Лаж као основ за отимање светиња и расрбљавање Црне Горе

Пише: Предраг Савић, адвокат и писац

Приликом усвајања Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о слободи вјеросиповести Влада Црне Горе би морала да, макар у образложењу потребе за његово доношење, констатује чињеницу да је велика, ноторна и погубна лаж о постојању аутокефалне Црногорске православне цркве у периоду од укидања Пећке патријаршије (1766. године) до стварања јединствене Српске православне цркве (1920. године). У некој од одредби овог Закона о изменама и допунама, нарочито онима које говоре о обавези регистовања и пријављивања верских заједница, морало би се напсати да Српска православна у Црној Гори старија од државе и да вековима већ има неспоран правни субјективитетет. Све су апсолутно доказиве и познате чинњенице и са правног и научног аспекта.

Да би се створио привид о доказној снази чињеница које би требале да послуже као алиби за лажи о аутокефалности Митрополије црногорске свашта је рађено и покушавано, али никада није понуђен ниједан правно ваљан и научно заснован директан доказ. Та лаж је обилато коришћена у иделошке, политичке и пропагадне сврхе. Неодстатак ваљаних аргумената настојали су да надокнаде кроз убијања идеолшких неистомишљеника (најдрастичнији је пример владике Јоаникија Липовца и мученика из Велико збега), прогоњене и осуде на робију архијереја попут митроплита Арсенија Брадваревића и других свештеника, спровођене систематског духовног геноцида, рушења храмови и светиња.

Последњи дани: Митрополита Јоаникија спроводе комунисти у Аранђеловцу 14. јуна1945. године

Сепаратиста и злочинац: Секула Дрљевић

Тврдња о лажној аутокефалности и жеља за заокруживањем црногорске нације је проузроковала и кршење Његешовог завета и рушење капеле на Ловћену. То се очитава у одговору СО Цетиње од 02. новембра 1970.године, а на тужбу коју је Митрополија црногорско-приморска СПЦ, поводом изградње Његошевог маузолеја на Ловћену поднијела Уставном суду СФРЈ. Федерални Уставни суд је тужбу и одговор на њу прослиједио Уставном суду НР Црне Горе. У том одговору, између осталог, наводи се:

„Црногорска православна црква сада се налази у нередовном стању, она нема канонски изабраног митрополита, нити Светог Синода. Аутокефална Црногорска православна црква доведена је у нередовно стање фактичким престанком црногорске државности“.

Покушавајући да дисциплинују Српску Патријаршију челници бивше комунистичке Југославије, су према истаживањима професора др Јована Јањића (аутора капиталног дела „Историја Српске цркве под комнизмом“) упућивали патријарху Герману претње, да би и у Црној Гори могли да изазову раскол и направе неку врсту Црногорске православне цркве, као што су учинили у Македонији где су изазвали раскол.

Етничке, религијске и фашистичке конструкције о посебном црнгорском етносу и „Црногорслављу“ посредно су узроковале смрт и многих људи у Великом збегу пред крај Другог светског рата. Он су занавек остали без гроба и гробног знамења. Многи свештеници СПЦ, народни прваци, монархисти и многи други у Великом збегу били су жртве превара које је осмислио Секула Дрљевић , у име „Црногорославља“. То је екстремни облик црногорског религијског национализма, чије творац је био црногорски фашиста Секула Дрљевић (1884-1945), који је за вријеме Другог свјетског рата, током свог боравка у Независној Држави Хрватској усвојио клерофашистичку идеологију усташког покрета и идеје нацисте и теоретичара расе Алфреда Розенберга, осуђеног на смрт у Нирбершком процесу.

О страдању и сатриању Југословенске војске у отаџбини и народа који је уз њу кренуо у Велики збег без повртка, и срамној улози црногорског политичара, сепаратисте и злочинца Секуле Дрљевића (1884-1945), на потресан и документован начин писао је Саво Греговић у књизи „Пуцај рат је завршен“ (слика лево). Жалосна колона са народом на воловским колиме, тифусарима и рањеницима , на основу преварних обећања Секуле Дрљевића упућена је ка Дугом селу. Тако је увучена у срце Хрватске, где су били лак плен за усташе.

Војни део збега на челу са Паволиом Ђуришићем је са пратњом остао на даљим преговорима са Дрљевићем и усташким часницима. Главнина збега још није била ни размештена у биваку када су на Сави приметили лађу која се кретала узводно ка Загребу под јаком стражом. На њој су били Павле Ђуришић и око 300 његових официра и подофицира. Сви су побијени у Јасеновцу. Студент медицине Рајко Дрљевић, рођак др Секуле, који је учествовао у преговорима, када је видео превару- убио се, сврставајући и на тај начин на међ жртве погубне усташке идеје о „Црногорослављу“.

Од око 8.000 људи, жена и деце, који су поверовали Дрљевићу да ће их Павелић збринути, готово половина није стигла у Дуго Село. Преживели су смештени у бараке, импровизоване болнице, без права да се крећу било куда. Партизани су их пронашли одмах по капитулацији Немачке и највећи број је убијен ту. Неки су прогнани да им „суде народни судови“.

У току Другог свјетског рата комунсти, усташе и окупатори побили су више од 480 српских свештеника, монаха и богослова, да би на крају мученички пострадао и владика Јоаникије Липовац.

Потписник ових редоба није нашао доказе да је Дрљевић користио термин аутокефалне ЦПЦ , већ је 1944. године дословно писао: „Црногорска црква кроз све вјекове није била ни у каквој зависности од било које православне цркве“, наглашавајући:

„Одлучна је чињеница, да Црногорци имају своју религију, своје црногорославље и да су остајући вјерни њему вјерни самима себи“.

Тврдња о аутокефалности која не поткрепљује ниједна ваљан научни, правни и посебно канонски доказ, већ неколико публицистичких текстова, писама, обичних жеља, погрешних тумачења, техничких омашки, грешки у преводу или недоказаних тврдњи мирјана или појединих свештеника. Све то квази научни и правни посредни докази, без икакве непосредне валидне доказне снаге и обавезности. Индиректни докази попут позивања на на неке речи из Томоса о обнови Спрске православне цркве из 1922. године, постали су основ идеологије модерних Монтенегрина, које је обилато користио и Милов партијски и државни апарат. На тој збрци посредних доказа, без чврстих темеља, покушали су да извуку квазинаучне закључке којима ће оправдати своје покушаје за отимање светиња, стварење партијске цркве

Аутокефалност, није неформална, једноствна и суштински проста радња, нити световна чинидба, како би то да представи Новак Аџић и њему слични за које чак у википедији, пишу да су склони фалсификовању. Не добија се аутокефалност на основу три редића текста написаног у једном Зборнику са шематизмом, нити на основу личних записа и жеља, тврдњи политичаранили необавезујућих деклеративних тврдњи у документу који су састављали мирјани из политичких или других побуда. Не добија се аутокефалност ни на основу одржаја и на основу незаконитих и недозвљених радњи и тврдњи. Да би постојала ауткоефалност једне цркве, неопходно, је испунити низ тачно правних, канонских и других духовних претпоставки, услова и радњи.

Аутокефална црква (од грч. αυτός и грч. κεφαλή) јесте помјесна (сестринска) црква која је независна у свом унутрашњем животу, али се налази у литургијској, догматској и канонској заједници Православне цркве.

Једна помјесна црква се признаје за аутокефалну кад испуни сљедеће услове: да има сабор епископа (они су њена једина канонска власт), да бира свог првојерарха (архиепископа, митрополита или патријарха), да има одређену територију као јурисдикцију, да има развијену црквену јерархију и да освећује свето миро нужно за свету тајну миропомазања.

Процес признавања права добијања аутокефалије је веома тежак и подразумева испуњење и формалних и горе поменутих материјално правних предпоставки. Неки теолози покушавају да наметну нову теорију да се аутокефалија базира на модерном схватању нације. Тако се аутокефална црква поистовјећује са националном (тзв. филетизам).

Територијални принцип јесте основни принцип од значаја за постојање и оснивање једне помјесне цркве и њега треба сматрати као канонску основу аутокефалије и аутономије.

Међутим, помјесна црква није само просто територијално јединство. Канонска традиција и црквена пракса у том погледу су установиле сљедеће ставове: аутокефалија и аутономија нису се сматрале искључивим у погледу географске универзалности Цркве него у смислу њене католичности (саборности); аутокефалијом се признаје посебна идентичност помјесне цркве; аутокефалија, као и примат, није привилегија дата само једној цркви или извјесним црквама— свака помјесна црква се налази у апостолском прејемству преко своје јерархије и њеног учења о вјери. Систем аутокефалних цркава и националних јурисдикција обједињује територијално и организационо начело са мисионарским пасторалним нужностима Цркве.

Према записима др Луиса Патсавоса, аутора познате студије „Духовне димензије свештених канона“, православна црква има око хиљаду канона, који су сакупљени у неколико збирки , од којих је најпознатија Пидалион (назива се и „Крчмија“ и „Кормило“). Унтар Православља у суштини постоји једно јединствено право, чији су јединствени извори заједнички за све православне цркве. Православна црква није ни збир броја независних Цркава нити савез Цркава са спољашњим, међуцрквеним правом, већ је то једна Црква, Тело Христово, унутар којег су локалне Цркве изрази једне, неподељене, јединствене, свете саборне Цркве на различитим местима.

Помјесна црква која узурпира свој статус аутокефалије или аутономије постаје некоординирана тј. неукључена у поредак православне саборности— није Црква него шизматичка скупина. У том случају долази до изражаја намјера да се ниподаштава богочовечанска воља Цркве изражена у свештеним канонима. У питању је себична воља оних који би да се окористе лажне аутокефалности и који би да решавају црквена питања без вековних канона или да каноне изобличе према сопственим мотивима.

По свим нормама црквеног права нема ни аутономије ни аутокефалности без постојања формално правних аката, од којих су најбинти Патријаршијски и Синодски томоси надлежне помесне Православне Цркве. Томос као формални „оснивачки“ акт се доноси по прописаној процедури, уз записеи запсинике који се воде, праве Ии евидентирају по посебним протоколима. Томосу по правилу предходи захтев, па онда одлука Архијерског сабора, па Светог Синода и на крају следи писмена израда одлуке коју потписују првојерарх и сви чланови Светог Синода. Недостатак таквог формалног документа искључује било какву причу о аутокефалности. Недостатак Томоса не може се надокнадити нити са причама о аутокефалности заснованој на неколико редова из збирке коју су писала два грчка правника, интерпретацијма записа епископа Никодима Милаша, грешкама у преводу, ставовима из Устава Краљевине Црне Горе. Недостак Томоса не може недокнадити ни стотине гостовања правника Новака Аџића, новинара Владимира Јовановића и њима сличних у програмима Радио телевизије Црне Горе и посебно Шуковићевој пропагандистичкој србомрзачкој емсији „Жива истина“.

У недостатку Томоса и других правно ваљаних доказа поборници аутокефалности користе на десетине других посредних чињеница, полуистина и неистина, често фалсикфикујући или погрешно тумачећи документа. Ту склоност да акте, записе и осврте тумаче на начин како то њима одговара усавршили су до перфекције, развијајући антисрпску идеологију, а у циљу стварања црногорске нације . Творци идеологије о савременим Монтенегрини посебно су кивни на Љубомира Дурковића- Јакшића, покојног богослова и историчара, који је сакупио низ необоривих доказа који указују зашто је православна црква у Црној Гори увек и једино била српска.

Та непревазиђена и незаобилазна студија о историји Митрополије црногорско- приморске од насилног укидања Пећке патријаршије 1766. године, па до њеног обнављања 1920. године, објављена је још 1991. године. Та студија објављена је први пут 1991. године, под насловом „Митрополија црногорска никада није била аутокефална“. Ово непревазиђено дело представља успешну синтезу важних истраживања о канонском статусу Митрополије и доказ бриљатног познавања живота и дела владарске фамилије Петровић- Његош.

Љубомир Дурковић- Јакшић  убедљиво показује да је Митрополија црногорска била заправо једини носилац континуитета угашене Пећке патријаршије. Како показује неколико пута, сви значајнији митрополити, поготово из куће Петровића-Његош, истицали су да су чувари упражњеног патријаршијског трона. Ова информација, вишеструко је проверива- нпр. на гробу митрополита Василија Петровића.

У том контексту, Дурковић – Јакшић указује на молбе црногорских митрополита Руској империји да васпостави Пећку патријаршију. Такође, са исте епископске адресе потекли су и први значајни планови о ослобођењу и уједињењу Српства.

Грчки правници Ралис и Потлис су саставили на грчком језику зборник под називом Синтагма ,који је штампан у Атини у више томова од почетка 1852. године. У петом тому те Синтагме, штампане 1855. године, на страни број 529, навели су да је у Црној Гори била аутокефална Митрополија црногорска и то међу осталим на ранг листи девета по реду. Текст објављен у Синтагми у дословном преводу гласи: „Аутокефална Митрополија црногорска, Митрополит скадарски и приморски, архиепископ цетињски, егзарх свештеног Трона пећког, деспотис (владика) црногорски и брдски г. Петар Петровић“.

Овај апсолутно непрецизни историјски нетачан и неканонски запис из Синтагме дуго је коришћен као крунски доказа за аутокеаленост Митроилије у доба владавиен Петроивћа који ни од кога никада нису тражили аутокефалност јер су у то доба имали само једног архијераја у целој Митрополији и није постојао Свети СИнод. Дурковић Јакшић је тај текст, унет у Синтагму 1855. године , разоблиочио и са канонске и историјске стране.

Канонско право и право уопште не познаје аутокефалију са егзархом на челу. Сама реч егзарх је грчка реч и у православној цркви стоји у титули оног епископа коме поглавар његове аутокефалне цркве – самосталне цркве; цркве која не зависи ни од једне друге самосталне цркве, даје овлашћења да га замењује у одређеним пословима. То право може се сузити, ускратити и није наследно – преношљиво на наследника епископа коме је дато. Према томе, ако је Митрополија цетињска, како се горе наводи, била аутокефална, онда њен епископ, аутокефалије поглавар, не би могао бити егзарх – заменик поглавара друге неке аутокефалне цркве, у овом случају „Свештеног Трона пећког“, како се горе наводи, од које се његова црква Митрополија цетињска, наводно одвојила, а тим самим чином и он сам постао неограничени – независни њен поглавар,  закључује Дурковић – Јакшић.

Историја зна да је од владика из куће Петровића Његоша само владика Василије канонски добио права егзарха.

Коначно, најосетљивији део историје Митрополије црногорско-приморске у доба краљаНиколе Дурковић-Јакшић је посебно обрадио Краљ Никола. Многе активности усмерене на статусна питања Митропилије није спроводио по канонским прописима . То се посебно односи на деклеративну одредбу из цивилног Устава и где помиње аутокеалност. Та одфеба не може имати било какав обевезујући карактер у односу на Цркву и њен вековни правни субјективите. Дурковић-Јакшић је силом необоривих аргумената показао да самодржачко проглашење (у Уставу) аутокефалности цркве у еклисилошко устројство и организацију. Ту уставну аутокефалност Митрополији није дала ниједна постојећа Патријаршија, а посебно не њен оснивач, Пећка патријаршија, тако да је она мртво и деклеративно слово на папиру без икакве правне снаге.

Због свега тога је важно, а то аутор и наглашава, да 1919. године није дошло до укидања аутокефалне „Црногорске цркве“ већ до поновног успостављања канонског стања. А кључну улогу у том процесу имао је управо митрополит црногорско-приморски Митрофан Бан. Данашњи позиви на тобожњу историјску аутокефалност митрополије само су део политичко-идеолошког мешетарења, о чему је писао и Александар Раковић у такође бриљатном делу „Црногорски сепаратизам“, које до танчина разоткрива ко стоји иза расрбљавања Црне Горе.

Бранитељи непсотојеће аутокефалности Митрополије црногорске највише се „убијају“ и брукају покушавајући да пронађу еклисиолошка оправдања за своје тврдње.

ЕКЛИСИОЛОГИЈА (грч: έκκλησιολογία), сложеница изведена од основе речи εκκαλέω – сазвати, значи: скуп, сазив, скупштина, сабор – па је тиме и саборност један од битних атрибута Цркве. Шире узето, учење ο Цркви као богочовечанском телу, заједници Бога, Анђела, провођених, светих, и верника – чланова Цркве на земљи. У ужем смислу, еклисиологија је завршни део градива догматике који обрађује питање ο Цркви као светајни. При томе, реч „светајна“ не означава синтезу свих Светих Тајни, него говори о Цркви као извору свих Светих Тајни, непресушном извору благодати Божије. Црква је она која има освећујуће дејство, јер јој је оно дато и поверено од господа Исуса Христа преко његових апостола и епископа као наследника апостола.

