• Паки и паки: расправа никад није била о Степинцу и његовим „особним квалитетама“, него је читава ствар била симболичко обрачунавање, са поруком: више вриједи супротстављање СФРЈ него (у најбољу руку) пасиван однос према НДХ. Зато га је и Пољак беатификовао – какви лични квалитети, све је то одувијек била јака симболичка игра.

Не спадам у људе који добију слом живаца од саме помисли на богословски или било који други дијалог. Међутим, имају теме о којима напросто немамо шта да причамо. Као херцеговачко дијете, потомак остатка остатака, оног једног сина који је био у шуми кад би усташе дошле у село, за мене је НДХ нешто о чему напросто не можемо ништа да се договоримо.

Ориген и Григорије Ниски кажу да ће демони да се спасу – демони можда и хоће, усташе неће. Нема ту шта да се „контекстуализује“. Неко ко је био било шта у НДХ – исписао се из људи, па нема шта да причамо да ли се може уписати у свете. И морам да признам да је ствар са Степинцем била тужно благотворна за мене – доста дугогодишњих познаника из Цркве у Хрвата отписао сам из живота и времена послије реченице „а, Даркец, збиља, зашто вама Степинац баш толико смета?“ Ако ти, пријатељу није јасно зашто (а не тражим ти да се довијека посипаш пепелом по глави за оно што је твој дјед или отац урадио а не ти) онда је и само сједење у кафани – погрешно вријеме…

Зато – мислим да питање никада и није било питање за Хрватску бискупску конференцију него за римокатолички епископат у Уругвају, Њу Јорку или Ирској – желите ли таквог човјека у календару?

Можда би свеопшти ревизионизам коме смо свједоци коначно одиграо улогу, па људи и „диљем свијета“ рекли да желе, шта фали што је био на погрешној страни у току 2.св.рата?

Можда има још толико здраворазумских људи да би били саблажњени таквом могућношћу. Знам да то није било дипломатски могуће (Ватикан је хтио да ствар ријеше управо она бискупска конференција са оном помјесном Црквом које међусобно имају „контроверзу“). Али знало се од почетка шта је у питању и да никакви нови налази неће промијенити ствар.
Мислим да је то једини разлог зашто људи нису одушевљени цијелим током разговора: нити су екуменски најотворенији наши богослови спремни да се договарају око степена учествовања у усташлуку и НДХ нити је било наде да ће ХБК мало мање замрзјети СФРЈ послије разговора са нашим представницима. А да су на достојан начин представљали Цркву – сигурно јесу, знајући ко је све сачињавао нашу делагацију.

Извор: ВИДОВДАН /(Фејсбук)