ОД НЕРЕТВЕ ДО ЦЕТИНЕ: Ој Врлико поносу и дико!

  • 400 година Саборне цркве Светог Николаја у Врлици

У порти храма у Врлици, тог далматинског градића под Динаром, сликарски штафелај.

Млади човјек слика цркву Светог Николе док около народ слави 400 година храма пред његовим очима. Чудесно и лијепо, помислих. Па он велику годишњицу биљежи за вјечност са живих лица.

Зове се Југослав Цвитковац. И његово име ми се учини чудесно и лијепо. Идеја коју су сви понизили и прогнали скрила се у имену овог лијепог и високог Далматинца. Ту оживи сваки пут када га изговоре.

Поред штафелаја сједи његова мајка. Поријеклом је Херцеговка, рођена у Стоцу од рода Шешлија, а удата за Србина Цвитковца из Маовица код Врлике.
Обрадовасмо се једно другоме као да смо се срели на крају свијета… обоје Херцеговци, обоје Сточани, обоје у Врлици. Херцеговачки Срби цијели свијет населише и свима у походе стигоше, закључисмо радосно обоје!

Иако је одавно отишла из Стоца ова жена и даље у очима носи питомину Хума, у језику бистрину српске херцеговачке ијекавице.

А овдје у Врлици икавица има свој доминанатан положај. Заправо ту се мјешају два наша главна горштачка наријечја, ијекавица и икавица. Овдје под Динаром настаје нешто попут “голфских струја” српскога језика. То је она топла вода у Атлантику између врелих јужних мора и сјеверних ледених вода. Тако да исти народ своје село зове двоструко, једни веле да су из Цивљана, а други из Цијевљана. Но свима је једнако мило ово прелијепо српско село на улазу у Врлику из смјера Книна.

 

Горан Лучић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар