• У петак, 16. августа, у Саборној цркви у Београду, тамо гдје је крунисан 1904. године, служен је помен за почившег краља Петра Првог Карађорђевића, великог српског суверена и ослободиоца Јужних Словена. Гласом Народне скупштине Краљевине Југославије народ га је званично прославио као Петра Великог Ослободиоца.

Вијенац захвалности и славе Краљу Ослободиоцу пoложили су чланови Удружења грађана за очување историје и културе „Црквине“ из Рогатице

Краљ Петар Први упамћен је по три велике задужбине – под његовом врховном командом ослобођено је Косово, Метохија и Вардарска Србија од вијековног тирјанства,
за његове владавине законски је установљен Универзитет у Београду као најстарије српско високо училиште, и треће, Србија се у Великом рату успјела сачувати од биолошког слома те ујединити српски народ и ослободити поробљене Јужне Словене.
Жртвом краља Ослободиоца и Српске војске рођена је Краљевина Југославија, а њена је круна уздигнута на тјеме краља Александра Првог Ујединитеља.

Краљ Петар Први упокојио се 16. августа 1921. године у Београду. Велики краљ, који је дочекао и страшне дане изгона из отаџбине, али и часе славног ослобођење и уједињења распетог Српства, сахрањен је уз највише државничке почасти у краљевској загробној цркви Карађорђевића на Опленцу, иначе његовој задужбини.
У славу витешког краља многи градови и вароши Краљевине одавали су почаст подижући споменике или називајући Петровим именом своја средишта, попут Дубровника.
Сви ови споменици страдали су касније кад и српски народ, а прича о једном Петровом знамену посебно је чудесна и васкрсна.

Гледајући од Сјеверска одиста се учини да се нигдје љепшег постоља српској Круни и Краљу не може наћи од благо валовитe висоравни, окруњене четинарским шумама, бјеличастим селима и планинским потоцима…
Борике су једна од најљепших висоравни Републике Српске, урешена боровином, застрта пашњацима и планинским цвијећем, освећена големом историјом и страдањем. У Краљевини, потом и у другој Југославији, биле су познате по ергели племенитих коњских грла, јединој те врсте на Балкану.

Поглед од Сјеверска на боричку висораван

Ова висораван припада општини Рогатица, а Рогатица је засигурно још неоткривено благо и самој Републици Српској, камоли свјетским љубитељима нетакнуте природе и сеоског туризма. Ко жели истински одмор у природи, неокрњеном селу, међу обиљем културног и историјског насљеђа најсигурније је да крене у Рогатицу, питому варош на ријеци Ракитници, у источном дијелу Републике Српске.

Сјеверско је одважно српско село, на најљепшој узвишици са погледом на Борике и боричку цркву Светих апостола Петра и Павла. Ово село је у Првом свјетском рату дало велики број добровољаца Српској војсци, касније одликованих Албанском споменицом.
По смрти Краља Петра Првог Солунци из Сјеверска одлучују да подигну вјечни биљег свом владару кога су пратили у добру и злу, у пропасти и у слави. Најприје зажељеше захвалити што српски краљ ослободи Рогатицу, Борике и цијелу Босну и Херцеговину од туђинског израбљивача, источне германске царевине.

Седам година послије побједе у Великом рату, а у спомен на краља Петра Првог, родитељи и дјеца погинулих Солунаца, народ и привредници овог краја започињу градњу споменика у Сјеверску, селу које је поднијело велику жртву за ослобођење Србије, Босне и Херцеговине.

9. август 1925. године, дан када је откривен споменик у Сјеверску

Споменик је откривен 1925. године. На његовом попрсју налазио се барељеф са ликом краља Петра и ћирилички натпис у позлати:

„СПОМЕН КРАЉУ ПЕТРУ I ВЕЛИКОМ ОСЛОБОДИОЦУ

Ову вјечиту задужбину свом љубљеном ослободиоцу миле нам отаџбине, Његовоме величанству
краљу Петру I, подигоше Његови вјерни грађани опЋине Годомиља, Живаљевића, Жепе и Поджепља.

У Сјеверску (27. јула) 9. августа 1925. године.“.