Као што пише преподобни Јустин Ћелијски: „Са Богочовеком Господом Христом, као са Главом својом, Црква је постала најсавршеније и највредносније и најважније биће у свима световима. Све Богочовеково постало је њено, све божанске силе Његове постале су њене, и све васкрсне, и све преображајне, и све обожујуће, и све обогочовечујуће, и све охристовљујуће, и све отројичујуће, и све охристоличујуће силе Његове постале су занавек њене.“ (Догматика Православне Цркве)

Еклисиологија Православне Цркве не зна за проблем назван аутономија или аутокефалност, истиче архијепископ охридски Јован И додаје :

„То је вештачки проблем наметнут осамостављивањем балканских држава у 19. веку. Нити може једна помесна Црква да буде Црква, ако није аутономна, па чак и аутокефална (у правом смислу те речи) у односу на остале Цркве, нити пак може да буде Црква, ако се потпуно одвојила од осталих Цркава и не општи са њима. Да би Црква била Црква треба да буде у литургијско-канонској заједници са осталим поменсим Црквама без разлике на начин њиховог устројства. Шизме мотивиране национално-филетистичким побудама карактеристичне су за живот Цркве у периоду 19. и 20. века. И оне су вероватно најнеразумније и најбесмисленије шизме у историји Цркве.“

Говорећи у интервјуу Бети 11. децембра ове године, епископ будимљанско-никшижки Јоаније, одговараући Милу Ђукановићу, изнео је констатацију, злата вредно када је у пиању тема аутокефалности и која осликава и све заблуде и осталих модерних Монтенегрина:

„Човјек без основних знања из историје, коме су вјера и духовне вриједности непознате категорије, погрешно је схватио и еклисиологију блаженопочившег ммфилохија. Ослањајући се на светог апостола Павла, Митрополит је често говорио да се Црква не затвара у националне, државне или било које друге земаљске оквире.“

Све су то разлози који морају имати одлучан значај приликом предстојећег усвајања Закона о изменама и допунама Закона о слободи вјероисповести. Они се морају споменути констатовати да би се ствари вратиле колико толико у нормал, зауставиле деобе и створили предуслови за остваривање народног јединства.

 

Лаж и о белој камилавки

Уз ноторну глупост модерних монтенегрина, да је аутокефална Црногорска црква створена после пропасти Пећке патријаршије без Томоса иде и прича о белој камилавки коју су носиле владике Петар Први и Петар Други Петровић.

Руски цар Александар Први Павлович је владици Петру Првом Петровићу 1806.године послао белу камилавку, као знак признања за заслуге у борби против заједничких непријатеља. Извесни француски маршал, први је написао да је камилавка доказ аутокефалности, јер њу носе искључиво само поглавари аутокелане или аутономне цркве.

Да су поједини свештеници у знак почасти добијали и право да носе владичанску митру иако никада нису бирани за епископе, нити увођени у архијерејски трон најбоље показује пример архимандрита Нићифора Дучић (Луг, Требиње, 21. новембар 1832 — Београд, 21. фебруар/5. март 1900) познатог српског историчара, добровољачког команданта, духовника, просветеља, редовног члана Српске краљевске академије, те председника Српског ученог друштва у више мандата.

Архимандриту Нићифору Дучићу је Свети архијерејски сабор 1886. године у знак почасти и захвалонсти за просвтитељску делатност (само у Црној Гори основао је десет школа) и друге заслуге према српском народу доделио владичанску митру. Архимандрит је ту почаст прихватио и раскошно израђењу златом извезену митру са ликовима Христа, Богородице и јеванђелиста је носио само док је служио свете архијерске литургије.

Овде, не треба заборавити праксу да Свети архијерејски синод Руске православне цркве не ретко архијере дарује са почасним белим камилавкама. Тако је 2002. године у Русији чак 18 митрополита и епископа носило беле камилавке. Наравно, нико озбиљан није ни покушао да докаже да у Русији постоји 18 аутокефалних цркава.

Извор: Тамо далеко

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар