Нови блог једног Херцеговца у Београду: „Тајни задатак будућих покојника”
-
Колико пута до сада смо чули ону мисао “О мртвима све најбоље.” Претпостављам, сви ми, више пута. И не само чули, него је наш народ, као буквално схваћену, некако баш доследно упражњава у правом смислу њеног значења.
Одмах по смирају неке нама знане и драге особе, народ, а у њему и тебе и мене, изненада нападне тако убедљива инспирација о свим позитивним особинама, делима и карактеристикама покојника да те ухвати голема туга. И не само да хвата него те држи данима и месецима јер једна заиста квалитетна, вредна и нама драга и значајна особа није више међу живима. Како ти дани иду, људи или медији око нас, свако на свој начин и свако неким својим утиском и позитивним, нама до тада непознатим, сазнањима додатно распирује ту тугу и жал за покојником. Покојником који нам је, сасвим сигурно, мртав испао много дражи и вреднији у очима него што је то био и бивао жив. Па зар то није мало чудно, да не употребим неку другу, тежу реч. Неко треба да умре и нестане са лица ове земље да би неко други схватио колико га је у суштини волео и ценио и колико је он у суштини био једна позитивна и изузетна особа, вредна пажње, дружења, угледа и дивљења. Е мој народе, а међ` тобом први ја. Мора ли то тако?
Цео текст прочитајте овде