Свети Нико учитељу,
и владико, светитељу,
на свему ти хвала!
Православна Далмација
прогоњена, сакаћена,
од свих зала намучена, 
најсветије што родила 
за Христа је дала!

У Далмацији је народ наглашено лијеп, складан у задатости тјелесних мјера, што се оно вели природно „шесан“. Лица им наличе витешким кацигама уоквирена у правилност и снагу. И небо је над овом земљом посебно ведро у својој сињајевини, кажу да се крила од анђела најљепше зрцале у камену и води. Зрак је опојно слаткаст, богат аромама боровине и отопина соли, које меки југо проноси ријечним коритима Крке, Цетине, Зрмање и Крупе. А њих четири су вјечне одиве Далмације, непрестано увјенчане морем, том накупином суза од свијета. Дају му у мираз своју душу и живот, оно њима безусловну слободу и бескрај. Крка и Цетина су кћери Динаре, Крупа и Зрмања Велебита.

Први пут се срећем са лицем Далматинске Загоре, а одавно га тумачим и волим. Ништа ми тако слатко није заплитало дјетињу машту као описи живота и нарави у дјелима Сима Матавуља. Ево пред очима ми промиче Пилипенде, повијен граби друмом од Дрниша ка Кричкама, а његов послушни Куријел клима у стопу за њим. Још се одупиру лукавој „унији“, муче се како већ знају, но не одричу се „свога православног `Риста“.

Идем на саме изворе ускочке Далмације! Ово путовање посвећено је Врлици, Цетини и Динари. И куда послије са толико љепоте у очима!

Ој Врлико, поносу и дико!   

У сјеверним окрајцима Врличког поља нанизале се камене куће у два, три реда природне терасе. На једном крају вароши, у ком сунце најприје огрије, уздиже се звоник православне цркве Светог Николаја; на другом, сјеновитом, римо-католички Госпе Рожарице (Госпе од Рожарија) са оштро засвођеним торњем. Унаоколо старине која чини историјско језгро града, набрало се још немного млађег насеља. То је Врлика, град испод средњовијековне градине из времена краља Твртка Првог. Чудесно лијеп као да су га нагоркиње даривале украсима. Но једна је у то рухо метнула и зрно раздора и муке.

У Далмацији је столовао, владао и умро римски цар Диоклецијан, један од најсуровијих гонитеља хришћанства. Највише мученика пострадало је у годинама његове владе.

Од Неретве до Цетине протезала се српска средњовијековна Неретвљанска кнежевина. Она је међу српским земљама посљедња прихватила хришћанство; њен духовни преображај је текао споро, уз велике муке и противљења. Зато је источни Ромеји и прозваше Паганија. А она је само била српски пркосна и непокорна, она што се у муци не одриче себе.

Овдје никада није било лако постојати, боље рећи издржавати на вјечној стражи и диоби цивилизација.

Прво српско насеље на врелу ријеке Цетине помиње се 1210. године. Овај податак је убиљежио признати историчар Данило Фарлети у своме дјелу „Сплитска надбискупија“, које је штампано 1765. године. Ту прву српску „градину“ на Цетини разориће Турци, а њен народ и браниоци заштиту налазе у тврђави Прозор која се данас уздиже на гребену изнад Врлике. Послије ће и она попустити пред османским фалангама.

 „Само првих девет вијекова православна је вјера била слободна у Далмацији. Послије тога почињу гонити ту вјеру, и до краја XIII вијека успјели су били у томе толико, да су православну вјеру исповједале у Далмацији тек неколике грчке колоније, које су мало хиљада душа бројале.  И ваљда би силнци успјели истријебити из Далмације и те грчке колоније, те искоријенити сасвијем из ове земље православље, да није Божји промисао послао у Далмацију Србе да га сачувају.

Доласком Срба у Далмацију, православна се вјера већ у XIV вијеку ту бујно развија, и изгледи су сви били, да ће она завладати у свој овој земљи као што је то било до пошљедње четврти IX вијека. Али српски цар Душан није хтио онолико бриге водити о Далмацији, колико су га на то саме прилике времена нукале, те се и православна црква није ту могла оснажити онако, како би то било да се Душанова власт учврстила на Јадранском мору.

