• Пишем овај текст касно у ноћ, неколико сати прије званичног свршетка дана у коме Православни молитвено прослављају Светог Луку. Могао сам ово написати и дан прије или рано јутрос, али желио сам да видим шта ће ми то сам дан светог поклонити као свој прилог за овај текст. Јер живот најљепше пише. Човјек увијек преписује од њега.

Иначе, волим понекад нешто написати, само из разлога да бих ствари појаснио себи и сам сагледао битно. Све остало је „колатерална штета“. Свакако да ме обрадује ако још понеко у том мом самосагледанију пронађе и дио јасноће за себе. То је већ дар.
Но, да се вратим на дан у коме се сјећамо човјека који је познавао науку овога свијета, а ипак је изабрао пут који је за земаљску мудрост – лудост. Свети Лука.
На мјесту гдје се булевар Јована Цвијића стиче у булевар деспота Стефана срећем човјека, видим га први пут. Зауставља ме и пита да ли знам има ли у близини нека кладионица. Погледах га осуђивачки-збуњено. Шта ће ти брате кладионица, откуд мене питаш за тај порок, има их данас више него пекара – све ми то кроз мисли стиже као одговор, но језик не успјева све да изусти.
Као да препознаје моје мисли каже ми: “ Брате, не схвати ме погрешно, клађење ми је један од начина да преживим. Био сам фудбалер, сада радим као каменорезац. Правим надгробне споменике, имам сина од 18 година, игра фудбал у једном друголигашком клубу, добар је и вриједан младић. Супруга ми ради у Дому здравља, зарађује 20 000 динара. Фали и шкрипи на све стране. А ето, имам мало знања о фудбалу, мало сам се извјештио у прогнози и мало ме интуиција послужи, тако да увијек ту нешто зарадим. Ето, мучим се. Данас је, вели ми он Свети Лука и Свети Петар Цетињски. Управо идем из храма са литургије.” Извади из џепа савијену бијелу марамицу. Указаше се двије коцке нафоре. “Ево каже, узми једну. Другу носим жени и сину.”

Прекрстих се на углу два булевара и поједох ту замјену за свети дар. Осјетих као да сам причешћен из руку човјека кога први пут видим.
У том духу цио дан размишљам о Светом Луки – Грку по рођењу, љекару по професији. Родио се у Антиохији, тај простор данас припада Турској. Текстови га описују као смиреног, брижног, јако образованог и поузданог љекара. Имао је дар сликања, зачетник је иконописа.

Размишљам о овом светом љекару и о ономе шта су данас љекари и медицина.
Сјећам се једног од првих часова анатомије на Медицинском факултету. Професорка нас пита због чега смо уписали медицину и да ли имамо љекара у породици. Један колега се јавља и озбиљно одговори: „Ја желим да возим ферари, заиста желим скуп ауто. Највеће су ми шансе да га зарадим ако будем врхунски љекар.“ Настаде општи смијех у амфитеатру као одраз неозбиљности са којом прихватамо његов одговор. И професорка остаде на смијеху. Гледајући данас са дистанцом на то вријеме чини ми се да је колега дао прави одговор. Постаје се љекар због много чега, најмање због потребе да се другоме олакша бол.

Иако и данас има најбољих љекара који су узвишени примјер познавања медицинске вјештине и моралног образа, већина слиједи примјер недостојности и срамног односа према пацијенту. Умирућим болесницима се узима новац, “потезање” разних веза и везица око запошљавања, добијања специјализација, уписа на Медицински факултет и политичке окористи свих врста користе се као сасвим уобичајене. У Београду се прича да је један исподпросјечан љекар постао министар здравља јер је учествовао у прикривању убистава за једну утицајну групу…не бих даље да нижем гнусобе које данас љекари чине. Али у општој моралној каљузи и они газе кроз нечистоћу, носећи је при себи. Осим ријетких, може се већ сад рећи и светих.

Али и општи друштвени систем увелико гради профил новог љекара који више неће и не смије бити на стази старе свете и часне традиције.
Прије 5-6 година на једној телевизији са „националном фреквенцијом“ приказивана је америчка серија, о двојици љекара са Флориде. Тв-серија „Режи ме“ (енгл. Nip/Tuck).
Два пластична хирурга Шон и Кристијан имају у Мајамију врло успјешну клинику за пластичну хирургију. Живе у изобиљу хедонизма, блуда и празнине. Свакако да возе онај ферари и немају ништа свето због чега би се могли пробудити из бесмисла.
То је у тој сезони била најгледанија серија у Србији, а упис на Медицински факултет је био више него тражен. Кажу, да су на часовима анатомије многи користили кадрове из серије „Режи ме“.

Свети Лука је лијечио без новца. Био је свети безмитни љекар.
У Јерусалиму се срео са Господом Исусом Христом и препознао истину. Постао је један од апостола, а касније је написао и своје Јеванђеље; познаваоци “Благе ријечи” описују његов јеванђеоски стил као спој префињене учености и племените задивљености савршеном добротом и љепотом Христовом.
Као апостол Хришћанство је проповједао у Италији, Далмацији, Македонији, данашњој Херцеговини и Црној Гори. Мученички је пострадао; објесили су га поклоници идола о маслинову грану. Данас би тако требало кажњавати недостојне љекарског позива и скрнавитеље ове свете дужности.

Иначе, српски народ је дубоко везан за дјело Светог Луке. Наша највећа светиња, икона Богородице Тројеручице, хиландарске игуманије, осликана је руком Светог Луке. Чудотворна, љековита, прекрасна у својој љепоти и чистоти.

Свети Лука је познавао Пресвету Богородицу и предање каже да је она благословила његов рад и дјело.

Срби су задобили част да управо једна од најљепших и најсветијих икона пребива у нашој светој лаври и вијековима нас заступа пред Господом.
Друга светиња у српском окриљу, а везана за овог светог љекара је стопало Светог Луке које се чува у херцеговачком манастиру Косијерево. Ова светиња посебно помаже онима који моле за исцјељење вида.

Љекар и хришћанин – познавати људско тијело и научно тражити узрок свакој невољи по здравље, а вјеровати у непресушни извор свих лијекова и славити Господа као првог љекара и једини лијек, може ли се то данас?! Има ли љекара безмитника, који ће сиротог прихватити као најбогатијег и олакшати му бол? Има ли оних који ће блажити ране губавом и лијепом ријечју враћати наду очајном, посебно данас када је српски народ најболеснији народ свијета?!

Пада ми напамет један свети љекар из совјетске Русије који је све то био у страшна и безбожна времена, иста као и ова данас – био је професор хирургије и епископ. Лијечио је као безмитни љекар, по нужди, а не по користи. На предавања из хирургије долазио је у свештеничкој мантији и са напрсним крстом. Страдавао је у љубави за свој руски народ.
Када би вршио операције прво би се помолио Господу, а затим би на мјесту гдје је требала отворити рану стављао руком знак крста, а онда је скалпелом отварао тијело.
И он се звао Лука. Еписком Крима и Симферопоља. Свети Лука Кримски.

Свети Лука и данас као и прије два миленијума поручује, да морамо учити и сазнавати о свему из свега што нам може открити законе природе, живота и здравља.
Али љекар је само онај који у чистоти личног моралног живота, знањем и трудом ублажава другом бол. А исцјељење, оно долази од Господа. Само Он је истинити љекар и најсигурнији лијек.

Аутор: Горан Лучић
Извор: Слободна Херцеговина