћица, Ковачевић Босиљка, домаћица, Тупањанин Анђа, бабица, Вујин Крста, домаћица и њена сестра Зора са једним шестогодишњим дететом, Осмокровић Босиљка, службеница у Среском суду и још многи други Срби и Српкиње. Њихова судбина ми је непозната.

Трећи транспорт ишао је за Чапљину.

Од 27 Срба који су се налазили у овом транспорту, сви су били убијени. Међу њима се налазило много њих чија су презимена била Милојевић и Шишковић, као и Ратковић Аћим, гостионичар. У јулу 1941, усташе су у селу Зипци  убили 8 Срба. Њихова имена су ми непозната.

У селу Ластва убијена су 2 брата Бегенишић и њихова 2 сина.

У селу Требиловци затукли су Танасковић Душана, а у селу Пољице, Миљевић Ристу, градоначелника и његовог сина Јову. Миљевићу су док је још био жив одсекли ноге, а његовом сину су пак ископали очи. Отац је био очевидац ових зверстава. Даље су затукли Нинковић Бору, коме су претходно ископали очи, а нос и друге делове тела одсекли. У селу Пољица, убијено је 300 Срба.

У Љубињу живота је лишено 700 Срба. У селу Пребиловци код Чапљине, у јуну је убијено 30 Срба. Остали су побегли у шуме. Жене и деца који су остали у селу, усташе су сакупиле и живе их побацале у бездане који се налазе између Кручевића и Шурмановаца.

Леро Милена је такође ухапшена у јуну, а затим је била пуштена. Ја сам такође побегао за Црну Гору, где сам био до септембра 1941, а затим сам се вратио у Требиње. У децембру 1941 полиција ме је ухапсила под изговором да сам у договору с четницима. У затвору сам био 25 дана, а из затвора сам пуштен 13. јануара 1942. Осим наведених стравичних убистава, усташе су Србе омаловажавале на сваком кораку.

У Требињу је у јавном парку окачена табла: „Српским псима и Јеврејима забрањен приступ парку!”

У Требињу се налазио споменик ЊЕГОШУ. На новогодишње вече на споменик су везали коњски реп и вукли га уз музику кроз град. Од усташа нарочито су се истакли: Сринчић Ђорђе, апотекар, Шарић Мухамед, градоначелник и зубни техничар, Шаран Хакија, шеф полиције, Радић Мико, ученик гимназије, Хабул Хилмије, Маролт Никола, радник, Кисић Никица, поштански службеник у пензији, Кежић Јурај, фотограф, Брачковић Омер, трговац, Секлић Шериф, Мухарем Ибро и Махо, радник, Фистанић Иван, жандармеријски наредник, Капетановић Адем, порески чиновник, Волић Фехин, радник, Ресуловић Салко, поседник.

24. јануара напустио сам Требиње. Пропусницу сам добио од италијанских и хрватских власти. Првобитно је пропусница гласила до Винковаца. Једна службеница среског начелништва ми је пропусницу продужила до Земуна. Када сам дошао у Земун, окачио сам се на један железнички вагон који је ишао за Београд, и тако сам дошао у Београд. У Београду ћу живети код моје сестре, Леро Милене. Моја сестра је још од пре рата живела у Београду, где њен муж службује у фирми Драгомир Здравковић. У Требињу је живела од 4. априла до 30. новембра 1941.

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар