ДУБРОВНИК СЕ СТИДИ СВОЈЕ ИСТОРИЈЕ: Мештровићев рељеф краља Петра зазидан у просторијама “Линђа”

  • Новинар Дубровачког дневника Ведран Салвиа истражио је судбину рељефа Краља Петра Првог ослободиоца који је све до успостављања усташке НДХ био постављен на вратима од Пила. Текст преносимо у цијелости.

Дубровник очито има толики луксуз да дјело великог Ивана Мештровића од 1975. године држи зазидано. Ради се о рељефу краља Петра I Карађорђевића, који је у претпрошлом систему био постављен изнад врата од Пила.

Но, то што се ради о српском краљу, макар ономе отприје скоро стотину година, очито је довољно да се умјетност забетонира. И има ту нешто занимљиво, дакле кроз контекст цемента у његовом трајном елементу – бетону. Поузданије ствари нема у оном грађевинском смислу, на својим плећима понесе вишеспратницу као од шале, али у оном метафоричком смислу, међу људима, исто тако – једном зацементирано, нажалост, никако да се одбетонира.

Вриједи то за широке лепезе људских карактера, који никако да прекораче себе па су забетонирани, како под комунистичком матрицом, тако и данашњим националистичко-клерикалним предзнацима, а ето некоћ и оним повезанима с “краљем и отаџбином”, односно Краљевином Југославијом.

Стога, прича о рељефу краља Петра прича је о повијести умјетности, али и прича о вјечном опортунизму и помањкању интегритета.

УСТАШЕ СКИНУЛЕ РЕЉЕФ, КОМУНИСТИМА, ТАКОЂЕ, НИЈЕ БИО ПО ВОЉИ

Дубровчани су 1. децембра 1924. године подигли споменик-рељеф дотадашњем краљу Србије Петру I Карађорђевићу, аутора Ивана Мештровића. Рељеф је био постављен изнад унутрашњих врата од Пила. Споменик су скинуле усташке власти, али и онима комунистичкима није био по вољи.

Иначе, спомињала се судбина овог рељефа у јавном простору Дубровника, али некако увијек би остало између редова гдје се тачно налази рељеф, а налази се конкретно у праоници и вјежбаоници Линђа, иако јој је мјесто у музејској збирци, ако већ не на неком тргу као симболу једног времена.

Питали смо историчарку умјетности Весну Делић Gozze да нам објасни хронолошки ток постављања овог споменика.

– Камени рељеф коњаника, краља Петра I, с мотивом сокола и уз програматски, тенденциозан текст натписа, Иван Мештровић је према наруџби дубровачког Опћинског вијећа, извео 1924. и дјело је постављено на зидине, између Врата од Пила, изнад унутрашње стране улаза на Страдун. За ту намјену је према вајаревим замислима преуређено и степениште између два улаза. Према архивском податку од 21. маја 1941. потврђује се да је извршено скидање споменика краља Петра изнад градских врата. Док Команда има намјеру споменик пренијети у Италију, Опћина тражи да споменик остане у граду и да ту буде похрањен. Како се наводи, уколико не би могао остати, Опћина “придржава право на потраживање протувриједности самог споменика у износу од 10 милиона динара”. Пресељењем Умјетничке галерије у палату Божа Банца, 1945. управник тога музеја постаје Бранко Ковачевић, а рељеф је похрањен у згради – наводи Весна Делић Gozze .

Но, откуд он у просторијама Линђа.

– Уграђен и малтерисан зидом 1975. у десном дијелу приземнога, пространог простора источног дијела палате до којег води улаз мањи од онога централног, Мештровићев рељеф барем је сачуван од уништења. Тако је вајарев рељеф “сахрањен” у палати за коју је управо Мештровић повезан пријатељским везама с Божом Банцем предложио архитекта, Лавослава Хорвата, још код ангажмана за Банчев љетниковац у Цавтату, а Хорват је потом уз другог архитекта, Харолда Билинића, радио и на дубровачкој палати – наводи Делић Gozze .

Питамо је колико је уствари Мештровићевих дјела у Дубровнику.

– Може ли се данас на тај упит одговорити тачним бројем преосталих Мештровићевих дјела на дубровачком подручју?

Уз Мештровићев кип св. Влаха који се налази на западном дијелу градских зидина, изнад улаза у град и маузолеј обитељи Рачић у Цавтату, заведено је у збирци Умјетничке галерије Дубровник седам одљева вајаревих дјела. Тај музеј шездесетих година прошлог стољећа даровањем се одрекао Мештровићеве скулптуре која се дотад налазила у кухињи изнад камина средишње дворане палате Банац, оне бронзане сједеће фигуре Милице Банац; предана је породици Банац у Лондону, док је прије неколико година продата на аукцијској дражби. У приватним збиркама на подручју Дубровника које је евидентирао Конзерваторски завод за Далмацију у Сплиту с Цвитом Фисковићем од 1947. надаље, забиљежена су 1948. у власништву обитељи Кестерчанек у Гундулићевом грушком љетниковцу четири Мештровићева цртежа, потом три гипсана одљева различитих мотива анђела за цавтатски маузолеј, па брончана сједећа фигура жене која чита (Олга Кестерчанек, Мештровићева друга супруга), као и сједећа фигура Весталке у бронци.