Догодила се послије тога Косовска катастрофа, која је узроком била културном назатку свега балканског полуострва.“

(из књиге Православна Далмација, владике Никодима Милаша, 1901. године)

Црква Светог Николаја

Гледајући из Врличког поља на град, а посебно улазећи у варош из смјера Книна, очи не могу заобићи позлаћени крст на звонику цркве Светог Николе. Као Витлејемска звијезда сије на крсној јабуци, све расипљући зраке по Врлици. Српска црква је подигнута на најљепшем дијелу овог далматинског градића, подно средњовијековних бедема. На повишици са које се понајбоље виде и поље и планинске стране Свилаје, Козјака и Динаре.

Врлички Срби одвише воле Светог Николу, заштитника путника, морнара и сирочади. А у Врлици граничара најистуреније предстраже Православља.

Из те синовске блискости они га ријечима милују. Веле то је црква нашег Светог Нике.

Православна црква Светог Николе најстарија је богомоља у Врлици. Саграђена је 1618., баш три године након установљења српске православне богословије у манастиру Крки, прве српске школе уопште. Крчка богословија је 2015. године славила својих 400 година од установљења.   Манастир Крупа прошле године својих седам вијекова крсних и васкрсних.

Манастир Крка је установљен 1350. године, благовјерним залогом сестре цара Душана, Јелене. Манастир Драговић својих шест вијекова је навршавао у најтежој години за Србе у Далмацији, у љето њиховог библијског егзодуса, 1995. Утемељен 1395., шест година послије Косовског боја судбински је понио страдалнички бол српског народа који од тада не налази мира. Ни манастир Драговић нема мира, а свети су му прорекли тежак и дуготрајан крст.

Дакле, дубоко је засађена српска предачка маслина у Далмацији; наше генерације стичу част да узберу плода и салију духовни јелеј са древног коријења. Ови свети биљези Православља пред свијетом тврде да српски народ није плитка бразда и румен кратког указања. Далматински Срби су озбиљан, стари државотворни народ.

На поносни јубилеј, четири вијека постојања на страшном мјесту, црква Светог Николе у Врлици окупила је свој разасути народ.  До августа 1995. године Врлика је била у саставу Републике Српске Крајине, а на њеној територији налазила се и чувена граница Српске Крајине са рампом према „латинлуку“. Послије изгона врлички Срби су расијани свијетом као јањци у планини. Од Батајнице до Бризбејна. Највише се њих задржало у околини Београда. У равном Срему изградилу су једну нову Врлику.

Најљепша црква у Батајница је новосаграђена Крајишка црква, у славу Рођења Пресвете Богородице. Лијепо уређена порта, велика капија, раскошан фрескопис, високи резбарени иконостас, кивот са честицом моштију Св. Цара Лазара Косовског. Народ који су присилили да напусти Свету Лазарицу на Далматинском Косову изнова се сабрао у Срему око Светог кнеза Лазара Косовског.

И зато су опстали.

Врличини су данас јака и сложна заједница. Са поносом и трудом чувају своје ускочко поријекло, његују славне ратничке традиције праотаца. У спомен тога 2007. године су обновили најљепши знамен Цетинске крајине, почасну васкршњу стражу, Чуваре Христовог гроба. Ова јединствена традиција у Православљу настаје у временима када су српски манастири чувани од турског харања и латинског варања.

Лијепо је и оку и срцу гледати раскош и љепоту ових момака, али је требало много снаге и новца да се обнови почасна Христова гарда из Врлике. Само један комплет њихове свечане војничке ношње кошта око 1500 евра. Ту ношњу знају израдити само Срби из Врлике, као изворни носници ускочког духа Цетинске крајине.

Данас су Чувари Христовог гроба бисер нематеријалног културног насљеђа Србије, понос васцијелог српског народа, украс славе и храма гдје год их угосте. Свети српски манастир Хиландар, у спомен на завјетну косовску војску, чији су насљедници били и далматински ускоци, удостојио је Чуваре Христовог гроба, да сваког Видовдана страже уз икону Богородице Тројеручице у Хиландару. А сваког Великог петка они бдију уз плаштаницу у Крајишкој цркви у Батајници. Од скора су се вратили и Светом Нику у Врлику.

