• Копање по српским ранама главна је инсајдерска стратегија црногорског краља Ибија. “Не, ја нисам одлучивао, била је то заблуда у одбрани Југославије, околности су диктирале…,”, само су неки од изговора за покушаје аболирања одговорности за активни ратни ангажман у Хрватској и Босни и Херцеговини

Камелеонска владавина Мила Ђукановића није само последњи реликт клептократизованог бољшевизма већ континуитет разбијања српског националног бића осмишљеног у одајама Коминтерне почетком двадесетих година двадесетог века.

Оно што је евидентно, осим енормне пљачке државне и приватне својине, у Црној Гори су се одиграли фантомски и тешко разумљиви процеси промене колективне свести. То је пројекат чија завршна фаза је финализована Законом о верским слободама грађана у пажљиво одабраном тренутку, важном за шири контекст ове дугорочне стратегије фрагментизације српског духовног и националног простора и разбијања Српске православне цркве.

Играјући на карту раздора унутар дезорјентисано – летаргичне опозиционе популације и многобројних подела српских политичких странака, режим није предвидео тихи али масовни бунт народа, чији је недвосмислени став довео диктатора у нерешив проблем, без обзира што он као главни коловођа и даље прети. Али у страху су највеће очи, каже народ.

Председникова латентна србофобија није новијег датума, као и његов план да на рушевинама старог наслеђа створи нови народ, у целини супростављен свом аутохтоном бићу.

За разлику од Слободана Милошевића, чија се стратегија обмањивања широких маса почетком деведесетих, сводила на поплаву видовњака, пророчица, белих магова са задатком да сујеверним грађанима пласирају оптимизам, Ђукановић уводи тешку медијску артиљерију, користећи старе лажи и нове надриисторичаре и “експерте” за великосрпски национализам, спин мајсторе, као и активну подршку медија из Хрватске и БиХ и пасивну из Србије. Све се, наравно, одвија под плаштом одбране крхке суверености. Он чак и не негира чињеницу да је у питању исти народ, али подвлачи да је таквом поставком угрожена црногорска држава.

“Ако је то један народ, једног дана ће се неко запитати шта ће две српске државе?”

Како је својевремено у разговору за “Дугу” изјавио почивши историчар Предраг Вукић, део народа је формално раскинуо са српском свешћу својих предака. Тај раскид драстичнији је на Цетињу него у било којој другој средини у Црној Гори. Ако данас кажете Цетињанима да су, ако не Срби, они бар пореклом Срби, огромна већина сматраће то највећом увредом. Можете рећи да сте било шта – Кинез, Јапанац, само не говорите на Цетињу да сте Србин.”

Непун век раније, негирање нечије припадности српском националном корпусу на Цетињу било би неопростиво колико и било која друга морална увреда.

Апсурд у долини апсурда.

“Цетиње је долина богова”, гласили су многобројни графити деведесетих, исписани по старој српској престоници!

Мило Ђукановић се лукаво укривао, најпре обучен у југословенско црногорство, затим у црногорско српство, да би на крају израстао у антисрпског монтенегрина, већег од свих Брозових полтрона на челу са великим инквизитором Јовом Капом.

Данас, вештом заменом теза, али и отвореним непријатељством према српском народу, кроз стару фразу о великосрпској хегемонији која угрожава европска стремљења Црне Горе, покушава да се додвори, како окружењу, тако и међународним менторима, несвестан да већ помало подсећа на ислуженог коња.

Копање по српским ранама главна је инсајдерска стратегија црногорског краља Ибија.

“Не, ја нисам одлучивао, била је то заблуда у одбрани Југославије, околности су диктирале…,”, само су неки од изговора за покушаје аболирања одговорности за активни ратни ангажман у Хрватској и Босни и Херцеговини.

Ђукановићева тврдња да је у Сребреници почињен геноцид над муслиманима никога не изненађује, али га је Небојша Човић подсетио да је и његова нафта покретала српске тенкове, што такође неће ослабити Ђукановићеву позицију доброг слуге и злог господара.

Кофер политичке заоставштине највећег камелеона данашњице препун је разних афера, црног тржишта, нерешених убистава и бивших савезника и пријатеља, укључујући и посрнула кумства. Готово да нема политичара са којим је сарађивао да га није преварио или издао. На његовом списку отписаних су идеолошки очеви Видоје Жарковић, Веселин Ђурановић, Марко Орландић, једнојајчани компањон из омладинско – комунистичког погона Љубиша Станковић, саборац у АБ револуцији Момир Булатовић, политички ментор Слободан Милошевић…

Од српских политичара након демократских промена успео је да “отпише” или пошаље у политичку пензију Коштуницу, Тадића, Николића… Сада оптужује и пред светом цинкари Вучића, покушавајући да га дискредитује. Да ли ће овог пута отписивати или бити отписан, неће се дуго чекати.

Ђукановић је као вирус који напада ослабљени организам, са непогрешивим осећањем избора победничке стране. Цепањем јединственог ДПС-а декларисани атеиста почиње тајно да подржава такозвану аутокефалност црногорске цркве, јавно показујући наклоност Митрополији црногорско-приморској, свестан њеног утицаја у народу као и међу присталицама своје партије, чији заокрет према суверенистичкој опцији доводи до мањих потреса који се завршавају одласком неколико функционера и два председника општина Котор и Даниловград.

“На Цетињу влада србофобија, али под контролом. Након цепања ДПС-а и доласка Мила Ђукановића почиње оснивање самосталних црквених одбора, који доносе одлуке да храмове ставе на располагање Мирашу Дедејићу”, тврдио је Предраг Вукић, убеђен да је све диригивано “одозго”.

“Још 1989. године на Цетињу се појављује графит ‘Живјела Црногорска аутокефалност’. У то време нико на Цетињу није знао шта значи реч аутокефалност”, био је убеђен овај енциклопедијски познавалац црногорске историје и вансеријски хроничар колективне транзиције Цетиња.

Дакле, насртање на светиње није последица хировитости Мила Ђукановића, мотивисана стварањем или утемељењем новоцрногорског идентитета, већ давно осмишљени пројекат разбијања утицаја српске цркве и оробљавања њених материјалних ресурса, укључујући и вредне реликвије. И не само то. Закон о слободи вероисповести који у себи, без преседана, садржи и имовинско правне одредбе, није случајно темпиран у тренутку интензивирања коначног решавања статуса Космета. Уз применљивост овог модела на српске храмове на Космету, овим законом се шаље уцењивачко – разбијачка порука Српској православној цркви, као најистрајнијој институцији у одбрани Космета.

Уз претњу разбијања јединства српске цркве, као додатни притисак на Србију је и порука да ће Срби у Црној Гори проћи као њихови сународници у Хрватској. На све ово, пасивност званичне Србије као и инертност европских институција и прећутна подршка великих центара моћи дају ветар у леђа режиму коме се власт већ лагано ваља улицама. Оптужбе за дешавање народа на рачун Србије и Руске федерације, такође спадају у већ виђени “одбрамбени” арсенал човека у одласку. Као што је Слободан Шијан својевремено изјавио да је са филмом “Давитељ против давитеља” отишао предалеко, тако је и неприкосновени Господар са Законом о верским слободама закорачио на своју зауставну траку.

Мишо Вујовић