• У организацији  СПКД „Просвјета“ Београд и под благословом патријарха српског Иринеја, а поводом 170 година од штампања „Горског вијенца“ у Београду је одржана свечана академија „Његош у нашем времену“    

 У присуству Његове  светости патријарха српског Иринеја и великог броја званичника, у препуној сали Коларчеве задужбине, о Његошу су говорили проф. др Милимир Мучибабић, предсједник СПКД „Просвјета“ Београд,  Његово преосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско – приморски Амфилохије и академик Матија Бећковић.

Гуслар Славко Алексић

 У културно умјетничком дјелу програма учествовали су  гуслар Славко Алексић, као и Прво београдско пјевачко друштво које је на крају свечаности заједно са глумцем Хаџи Петром Божовићем извело поетско-музички програм „Луча Микрокозма“.

Прво београдско пјевачко друштво

Организатор ове манифестације било је СПКД „Просвјета“, из Београда, чија мисија и јесте, како рече уводничар програма, „да нас расуте и подјељене сабира и интегрише у циљу развоја нашег језика, науке, културе, просвјете и умјетности“.

проф. др Милимир Мучибабић

1847. –  КАПИТАЛНА ГОДИНА ЗА СРПСКИ КУЛТУРНИ И НАЦИОНАЛНИ ПРЕПОРОД 

У име СПКД „Просвјета“, на почетку програма, званичнике и многобројну публику, поздравио је предсједник овог Друштва и сенатор Републике Српске проф. др Милимир Мучибабић, рекавши да у години када обиљежавамо170 година од првог штампаног издања Горског вијенца морамо и да се сјетимо да обиљежавамо и 800 стотина година стварања српске државе, односно крунисања Стефана Првовјенчаног.

– Ми на један посебан начин говоримо о 1847. години значајној за нашу историју, која има изузетну вриједност за разумијевање наше културе и умјетности, наше просвјете и васпитања нације. Те године, Вук Стефановић Караџић штампао је свој превод Новог завјета на српски језик, Бранко Радичевић своје пјесме, Ђуро Даничић Српски језик и правопис, а Његош  Горски вијенац –  истакао је у уводу Мучибабић.

Отац петар Лукић, Миодраг Линта, проф. др Милимир Мучибабић, Матија Бечковић, митрополит Амфилохије и патријарх Иринеј

Истакавши да када неолиберализам долази као нови империјализам, морамо да се сјетимо златног доба српске књижевне културе у средњем вијеку, кад смо изгубили државу, али смо стекли менталитет да одбранимо себе од других и друге од себе, што није било нимало лак посао, исто као што није било лако да поново, након свих тих година добијемо своју самосталност.

– Кад је било саборности било је и самосталности и суверенитета. Готово нас иста судбина чека и данас. Моћници одређују куда ћемо, с ким ћемо и како ћемо. Међу нама лако налазе и проналазе оне којима је опште и друштвено у сенци личног. Ово је тренутак да кажемо шта хоћемо, а не само шта нећемо. Кад о томе промишљамо стално имамо нову представу да су наша снага Стефан Немања, Свети Сава, Карађорђе, Милош, Доситеј, Вук, Његош, Црњански, Тесла, Пупин, Миланковић, на чијем дјелу треба да привучемо образоване и младе људе. Ако их привучемо на тај пут неће бити тешко да створимо и јаку државу –  истакао је Мучибабић, наглашавајући да нам то  наше позивање на великане многи замјерају и кажу да стално идемо у прошлост, али наше позивање на овакве претке није препрека, него залог за рационално промишљање и јачу Србију.

Препуна сала Коларца

– Говорећи о Његошевом дјелу, као о нечему што је било незамјењиво штиво на овом васколиком јужнословенском простору, долазимо до апсурдне ситуације да је од неких  квазиинтелектуала ниподаштаван у својој Црној Гори – навео је Мучибабић и закључио да Његош за нас остаје пјесник слободе и филозоф, религијски мислилац, духовник, државник чије дјело има најдубљу психолошку, религијску, хришћанску и етичку вриједност, а да је „Горски вијенац“ једно енциклопедијско казивање о Црној Гори које превазилази њене границе.

АМФИЛОХИЈЕ: Европа држи руку под нашијем грлом

О свом претходнику митрополит црногорско-приморски Амфилохије, још када је устоличен на то мјесто, казао је да је та столица кроз вијекове зрачила вјером и свједочила наду проповиједајући љубав, проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску, а да свом претходнику Петру Другом  није достојан да одријеши ремење на обући његовој.

Своју бесједу митроп0лит Амфилохије  почео је питањем које му прије почетка ове свечаности постављено:  Шта је то савремено код Петра Петровића Његоша?

Митрополит Амфилохије

– Сам Његош и свако његово дјело је данас савременије неголи у времену када је оно написано. Зато ћу вам навести шта мислим о  Његошу из једног његовог писма које је упутио  свом пријатљу у Трст 1850. године, где каже: „Ја сам ти мученик и после два урагана европејскога и асијанскога“. А ми смо ево 2017. година  … Потомство Његошево, овај народ и ова земља, нијесу ли и данас можда више изложени мученици између иста ова два пола европејскога и асијанскога? Његово дјело је негдје у том духу писано и његово виђење и његово прозрење из свога времена и времена послије њега. Савремени Његош  је управо савремен зато што је имао виђење тајне Бога, тајне свих свијетова и тајне људске судбине. И прије времена, у времену, а и у вјечности – образложио је Његошеву савременост митрополит црногорско – приморски.

Осврћући се на излагање др Мучибабића, митрополит Амфилохије је рекао да Његош није знао за неолиберализам, али је знао за нешто друго, што је исто тако пророчно, па је записао да …“Европа држи руку под нашијем грлом“.

– Оно што се касније догађало  и што се догађа, оне бомбе и пројектили у срцу Београда, који су наставак Хитлеровог бомбардовања, и оно отимање жиле куцавице духовног била, а онда и материјалног добра овога народа, Косова и Метохије, нису ништа друго него Његошева пророчност –  рекао је владика Амфилохије, додајући да Косово и Метохију изгубљеним сматрају само они који немају вјеру.

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ НА ОБРАЗИМА ИСПИСАН

У већ свом препознатљивом стилу скупу се обратио и пјесник Матија Бећковић, без сумње једно од најзначајнијих имена савремене српске поезије.

– Горски вијенац је објављен истовремено са Вуковим преводом Новог завјета и временом постао својеврсни нови завјет српског народа. За велике пјесме потребни су и велики разлози, само највећа нужда изазива сушту ријеч. Његошево дјело је настало у шкрипцу, а Горски вијенац у ропцу, кад су се суша и глад и Омер-паша удружили да утуле посљедњу варницу слободе српског народа. Право на постојање под својим именом могло се одбранити само Горским вијенцем – овим ријечима, почео је своју бесједу академик Бећковић, настављајући да говори о савремености Његоша у данашњем тренутку.

Матија: Његош је написао нови завјет српског народа

– У сличном шкрипцу данас се налази српски народ и отуд толика својеврсна присутност Његоша и Његошевог дела у нашем свакодневном животу. У  време када је мастило светије од крви мученика, а хартија блеђа и скупља од крви сутњика, Његош је писао по образу свога народа. Ко год је имао образа на њему има исписан и Горски вијенац. Кад се пише по образу народа води се рачуна и шта се, и како се, и о чему се пише. Ко није имао образа ни Његош на том образу није ништа писао. Сад има хартија ко на гори листа, а мастила ко ладне воде, па је свако може арчити и било, и како било, а они који до образа држе и данас носе на образу исписан Горски вијенац, као неку врсту невидљиве тетоваже –  наставио је Матија Бећковић прекидан громогласним аплаузима.

– На 200 годишњици Његошевог рођења, митрополит црногорски Амфилохије га је прогласио свецем, Ловћенским тајновидцем, исто онако како је Његош свог стрица Петра Првога, у присуству Вука Караџића, прогласио свецем. Написано је његово житије, испјеван тропар, премјештен његов лик  на икону-  закључио је своју бесједу Бећковић који је  у славу и част тог чина објавио поему „ Пра­ху оца по­е­зи­је”својеврсну реплику Његошевом „Праху оца Србије“.

Управо одломцима из ове поеме,  пјесник Матија Бећковић завршио је своје излагање казивајући стихове.

… Више нас нема у реалном свету
али нас има свуд по интернету
на профилима и на сајтовима
по фејсбуцима и по порталима
потврдили смо себе дигитално
а у стварности нас нема ни случајно…

 На крају свечаности, глумац Хаџи Петар Божовић и Прво београдско пјевачко друштво, извели су поетско-музички програм „Луча Микрокозма“.

Домаћини су се још једном захвалили свим присутним, посебно патријарху Иринеју, као и старешини Саборне цркве у Београду Петру Лукић,  и оснивачу хуманитарне организације „Стара Рашка“ Воји Вукичевићу  који су пружили несебичну помоћ СПКД „ Просвјета“ да на овакав начин организују овај скуп.

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ

Задовољни домаћин скупа: Дејан Мастиловић (лијево)