У љетниковцу у Лападу, названом Тамарикс, тадашње власнице Иванке Косор Митровић исте 1948. налазио се Мештровићев бронзани Гуслар као и један бронзани портрет. Од два одљева сједеће скулптуре Марина Држића, од којих је један, онај гипсани, у фоајеу позоришта Марина Држића, а други, изливен у бронци, из простора који је и због величине скулптуре био примјереније мјесто, премјештен је у склопу прославе петстоте годишњице Држићева рођења у узак простор између Кнежева двора и терасе ограде Градске каване, заклонивши бочно ренесансни прозорски оквир, а Држић се нашао испред мјеста мрског му састава из Вијећнице – наводи Делић Gozze .

ИНТЕЛЕКТУАЛНО СЉЕПИЛО

Одговорила је и на питање колико је уствари страшно, дакле баш страшно забетонирати умјетничко дјело, које ће тако стати од 1975. године, само зато што не одговара системима који су се мијењали.

– Насупрот бирократске стратегије као посљедице политичког кадровирања, нужно је, и у сваком институционалном бављењу баштином, непрекидно бранити струку од загрљаја политике. Већ и због хигијенских разлога, јер су по генерације фаталне дугорочне посљедице поткапацитираности запослених по “дужничкој вези”. Опћенито, само из интелектуалног сљепила може настати одлука о затајењу, оштећењу или о рушењу споменика културе као и дилема о потреби њиховог спашавања. Као да је менталитету с ових простора неотуђива особина уништавање ранијега и додворавање актуелним центрима моћи.

Стога каже да “Мештровићев рељеф из невидљиве “хибернације” треба увести као музејски предмет у збирку, као што је при упознавању или валоризацији сваки урадак некога аутора драгоцјен и ненадокнадив, мотивски он представљао било краља или индијанског коњаника.”

– Изглед Мештровићева рељефа краља Петра I и смјештај на зидинама познат ми је једино путем фотографије коју сам посудбом добила за изложбу, у вријеме проучавања фотографског опуса Јосипа Бернера и архивског истраживања његова животног пута. Свака оцјена визуалног дјела једино путем другог медија или технике недовољна је за било какву утемељену ликовну анализу. Оно што не сматрам примјереним потезом је постављање било каквога, па и овога, споменика или спомен-обиљежја на градске зидине. Због свога програматског поднаслова, овај рељеф је прије свега одраз наруџбе једне политичке струје, па га данас треба гледати и у контексту тога – као примарно документарни материјал. И то, како изгледа према фотографији рељефа, без упечатљиве снаге и изразитих ликовних вриједности већине других Мештровићевих остварења – навела је Делић Gozze .

ДУБРОВНИК ДУЖАН ДА БАШТИНИ ПОВИЈЕСТ РЕПУБЛИКЕ 

– Неоспорно је да Мештровићев рељеф, уз свој инвентарни број мјеста у збирци, треба задобити мјесто као музејски предмет, а примјерено мјесто похране и излагачке стратегије, уз Умјетничку галерију Дубровник могло би зависити и о карактеру баштинских установа које Дубровник (још) нема. Понајприје ту мислим на непостојећи музеј града и његове повијести, поготово након пада Републике, са збиркама које данас програмски нелогично, подијељене према врсти материјала, оптерећују музејску мисију Кнежева двора. У неком сталном поставу којега нема, можда и у постојећем Музеју новије повијести (то је назив музеја у садашњем саставу Дубровачких музеја), Мештровићев рељеф имао би своје логично мјесто.

Питамо је и јесу ли постојале иницијативе да се тај рељеф коначно “одбетонира”.

– Иницијативе поводом “откривања” Мештровићева рељефа, колико знам, нису постојале, а кад сам 2013. дошла у тај музеј нисам ни могла замислити размјере запуштености једне дубровачке палате и то споменика културе и потребе хитних активности на њој (због прокишњавања грађевински захвати на дијеловима зграде, санација водоводне мреже, стања телефоније..), покушај спашавања преостале, некадашње покретне имовине палате и потпуне ретроградности и неспоразума о музејским активностима (само дио од тога: установа без правних аката, запосленици без уговора о раду, неиздавање оригиналних рачуна за продану робу, непостојање сталног постава музеја, мали број привремених изложби између чега је зграда била затворена за посјетитеље..). Дотадашњом музејском праксом изгледа да Умјетничка галерија није ни имала потребе користити за разнолике и потребне музејске активности цјелину свога простора, па тако ни простор простране Банчеве гараже којом се користи фолклорни ансамбл Линђо.

ЗАХВАЉУЈУЋИ СУЛЕЈМАНУ МУРАТОВИЋУ РЕЉЕФ ЈЕ САЧУВАН

Наиме, између дотадашњег низа уговора с трећим странама о паушалном одржавању и других врста уговора који су ме затекли, био је и уговор из седамдесетих година прошлога стољећа о привременом кориштењу простора палаче с Линђом. За “изгубљен у зиђу” Мештровићев рељеф само сам чула и да је било више времена, а није га било више због одмазде таштих, самозваних локалних властодржаца, тај рељеф бих извукла на свјетло дана. Не из никаквог херојства, него из основних професионалних постулата. Сви они који су то Мештровићево дјело затајили као “нежељено дијете” имали су, очито, друге приоритете. Захваљујући оснивачу и водитељу Линђа, Сулејману Муратовићу, рељеф је очуван нашавши мјесто склоњен “у сендвичу” између зиђа палаче Банац, након што је понуду уступања тога вајаровог рада одбио Мештровићев музеј у Сплиту. Предсједавајући Управног вијећа Умјетничке галерије етнолог Божидар Калмета, тадашњи управник Дубровачког музеја, каменом рељефу је приликом узидавања придружио и гипсани одљев рељефа који се дотад налазио у простору Дубровачког музеја – објаснила је Делић Gozze .

¸-Додаје да је “мишљења да рељеф не досиже ликовну снагу већине Мештровићевих остварења, али то никако није разлог да се сада већ пет деценија  вајарев камени рељеф и његов гипсани одљев налазе заробљени између два зида у музејском простору Умјетничке галерије Дубровник”.

Мештровићев рељеф има право имати, и ради будућих научника једнога од највећих наших вајарских опуса као и комуникације с посјетиоцима, свој заштићени статус музејског предмета, и уз инвентарни број имати прилику било за могућа привремена излагања, тематска или монографска или за сталну поставку неке од садашњих или још непостојећих баштинских установа у култури Дубровника. Занијекати постојање рељефа његовим уклањањем од очију тема је која нема додирних тачака с професионалношћу и посвећеношћу, па тако ни струком и страшћу за свој посао. Мештровићев рељеф жртва је непрофесионалности и опортунизма – рекла је Весна Делић Гоззе.

ТЕМУ ПОКРЕНУЛА БЕОГРАДСКА ИСТОРИЧАРКА УМЈЕТНОСТИ

Ову тему актуелизирала је иначе београдска историчарка умјетности Јована Миловановић, која је запослена на Филозофском факултету у Београду, у звању истраживача сарадника, гдје такођер ради своју докторску тезу. У сваком случају Миловановић је на једној FB  групи која се бави повијешћу Дубровника питала гдје се налази овај рељеф, а због чега је имала и мањих неугодности.

Рецимо и да је научна област њених занимања оријентисана ка периоду друге половине 19. стољећа и првих деценија 20. стољећа на територији Аустроугарске монархије, а потом и Краљевине СХС/Југославије. Поред тога, коауторка је на блогу и Инстаграм профилу “Слике и прилике” на којима већ три године пише о културним и повијесним феноменима, како домаћим и регионалним, тако и свјетским.

Питали смо је откуд интерес за Мештровићем.

– Иван Мештровић као један од најталентованмијих, најплодотворнијих, али и најинтригантнијих вајара који је стварао у овом дијелу Еуропе природно буди занимање код историчара уметности. Међутим, када говорим о свом случају, мене је Мештровић потпуно опчинио крајем 2014. године кад сам по први посјетила његову кућу и атеље у Горњем граду у Загребу. Од тада ниједном нисам посјетила хрватску пријестоницу, а да сам заобишла Атеље Мештровић, а у међувремену сам прочитала и његове мемоаре насловљене „Успомена на политичке људе и догађаја“, обишла његову кућу у Сплиту итд. Поред свега наведеног, једно од највећих Мештровићевих остварења је статуа Побједника на Београдској тврђави која је временом прерасла у истински симбол српске пријестонице, а то није једини Мештровићев рад у јавном простору града у којем живим, те се с њим, неминовно, свакодневно сусрећем.

Јована Миловановић учествоваће и на конференцији која се одржава у Загребу на тему Мештровића.

