МОЛИТВА ЗА САБОРЦЕ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

  • Традиционално, на Митровске задушнице, данас је у цркви Светог Саве на Врачару служен помен за погинуле борце Невесињске бригаде и осталих јединица Војске Републике Српске. Служење помена организује Удружење Невесињаца у Београду, а поводом обиљежавања Митровданских битака које је водила Невесињска бригада 1992. и 1994. године.

Помен су служили свештеници Радивоје Панић и Лазар Манигода. Поред чланова Удружења Невесињаца у Београду, служби је присуствовао ратни предсједник Владе Републике Српске Душан Козић, народни посланици у Народној скупштини Републике Србије Милимир Вујадиновић и Славенко Унковић, предсједници завичајних херцеговачких удружења у Београду: Требињаца, Жарко Ратковић; Гачана, Слободан Бобан Драшковић; Калиновчана, Спасоје Ђого, те официри и борци Невесињске бригаде и Херцеговачког корпуса.

Свештеник Манигода је у пригодној бесједи истакао да је Невесињска бригада у знаменитим Митровданским биткама одбранила Невесиње и Херцеговину, као што су то чиниле и остале јединице Војске Републике Српске на својим борбеним положајима.
„У свим биткама борци и њихови команданти су испољили љубав према својој земљи и према свом народу, борећи се, како то народна пјесма каже, за крст часни и слободу златну“, нагласио је Манигода.

У име Удружења Невесињаца у Београду присутнима се обратио Зоран Јањић, предсједник Извршног одбора. Осврћући се на историјску вриједност Митровданских битака, Јањић је нагласио да увијек и изнова треба истицати чињеницу да су оне извојеване у одбрани.

„Наши ратни непријатељи су нас Србе из Херцеговине и Босне, као и из Далмације, Лике, Кордуна, Славоније, Барање… оклеветали да смо на те земље извршили агресију, да смо дијелове тих земаља окупирали и они су, ето, кренули у праведни рат да их ослободе. А како ослобађају, показали су у долини Неретве у јуну 1992. и на другим просторима, све до Републике Српске Крајине, у августу 1995. године. Да иронија буде већа, нас су прогласили агресорима, а себе бранитељима“, рекао је Јањић и закључио да нама у овом времену не преостаје ништа друго него да будемо јединствени као што смо били у рату у коме се српски народ у Босни и Херцеговини изборио за опстанак и слободу и за Републику Српску која је једини гарант опстанка и слободе Срба западно од ријеке Дрине.

Подсјетимо, на Митровдан, 8. новембра 1992. године, удружене хрватско-муслиманске снаге из долине Неретве, обједињене у Хрватско вијеће обране и потпомогнуте са јединицама и логистиком Хрватске војске, отпочеле су нападну операцију под називом „Бура“ на јединице Невесињске бригаде. Тежиште напада било је дуж комуникације Мостар – Невесиње, а најжешће борбе водиле су се у рејонима Подвележја, Буска, Горњих Врањевића и Доњег Брштаника. Једна од основних карактеристика операције била је масовна употреба артиљеријске ватре од стране непријатеља по борбеном распореду бригаде и 13. мјешовитог артиљеријског пука који је био у улози Корпусне артиљеријске групе на ватреним положајима у рејону села Рабина, али и по цивилним циљевима у граду Невесињу. У помоћ јединицама бригаде на најугроженијим дијеловима фронта пристигле су борбене групе из сусједне Друге лаке бригаде са Борака и из приштапских јединица Херцеговачког корпуса: Батаљона војне полиције, Батаљона везе и Извиђачко-диверзантског одреда. Значајну помоћ у одбрани дале су борбене јединице Министарства унутрашњих послова из Станица јавне безбједности Невесиње и Гацко. Операција је трајала пет дана и завршила се непријатељским поразом. У борбама су погинула 42, а теже и лакше је рањено око 100 српских бораца и официра. Прецизни подаци о непријатељским губицима нису познати, али незванични подаци говоре да су они били велики и да је то, уз погибију њихових официра високог ранга, један од основних разлога неуспјеха операције.

Другу митровданску битку Невесињска бригада је водила у периоду од 11. до 13. новембра 1994. године, у оквиру нападне операције „Јесен 94“, коју је припремао и реализовао 4. корпус тзв. Армије РБиХ. Радило се о извиђачко-диверзантској операцији у којој је непријатељ ангажовао најспособније борце и официре из војних и полицијских борбених јединица. Циљ непријатеља је био да, користећи фактор изненађења нападом убачених диверзантских борбених група по најважнијим елементима борбеног распореда бригаде, унесу дезорганизацију у систем руковођења и командовања, нанесу велике губитке, запосједну борбена средства бригаде и изазову панику, а затим фронталним нападом на изабраним правцима приморају јединице бригаде на повлачење. Међутим, одлучном и храбром реакцијом бригаде не само да је осујећен план непријатеља, него му је нанесен и катастрофалан пораз. У борбама је погинуо 21, заробљено 4, а теже и лакше је рањено око 60 бораца и официра. На страни непријатеља погинуло је око 100, заробљено 8, а више стотина бораца и официра је рањено.


Митровданске битке Невесињске бригаде су уврштене у битке од посебног значаја за одбрану Републике Српске. Због тога републичка борачка организација Митровдан слави као своју крсну славу, а Невесиње као Дан општине. То су били довољни разлози за Удружење Невесињаца у Београду да се, макар заједничком молитвом, на пригодан и достојанствен начин сјети оних који су своје животе уградили у Републику Српску и њену слободу.

Текст и фотографије: Зоран Јањић

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору
  1. Pingback: МОЛИТВА ЗА САБОРЦЕ СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

  2. Шхаббан Reply

    Помен је водио Лазар Манигода.
    Поменути свеприсутни зачин Ц је рашчињен од стране његовог високопреосвештенства почившег владике Владислава .
    Служио је тада у половини коњичке општине и сукобио се , тада ,са
    блаженопочившим Богданом Шешлијом.
    Као добар сарадник УДБЕ одмах је добио посао у општини Коњиц.
    И не само Лазо него и госпођа попуша.Тада је преосвећени Лазар ходао без браде и мантије.
    Међутим…
    За добре новце све је могуће.
    Кад је пропао комунизам, Лазар постаде већи Србин од светог Саве
    па се нађе и свјатјејшиј владика који му поврати браду и бркове
    И мантију.

    Црква тако не поштује ни оне законе које је сама прописала.
    Јер, света тајне свештенства се не може поновити, каже закон.
    (Осим, наравно.. ако…)

Оставите одговор на Шхаббан Одустани од одговора