Врличина је данас свуда по свијету, развијани су као жито на вјетру са Динаре. Но звона Светог Ника су их сабрала у жељи да олтар отаца умију и започну његову обнову. И сачували су свој скупи образ. У овом времену издајства свега светог, врлички Срби су приложили више од 100 хиљада евра за обнову цркве Св. Николаја у Врлици.

За велики јубилеј обновљена је у цјелини вањска фасада храма, звоник је добио нову круну и позлаћени крст, извршена је изолација влаге која је угрожавала цркву, обновљено је степениште у звонику, храм је покривен цријепом, обновљена је храмовна ограда, капија на порти. Претходних година обновили су Парохијски дом, његову ограду и капију.

А од Господа су добили младог и доброг свештеника. Имоћанин Милан Кадијевић данас је парох врлички и са попадијом живи уз цркву Светог Николе.

О храму

Храм Светог Николаја у Врлици је сазидан од тесаног камена као једнобродна грађевина. Звоник је дозидан 1808. године и заснован је у четврт, на три нивоа; украшен је розетом, прозорском бифором и лунарним отвором. Црква је покривена цријепом, а звоник је засвођен православном митром од бакра која носи позлаћени крст. У звонику су два звона са мањим оштећењима.
На великом звону је уписано:
ЗА СЛАВНОГ ВЛАДАЊА СРПСКОГ КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА
ТРУДОМ ПРАВОСЛАВНИХ ПОБОЖНИХ ПАРОХИЈАНА …(даље нечитко усљед корозије)
САЛИВЕНО 1924. Г.
ЗАВЈЕШТАОЦИМА БОГ БИО НА ПОМОЋИ!
ПРЕЛИО А. БЛАЗИНА ЗАГРЕБ 1930. Г.

На малом звону, које је такође окрњено, пише:
САЛИВЕНО Г. 1854.
ПРЕЛИО А. БЛАЗИНА
ЗАГРЕБ Г. 1930.

На источним облинама оба звона изливен је рељеф Светог Николаја у стојећем ставу, са владичанским жезлом у лијевој руци и десницом која благосиља Врличко поље.

Храмовна порта је ограђена каменим зидом са малом капијом од кованог гвожђа. Преко пута цркве налази се складан Парохијски дом са свештеничким станом. Испред свештеничке куће је угодна подзидана тераса са које се Врличко поље простире као на длану. Свако ту осјети ширину погледа и лакоћу душе.

Ова црква је више пута страдала кроз историјске мијене. Но памти се да је у Другом свјетском рату усташе нису палиле и рушиле, и то захваљујући италијанској реокупацији и устанку Динарске дивизије која је овај простор сачувала од потпуног истријебљења.

Црква је најтеже пострадала у миру за вријеме комунистичке Југославије.  Почетком ткз. „Хрватског прољећа“, 1971. године указало се потиснуто зло. На Духове 28. маја 1972. године, у поноћ,  храм Светог Николе је спаљен подметнутим пожаром. То су учинила тројица припадника усташке емиграције из Врлике. Црква је обновљена за двије године и освећена 26. маја 1974. године.

Али застанимо на час, сјећате ли се по чему је Свети Никола остао највише упамћен? Било је то по оном шамару којим је подучио јеретичког владику Арија. Ни овај пут светац није остао дужан усташком злоумљу.

Срби Врличани свједоче да су сва тројица усташких палитеља тешко пострадали. Један је неизљечиве оболио, другоме је у саобраћајној несрећи одсјечена глава као на пању, а трећем је син погинуо у саобраћајној несрећи управо испод српске цркве у Врлици. Остало је запамћено да је усташа закукао над мртвим сином: „Свети Нико ја запалих тебе, ти сажеже мене!“.

Међу првим кадровима хрватске телевизије која је у пратњи хрватске војске ушла у Врлику у августу 1995. године била је и црква Светог Николе. Није послије тога паљена нити рушена. Имала је мања унутрашња оштећења. Парохијски дом је потпуно опљачкан и демолиран. Врличани веле да су Хрвати запамтили гњев Светог Николе из времена „Маспока“ и да се овај пут нико није усудио да принесе пламен српској цркви.

Цар Фрањо Јосиф о цркви Светог Николе

Цар Фрањо Јосиф је 1875. године посјетио Врлику, Сињ, Дрниш и Книн.

У свом дневнику је оставио путописне записе. Током боравка у Врлици посјетио је и православу цркву Светог Николе (у дневнику се она наводи као „грчка несједињена црква“).

„Скоро горе на врху је рушевина градине Врлика, а на подножју је мјесто Врлика. На једној падини стоји четверокутна тврђава с четверокутним урешеним торњем у њој. Мјесто има мало добрих кућа. Становника је око 500, пола католика, пола несједињених грка. Између ових су трговци. Католичка црква није велика, али уредна, с једним олтаром и лијепом сликом Мајке Божје те неколико постраничних олтара.

Грчка несједињена је на другом крају села према Книну, недалеко од брда, окружена зидом с вратима, стоји слободно, са звоником изнад прочеља; изнутра је јадна, али има једну згодну икону.“

Аустро-угарски цар је тада преноћио у врличком селу Подосоју, у кућама Вуковића. Много му је пријао горштачки угођај мјеста, камено двориште и лијепа хладовина коју је правио један граб, па кућу Вуковића назва малим Шенбруном. Тада су Врличани усвојили ову цареву почаст своме крају, па је Врлика остала упамћена до данас као једини град који је уз Беч имао и свој мали Шенбрун.

Врлички мученици

Православни храм у Врлици одавно носи мученички вијенац светости. А његов српски народ иде укорак, с муком је свико из страдања нико. Посебно поглавље врличког мартиријума заузима период успоставе усташке парадржаве.

Априлски рат и успостава усташке страховладе затекли су Милана Тришића као пароха врличког. Становао је са женом и кћерком у свештеничкој кући покрај цркве Светог Николе.

Остало је запамћено међу врличким Србима да је 10. априла 1941. године, док су Хрвати у Врлици славили проглашење Независне Државе Хрватске, парох Милан Тришић испред храма довикнуо слављеницима: „Живјеће вам та Хрватска колико и једна мршава крава у злој зими!“.

Средином јуна 1941. године из Книна је у Врлику стигао аутобус пун усташа. Ухапсили су групу угледних Србе, а међу њима је био и парох Милан Тришић. Одвезли су их у кнински затвор гдје су данима мучени.

Очевидац тог мучења испричао је касније четницима и народу у Кистањама да се свештеник врлички Милан Тришић сам преклао стаклом из својих наочара немогавши трпљети паклене муке (ову исповјест је забиљежио Врличанин Никола Костур у књизи „Повратак из мртвих“, објављена 1965. у Чикагу).

Жена и кћерка пароха врличког Милана Тришића исто су мученички пострадале. Кћерка је бјежећи скочила са прозора свештеничке куће, али је била ухваћена од усташа. Пароха врличког Милана Тришића Српска православна црква је уврстила у ред Светих српских свештеномученика.

Из српског села Цивљане, које припада Врлици, потиче Никола Костур кога су као младића 1941. године усташе бациле у јаму Тучића понор код Грачаца.

Успио се рањен извући из јаме. Уз помоћ попа Ђујућа спасао се из болнице у Шибенику гдје су га покушали убити хрватски проусташки љекари и часне сестре. Преживио је захваљујући четничкој Динарској дивизији са којом се извукао на савезничке територије у Италији. Одлази у Велику Британију и потом живи у Лондону. Упокојио се 1993. године у Лондону. Исповјест о свом страдању записао је у књизи „Повратак из мртвих“. (Препоручујем свима да је прочитају.)

Из српског села Отишић, које такође припада општини Врлика, потиче Раде Станојевић, један од ријетких Срба који је прошао мучеништво сва три главна усташка логора-смрти. Госпић, Јасеновац и Стару Градишку. Успио је преживјети и као 29.-огодишњи момак избјећи у Србију. Свој исказ о мучеништву дао је у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду, 22. маја 1943. године.

Ово су три примјера мучеништва врличких Срба. Њихов број и страдања су неописани и неизбројени.

На дан велике славе

Љубазно и братски сам понуђен од господина Јована Маринка да будем његов гост у породичној кући у Кољанима. Имао сам смјештај у хотелу али превагну жеља да осјетим домаћински дух Срба у Врлици. Допутовали смо заједно из Београда. Прича ми о одрастању у поратним годинама. Други свјетски рат је дочекао као дјечак са четири жене. Сви мушкарци су погинули или поубијани од усташа, остала бака, мајка, двије сестре и он дјечак. Много се радило да би се опстало. Но никоме није дозволио да понизи његово српско име. И други су то знали цијенити. У српским селима Херцеговине и Далмације знало се састати и по десет Јована. Ово име је у динарским крајевима било међа и знамен. А било је тешко носити га у непријатељском окружењу. Његово село Кољани под Динаром било је познати и као „мала Шумадија“, а около њих хрватска села листом вољна за усташки домострој. Успио је завршити школу и запослити се. Оженио се, дочекао дјецу и унучад. Данас ипак задовољно живи у Батајници, али га срце вуче под звона Светог Нике. И дошао им је.

У Кољанима је данас стално настањен само Владо Маринко. Живио је у Београду, а онда је једног дана преломио. Из Београда је кренуо пјешке за Врлику. И стигао је за 15 дана! Каже ми, то је био крик за животом, али и поруке да се све може кад је јака воља. Обновио је кућу и окућницу, живи од пензије. У дворишту пјевац и јато кокоши, три пса и двоје магаради. Желио је да село добије дах старог живота.

Ренесансни дух Влада Маринка неће оставити Цетину, он јој пише поезију (издао је и збирку пјесама), успио се изборити да општина Врлика асфалтира пут кроз село и постави освјетљење. Нада се да ће његов магарећи пар ускоро добити младе. Освануо је лијеп 12. август 2018. године, пун чистог сјаја. Са свих страна сабрали се Врличани. Стигли су из Италије, Њемачке, скандинавских земља, највише их је из Србије. Црква умивена као невјеста под бијелом везеном марамом какву носе жене у Цетинској крајини. Испред улаза почасни шпалир чувара Христовог гроба. Очекује се долазак далматинског владике Никодима.

Одједном грунуше звона и запјеваше да поздраве архијереја свете православне Далмације, насљедника на трону великих далматинских епископа Симеона Кончаревића, Стефана Кнежевића и Никодима Милаша.

Пуна народа црква и порта, љепоте и снаге, рода и порода.

Док посматрам овај племенити и поносни народ који је дочекао 400.-ту годишњицу храма својих отаца, размишљам како ли је било оног дана 1618. године када је служена прва Литургија у част освећења овог храма. Мислима летим кроз вријеме и вијекове газим. Кроз отворена побочна врата гледам из цркве на Врличко поље. У јутарњој сумаглици изгледа ми као небеско гумно па се све чини да видим тај древни српски народ. Одоздо гледају на нас горе, радосни што смо их колико-толико достојни.  Маглина над росним пољем обавија њихова красна и одважна лица.

Послије Литургије окупљени народ и госте поздравио је владика далматински, чули смо и обраћање представника Чувара Христовог гроба, уручене су почасне грамате ктиторима и повеље заслужним Врличанима. Културно-умјетничко друштво из Равних Котара направило је занимљив приказ далматинске свадбе. Потом је припремљена трпеза љубави и славски ручак за све госте и званице.

У порти храма млади човјек слика цркву Светог Николе док около народ слави 400 година храма пред његовим очима.

Чудесно и лијепо, помислих. Па он велику годишњицу биљежи за вјечност са живих лица. Зове се Југослав Цвитковац. И његово име ми се учини чудесно и лијепо. Идеја коју су сви понизили и прогнали скрила се у имену овог лијепог и високог Далматинца. Ту оживи сваки пут када га изговоре.
Поред штафелаја сједи његова мајка. Поријеклом је Херцеговка, рођена у Стоцу од рода Шешлија, а удата за Србина Цвитковца из Маовица код Врлике. Обрадовасмо се једно другоме као да смо се срели на крају свијета… обоје Херцеговци, обоје Сточани, обоје у Врлици. Херцеговачки Срби цијели свијет населише и свима у походе стигоше, закључисмо радосно обоје!

Иако је одавно отишла из Стоца ова жена и даље у очима носи питомину Хума, у језику бистрину српске херцеговачке ијекавице.
А овдје у Врлици икавица има свој доминанатан положај. Заправо ту се мјешају два наша главна горштачка наријечја, ијекавица и икавица. Овдје под Динаром настаје нешто попут „голфских струја“ српскога језика. То је она топла вода у Атлантику између врелих јужних мора и сјеверних ледених вода. Тако да исти народ своје село зове двоструко, једни веле да су из Цивљана, а други из Цијевљана. Но свима је једнако мило ово прелијепо српско село на улазу у Врлику из смјера Книна.

Испред цркве срећем високог монаха. То је отац Серафим Ковачевић, игуман манастира Светог Спаса у Србији. Млад манастир на старом олтару у близини Уба.

Игуман је циљно стигао на славу четири вијека храма Светог Николаја у Врлици; поријеклом је из Цетинске крајине. Отац му је рођен 1945. године у Уништу, селу на Динари. Послије Другог свјетског рата породица се иселила у Кикинду. Одрастао је Банату, а гени му горштачки. Данас је игуман манастира Светог Спаса у Шумадији, а његови праоци су се молили у Светом Спасу на Цетини. Ето, и кад руши Господ гради!

За славском трпезом сједим и разговарам са глумцем Миланом Брадашом. Дипломирао је глуму на академији у Београду, играо у бројним југословенским филмовима, снимао са великим редитељима; још снима, ради, бесједи . Остао је у Книну и послије „Олује“. Прича ми како је било смрти гледати у очи и пред њом не клонути. Послије је требало преживљавати. Каже, био сам добар механичар, па сам поправљао аута, а људима било они Срби или Хрвати вазда треба неко ко отклања квар.

Имао је више тешких момената, чак је скоро одлучио да напусти Книн. Задржао га је дугогодишњи пријатељ Хрват. Име му је Никола. Ето каже, и зато је Свети Никола велики, он заступа добро изненада и кроз разне људе. А овдје у Далмацији нико не може пореметити јединство висина и дубина, воде и камена, човјека и добра. Све живо тражи своју жртву, свој оброк и своје склониште.

Свети Спас на Цетини

Послије Косовског боја, 1391. године, „краљ Србљем“ Твртко Први Котроманић саградиће велику православну цркву Светог Спаса на извору ријеке Цетине, а српскоме народу на дар. Била је то прва значајна парохијска црква у Цетини. 1512. године преко Динаре стиже турска војска, три пута јача од српских бранилаца и спаљују цркву Светог Спаса. Но Срби се нису одвојили од тог олтара до данас.

Стижем у рано јутро до рушевине цркве Светог Спаса у Цетини. Около ње је српско православно гробље. Стари камени крстови, на њима урезана ћирилична слова. Ту су и стећци (мрамори), камене плоче клесане из једног комада. Не знам да ли је ико од српских историчара стизао до Врлике да истражи и попише њене стећке и средњовјековне мраморе, а који су расијани у цијелом простору око ријеке Цетине. Чак је од стећака подигнут и мост на једној од притока Цетине. Народ га зове „плочасти мост“.

Улазим у древну Тврткову задужбину, а снопи јутарњег сунца заре ми лице. Из олтара се расипа златни огањ живота и свједочи да је ово православни храм који се клања истоку Господњих дарова. А то је јако важно јер од октобра 1699. године покатоличени Срби Цетинске крајине, уз помоћ тадашње млетачке власти, почињу присвајати ову древну српску цркву.

Од тада римо-католици насилно и упорно долазе Светом Спасу и приређују молитвене обреде, а са циљем присвајања српског историјског и духовног насљеђа. Један Врличанин је оставио запис да се знало десити да истог дана стигну српска и хрватска литија пред цркву Светог Спаса у Цетини. Обично би тада долазило до нереда и туче, али је млетачка и аустријска власт то осигуравала обезбјеђујући римо-католицима да обаве молитвени обред. Фратар би стао са јужне стране храма, а око њега римо-католички вјерници, те би очитали своје молитве. Православни свештеник би увијек стајао пред улазом у храм, српски народ испред њега, те би сви заједно запјевали тропар Христовом Вазнесењу.

Хрвати су релативно скоро, противзаконито скрнављећи овај споменик, уградили у зид храма лажни артефакт, а као наводни доказ хрватског поријекла овог храма. На туристичким таблама у Врлици савремена хрватска повијест „доказује“ – да је цркву Светог Спаса у Цетини саградио „хрватско-босански краљ Твртко“.

Осим директног прозелитизма овдје је затирање Срба покушано и ширењем уније од 1832. године (установљењем грко-католичке цркве у Далмацији).          У Врлици је до 1970. година постојала грко-католичка црква Свете Тројице (једна од три у Далмацији), а посљедњи грко-католик из Врлике је умро 1952. године. Римо-католичење Срба данас се одвија тихо, али једнако агресивно као и прије.

Цетина

Цетина је најдужа далматинска ријека са својих 105 км тока од Динаре до ушћа код Омиша. Има више извора али је највеће Велико врело или како се тачније зове Четниково врело. Добило је име по српској породици која је насељена око њега. Четници су огранак старе српске породице Милаш, а која је за турског времена досељена у Цетину из Херцеговине. Управо од ових Милаша потиче и чувени писац „Православне Далмације“, далматински владика, Никодим Милаш.

Изнад Четниковог врела је задужбина српског трговца Марка Четника из Цетине и његове супруге Јелене. Спаљена је и похарана 1995. године. Њено велико звоно је скинуто и однесено. Камен темељац за овај лијепи и складни православни храм положен је 11. јула 1937. године, а пројекат је урадио архитекта Валерије Стошевски из Петровграда (Зрењанина).

Остало је упамћено да је Марко Четник када је градио задужбину у Цетини дао прилог и за римо-католичку цркву Светог Спаса у хрватском селу Јежевићу. Прилогом Марка Четника Срби су још једном обновили  задужбину Светог Спаса, а коју је као прву приложио „краљ Србљем“ Твртко Први Котроманић. По предању Господ ће међу Србима и по трећи пут родити задужбинара Светог Спаса у Цетини.

За крај

Док напуштам Врлику понови ми је пред очима Пилип Бакљина. Запутио се цркви Светог Николаја да прислужи свијеће за своју добру жену Јелу и магарца Куријела, а што преостане од молитве и за њега. Издржаће се уз помоћ Господа, Господе припомози, чујем како збори пред олтаром.

И хоће! Шта је све препатила Цетинска крајина и православна Далмација па ће и овај вакат и страдање. Ко год може да се врати и обнови своје неће зажалити, јер гдје наћи овакве љепоте, чистијег зрака и боље воде. Земља све рађа, грана благо љуља. А предачко коријење дубоко и свето. Икавица звони као токе на черми и дукати на гендеру. И Свети Спас обећава да ће бити живота ако буде праве вјере и рада.

А што се тиче цркве и вјере треба увијек памтити оно што је записао велики владика Никодим Милаш – „Православној цркви далматинској треба да се цијело Православље поклони и да јој даде мјесто међу својијем најпрвијем црквама.“

Толика је мука њеног распећа, толика је љепота њеног васкрсења!

Ој Врлико поносу и дико,
У теби сам на љепоте свико,
Нек` те права вјера чува,
Крстом крсти Свети Нико!

Док вјетрови Буковицом хуче, 
Памтимо те Мандушићу Вуче,
Твоја сабља опет ће да сија,
Васкрснуће наша Далмација!

 

Горан Лучић