Побочни записи памте покретаче, утемељиваче и велике добротворе да се споменик подигне.

Покретачи и утемељивачи изградње споменика били су: Анка Небесни, Софрен Јовановић, Манојло Којић, Марко и Радован Радовић, Јован Цвијетић…
Добротвори: Антон Небесни, жандармеријски наредник, Аћим Вељовић, Ханс Кавак, Новица Вељовић, Марко Станар, Милан Радојичић, Миле Планојевић, Милован Рајак, Мухамед-бег Сутјеска, Едхем Шеховић.

Међу заслужним уписани су и:
М. Арсић, жанд. капетан I класе, Лука и Мара Грубеша, Емин Гушић, Ибро Зимић, Мехмед-бег Сутјеска, Мићо Бановић, Алија Кустура, Драго Стефановић, Едхем Шеховић, Мухамед-бег Сутјеска, Ибришим Шошић, Илија Павловић, Обрад Цвијетић, Митар Пајић, Мухамед Крешталица, Алија Јусуповић, Зајко Жигић, Милан Илић, Петар Јовичић.

Пиједестал споменика окружен је украсном оградом од кованог гвожђа, а споменичка припрата уредно скованим летвама обојеним у бијело.
Споменик је свечано откривен уз велико народно весеље и
достојанствени понос.

Тако је у средишту Сјеверска поред зграде основне школе, на складном бијелом мермерном стубу уздигнута Карађорђевића круна. У најљепшем планинском гнијезду, огрнутом четинарима као краљевском порфиром, а повише боричке висоравни као дворског пријестоља забијелио се православни крст на Карађорђевића круни. Испод ње у злату сијало је славно име Петра Првог Великог Ослободиоца.
Споменик је уздигнут у часима славе, часови страдања тек су му слиједили.

Љепота и вриједност краљевског знамена на Борикама бола је оче свим противницима Краљевине. Споменик је
у усташком закулисју означен као прва мета за уклањање са повољном приликом. Тако је и било. Слом Краљевине и проглашење усташке парадржаве одмах су се осјетили и на боричкој висоравни.
Усташе предвођене рогатичким муслиманима окомилe су се на Петрову круну у Сјеверску.

Најприје су сакупили српске сељаке са околних поља, и то оне заслужне за подизање споменика, и натјерали их да сами руше споменик. Но како су Срби оклијевали локалне муслиманске усташе су насрнуле чекићима и маљевима да обрушавају мермерни стуб. Хрватске усташе наређују да се споменик уклони али да се не уништавају његови саставни елементи, тада још зазираше од славе на коју бјеху ударили. Из темеља су извадили стаклену урну у којој је био завјетни запис са именима утемељивача и добротвора задужбине, однијели су је и уништили. Тиме је започео усташки геноцид над српским народом Рогатице и Борика.

У прољеће 1942. године управо ће преко Борика прећи главнина српског збјега од Сарајева, Олова, Кладња, Вареша… народ је бјежао пред усташким ножем у Србију, а са намјером да у Вишеграду пређу преко дринске ћуприје. Већина тог збјега биће поклана и подављена у Старом Броду на Дрини.
По свједочењу преживјелих тих дана је Сјеверско „оцрњело“ од усташких униформи под командом Јураја Францетића. У основној школи поред Петровог споменика српски народ је мучен и убијан.

„У селу Сјеверско срез Рогатица усташе су у школској згради затворили око 70 Срба — жена, деце, стараца, бацили у зграду бомбу, а затим зграду запалили и унутра су скоро сви изорели. Три жене су успеле да побегну из запаљене зграде и са опаљеним лицем дошле у Ужице. Слично се догађало у многим другим местима НДХ.“ -(„Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945“, Др. Драгослав Страњаковић).

Порушени споменик од усташа и комуниста

Завршетак рата споменик је дочекао „расчеречен“ попут српског народног бића. Круна као одсјечена глава мученика била је откотрљана од постамента. Сјеверско је било попаљено и пусто.
А гдје су усташе застале комунисти још жешће наставише. Забрањана је обнова споменика, а Општински комитет Савеза комуниста трудио се да нађе најпогоднији начин да се споменик трајно уништи, а да се народ не наводи „на реакцију“. Наредили су да се саставни споменички елементи гурну у јаругу и затрпају смећем. Испод некадашњег споменичког подножја отворили су коп пијеска за насипање локалних путева. План им је био да се споменик смрви и у шљунак закопа. Наредбе су доносили „другови муслимани“, а извршавали „другови срби“. Но дошло је до протеста унутар комитета, са образложењем да је споменик дио историје овог краја. Ствар је привремено заташкана.
Како већ то са светињама бива, ситница злу савија рогове.
Непосредно поред порушеног споменика налазила се кућа Мила Митровића. Одломљену Краљеву круну Савета Митровић, Милова жена, склонила је најприје у камени сувозид, а потом испод стогова сијена. Ту је Петрова круна скрајнута од кивних очију. Колико је то тада било храбро довољно је рећи да би цијела породица Митровића била затрвена да су комунисти за ово сазнали.

Почетак грађанског рата у Босни и Херцеговини (1992.-1995.) споменик је затекао у корову, прекривен отпадом. Круна је била испод Митровића стогова.
Већ 1992. године чланови Српске демократске странке покрећу обнову споменика, но ратни пламен обуставља довршетак започетог. Тек 1998. године споменик је дјелимично обновљен. Дјелимично, јер оригинални пиједестал није сачуван у цјелини, а садашњи споменички постамент краћи је од првобитног, што нарушава његову елеганцију, љепоту и отменост.
Украсна кована ограда замијењена је једноставном металном, а споменичка припрата није изворно ограђена бијелом дрвеном оградом.
Нажалост, ипак најтеже је што је основна школа у Сјеверску пуста и затворена, а село је остало без дјеце. Обнова школе била би сигурно најпреча потреба и утјеха.

Но, велико је и чудесно је, да је Петрова круна у Сјеверску изронила из крвавог идеолошког мрака и ратног страдања, пркосно и васкрсно као и сама Република Српска.
За сада је Круна подигнута на пиједестал, а за даље и боље мора да чека. Мора сачекати да српска држава засијa насушом правдом, закоњем, народном обновом и достојанством, па да се и њој врати првобитни сјај.

У Републици Српској име краља Петра Првог Великог Ослободиоца данас памти Мркоњић Град, град назван у част Петра Мркоњића (псеудоним краља Петра Првог у српском устанку за ослобођење Босне и Херцеговине проистеклом из Невесињске пушке).
Осим у Сјеверску споменик краљу Петру Првом налази се на главном тргу у Бијељини, те у главној улици града Требиња, која је названа у част Краља Петра Првог Карађорђевића, великог ослободиоца Херцеговине и Приморја. И Невесиње је до Другог свјетског рата имало лијеп споменик краљу Петру, а који порушише усташе и који још увијек није обновљен.
У Црној Гори Петровац на Мору именом слави краља Петра, а у Србији безуспјешно трају напори да се Зрењанину врати старо име Петровград, док је на главни зрењанински трг враћен велелепни споменик краљу Петру.

Рогатицу, Борике и Сјеверско посјетио сам крајем јуна 2019. године, а као учесник ходочашћа – Светињама Рогатице и Борика, које је по други пут за примјер и похвалу организовало Удружење грађана за очување историје и културе „Црквине“ из Рогатице.

Са г. Илијом Нешковићем код Краљевог споменика у Сјеверску 30. јун 2019. године Сјеверско, Рогатица

Споменику у Сјеверску поклонио сам се са г. Илијом Нешковићем, рођаком чувеног четничког војводе Радомира Нешковића, чији одреди сачуваше остатке српског народа Рогатице и Борика од потпуног уништења, те осигураше коридор спаса четничкој војсци Црне Горе и Херцеговине током повлачења кроз Босну.

Прошавши овим чудесно лијепим дијелом Републике Српске, поклонивши се светињама Борика и упознавши добре људе из Рогатице, понио сам јасну мисао у којој нађох снагу и вјеру – Република Српска ничег се не боји док Петрова круна у Сјеверску стоји!

ГОРАН ЛУЧИЋ