• Сјећање на Холокауст учи да је успомена на жртве задатак читавог народа, прије свега због тога да се такав злочин никад не би поновио, рекао је Срни предсједник Удружења историчара „Др Милан Васић“ из Бањалуке Предраг Лозо.

Лозо је истакао да искуство Израела говори да државно организовање јеврејског народа, успостављање јаке и адекватне државе, између осталог, спречава могућност понављања Холокауста над Јеврејима.

„Оно што можемо примијенити на наш народ, јесте да је исто тако успостављање Републике Српске велика брана за понављање геноцида над Србима, који је у НДХ и према јеврејским историчарима имао енормне размјере, за понављање Јасеновца, Јадовна, Пребиловаца, Дракулића, Ливањског поља, као и многих злочина који су се догодили над српским народом у два свјетска рата и у посљедњем одбрамбено-отаџбинском рату“, поручио је Лозо.

Он је нагласио да је ово основна порука кад се сјећамо жртава Холокауста, уз универзалне поруке какве су поштовање личности, универзалих људских вриједности и различитости, не реваншизам, не осветништво, већ успостављање адекватних односа међу људским заједницама.

Према његовим ријечима, размјере страдања Јевреја у Другом свјетском рату показују све страхоте злочина које је извршила једна тоталитарна идеологија, заснована на расној теорији о супериорним и мање вриједним народима.

Лозо је нагласио да је, према досадашњим сазнањима, у Холокаусту страдало око шест милиона Јевреја, с тим што јеврејска научна заједница и народ данас имају нешто више од четири милиона идентификованих жртава са именом и презименом.

„Најважније историјске чињенице везане за Холокауст, у ствари, јесу оне које нам показују појаву антисемитизма, која се кроз вијекове провлачила у многим европским друштвима“, рекао је Лозо.

Он је истакао да се не смије заборавити да су тоталитарна идеологија нацизма и ратни оквир Другог свјетског рата за резултат имали индустрију смрти, намијењену да уништи читав један народ, сваког његовог припадника било гдје на свијету.

„И то глобално обиљежје Холокауста је главна разлика од других геноцида, па и оних који су се догодили у Другом свјетском рату. С друге стране, тај оквир Другог свјетског рата и Холокауста био је истовремено и оквир за друге геноциде, као што су геноцид над Србима и Ромима у Независној Држави Хрватској /НДХ/“, објаснио је Лозо.

Према његовим ријечима, наука о Холокаусту показала је да постоји више нивоа оних који су учествовали у Холокаусту, односно да осим директних учесника, друштва, система, организације, администрације, који су радили на уништењу једног народа, постоје и посматрачи, односно они који нису ништа учинили да се Холокауст спријечи.

„Поготово је то видљиво након састанка у Ванзеу, у предграђу Берлина, у јануару 1942. године и одлуке о жконачном рјешењу јеврејског питањаж“, напоменуо је Лозо.

Лозо је подсјетио да је сазнавање истине о Холокаусту вишеслојан и нимало лак процес, који тече од дешавања у Другом свјетском рату, преко стварања државе Израел, до борбе Израела и јеврејског народа за истину.

„Држава Израел, која је формирана 1948. године, четири године касније оснива Институт жЈад Вашемж који је тада имао неколико запослених и био је на веома малом простору, да би данас имао више од 800 запослених и велики меморијални комплекс. То показује какав је пут до сазнања истине“, напоменуо је Лозо.

Он је истакао да је то сазнавање истине имало развојне тачке, од којих је посебно значајна била и суђење Адолфу Ајхману 1962. године, када је у јеврејској, али и свјетској јавности и свијести, почело да долази до сазнања које су размјере страхота Холокауста, који израелски историчар Јехуда Бауер назива „беспримјерним злочином у људској историји“.

„Одређена друштва и државе, попут јеврејског друштва и државе Израел, улажу много у сазнања о Холокаусту и на томе граде јаку свијест о националном јединству и спречавању могућности да се такав злочин понови“, рекао је Лозо.

Холокауст и његово помињање у свакодневној настави, истиче Лозо, говоре да изучавање деликатних историјских тема и пажња читавог друштва и науке, не смију опадати протоком времена.

„Напротив, пажња која се посвећује Холокаусту показује нам како се треба односити према одређеним друштваним појавама и процесима и шта је адекватна култура сјећања на жртве Холокауста“, поручио је Лозо.

Он је додао да се озбиљност појединих националних историографија, између осталог, данас мјери развојем науке о Холокаусту. Српска историографија, каже Лозо, на том пољу посебно је добила на тежини дјелом епископа славонског Јована Ћулибрка „Историографија Холокауста у Југославији“, које представља изваредно научно дјело нове генерације.

Лозо је нагласио да у Израелу данас свака особа барем четири пута у животу мора посјетити Меморијални центар „Јад Вашем“, што довољно говори о усађености свијести о Холокаусту у један народ и заједницу.

Лозо је навео да као и о сваком злочину, и о Холокаусту постоји доста контроверзи, као и да се већ након рата почело расправљати о томе да ли су савезници могли учинити више да Холокауст буде спријечен, зашто није било покушаја ранијег ослобађања логора смрти, а једна од контроверзних тема је и порицање злочина Холокауста.

Према његовим ријечима, оснивани су институти, покренут је низ појединачних и групних пројеката и дјела како би се порицали основни непобитни елементи Холокауста, као што су антисемитизам, глобални обриси, индустрија смрти, постојање гасних комора.

„То показује да геноцид није једнослојан злочин, већ да креће од дехуманизације жртве, преко самог извршења, до порицања злочина, што је и наставак злочина над жртвом“, сматра Лозо.

Сјећање на Холокауст, истиче Лозо, учи да успомена на сопствене жртве није ретроградна, ни осветничка, али да је успомена на жртве задатак читавог народа, прије свега због тога да се такав злочин никад не би поновио.

Извор: Глас Српске/ Срна