– Током вишегодишњег истраживања и писања на тему владарске репрезентације династије Карађорђевић, једна од неостварених жеља ми је била да научно обрадим рељеф краља Петра И Карађорђевића који се налазио на дубровачким зидинама, а који је Мештровић урадио прије готово једног стољећа. Сад је дошао тренутак да се то промијени, па сам се за судјеловање на конференцији „Art and tje State un Moderbn Central Europe (18th – 21st century)“ у организацији Филозофског факултета Свеучилишта у Згребу, пријавила управо с овом темом. Када је ријеч о дубровачком рељефу у свом излагању, а потом и раду ћу се фокусирати на разумијевање његове позиције у контексту династичке споменичке културе у међуратној Југославији, али и у контексту града Дубровника који ће бити посматран као својеврстан микро космос. Осим подизања, умјетничке обраде и рецепције, специфичну димензију овом умјетничком дјелу даје чињеница да је уклоњен, али не и уништен.

СПОМЕНИЦИ ПОДИЗАНИ КАО ЗНАК РАЗГРАНИЧЕЊА СА АУСТРОУГАРИМА

Питамо је и да објасни више о том тренду да се постављају споменици, рељефи Карађорђевићима?

– Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца формирана 1. децембра 1918. године је од самог почетка била крхка и нестабилна државна творевина која све до свог распада није успјела да превлада разједињености које су је карактерисале. а друге стране, та држава је често на мети осуде, док много рјеђе људи настоје да је разумију. Исти случај је и са споменицима подизаним у име њене, југословенске идеологије, који су потпуно нестали у вихору идеологија које су дошле након ње. Једна од главних карактеристика националних држава од почетка 19. стољећа, што ће се наставити и у тоталитарним режимима међуратног периода, било је подизање споменика и симболичко маркирање јавних простора. Када говоримо о Краљевини СХС/Југославији, постојао је нарочити интерес за подизањем споменика с представама краљева Петра I и Александра Карађорђевића на територијaма које су прије уједињења припадали Аустроугарској монархији. Управо на тим просторима који су до недавно били под идеолошким озрачјем мултинационалне државе на челу са Хазбурзима, требало је нагласити присуство нове државе, самим тим и нове династије, што је најдјелотворније проведено подизањем јавних споменика. О могућим ефектима и политичким дометима јавних споменика свједочи чињеница да су готово сви нестали, што древну културну праксу „затирања сјећања“ (danmatio memoriae) чини необично живом чак и у 20. стољећу. Многе нијансе вандалског чина усмјереног према сликама свргнутих владара, познатог још од древног Египта, можемо уочити и када је ријеч о Мештровићевом рељефу с приказом краља Петра I у Дубровнику који је уклоњен, али не и физички девастиран, док је са друге стране ипак зазидан и вјешто склоњен од очију јавности – рекла је она.

СПОМЕНИЧКА КУЛТУРА КАО КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА ИЗАЗВАНА СМЈЕНОМ ИДЕОЛОГИЈА И ДРЖАВА

А каква је Мештровићева улога ту била?

– Чак и у годинама прије формирања јужнослoвенске краљевине, улога Ивана Мештровића у креирању идеологије југослoвенства је била кључна. Својим Видовданским циклусом, колосалним скулптурама Марка Краљевића, Милоша Обилића и других, Мештровић је у камену и бронзи дао обличје једној идеји која је у својој сржи подразумијевала заједништво Јужних Славена. Осим умјетничког доприноса, Мештровић је био и члан Југословенског одбора, дакле био је политички ангажован, што ће се наставити и у годинама након формирања Краљевине СХС. Међутим, трансформација Мештровићевог доживљаја југословенске идеологије од интегралног ка федеративном југославенству, најбоље се уочава на примјеру Споменика незнаном јунаку на Авали када је његово одушевљење о Југословенима као једном народу потпуно спласло. Мештровић је био лични пријатељ краља Александра Карађорђевића што га је дјеломично кандидовало да буде унајмљен за израду великог броја кључних споменика, а иста пракса ће се наставити и послије краљеве смрти. Споменућемо само неке од њих, Мештровић је радио рељеф у Дубровнику, али и монументални споменик у Сплиту, такођер с приказом краља Петра, као и колосалну коњаничку фигуру краља Александра на Цетињу.

Како су онда завршили ти споменици?

– Неславно. На просторима које ми насељавамо једини континуитет је дисконтинуитет. Као колатерална штета честе смјене овдашњих држава и идеологија страда споменичка култура. Скрнављење или потпуно уништење је доживјела огромна већина споменика Карађорђевићима широм Краљевине Југославије што од руке окупатора, усташа или представника социјалистичке власти. Један од ријетких споменика посвећених члановима династије Карађорђевић, подигнут у периоду између два рата, који је остао нетакнут јест заједнички споменик краљевима Петру I и Александру Карађорђевићу у Паризу – споменик далеко изван територије којом су споменути владари владали – закључила је Јована Миловановић.

Ведран Салвиа / Дубровачки вјесник

Опрема текста: Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар