Category

Да се разумемо, ти „манити ријалити“ сигурно нису настали на овим просторима. Нису намењени нашем јединственом и препознатљивом менталитету, нашем одгоју, ни васпитању. Нашој богатој историји и традицији.   Аутор: Божо Бобан Вукоје Нашој генетици, уост...

Од силне хуке, ломљаве и пуцања хиљаде громова више нисам мого ни да мислим. Сигурно су кажњеници у ово чудо гледали ко спас, да напусте оток у хладној води и још једном осјете офанзиву коју је овај пут бог послао на њих. Али, тај застрашујуући зид између неба и мора полако...

1. Постоји једна категорија људи према којој све више осјећам неко гађење, а то су самопрозвани писци. Међу њима бих посебно издвојила категорију „поете”. Међу овима бих посебно издвојила оне који ВРЛО похвално говоре о себи. А међу њима оне који око 8.00 ујутру на фе...

Изашо сам и ја. Док сам се протезо не бих ли одагно узаврела сјећања, поглед ми се заустави на пијавици. Полако се увијала, можда километар далеко, али се чинило да је трећину неба замутила. Мимоилазила нас је. Нас је свак мимоилазио. Погледо сам на другу страну, небо ч...

Довољно је одселити се из једног места, па да све што остављаш буде као и да није било Петнаест дана ме нема у Београду. Шеснаести увиђам да ми недостаје. Шта ми недостаје?! Не знам… Пријатељи, породица, факултет, улице, Земун, улични свирачи, нарочито онај дугокоси из Кнез...

Студенте сам некако провукао преко отока, отишли су након три мјесеца кући и било ми је много лакше. О томе су одлучили негђе тамо, али прижељкујем да су и моји извјештаји нешто значили. Коначно, поставих глупо питање: – Откуд ти? – и одмах виђех да сам лупио, а он се...

Један кратак, али врло вредан и поучан разговор између два врсна, цењена и успешна београдска доктора који имају укупно осморо (5+3) младе деце ме је нагнао да ова тема убрза своје „виђење“. Аутор: Божо Бобан Вукоје Тај разговор ју је силом и преко реда гурнуо испред...

Ја својим затвореницима дођем ко нека врста попа. Имају право да дођу код мене, да се изјадају, замоле неке услуге, а моје је да све уредно запишем и даље прослиједим, па шта буде. А обично не буде ништа, или још горе: разна понижења и батине од својих сустанара а под контрол...

Помишљам: у мору око овог отока ни рибе нема. Све су смислили да нам нема спаса. Одавде ни ласта не би могла да умакне. Пошто смо имали техничара, распоредих остале да износе материјал, а нас двојица се бацисмо на цртање прве бараке. За храну смо насоврљали привремену барачиц...

Ваљда су одлучили да заспу па шта им бог да, а ја, не знајући с ким сам на огољелом отоку, нагом ко од мајке рођеном, без дрвцета, а вјерујем и без змије, јер ни она не би имала шта да једе, наставих да тонем у небо. И море набрекло. Пријети дубоком тишином. Чини ми се да чуј...

За мном и човјек-риба, али мало брже, жури му се да нешто обави прије него што се растанемо. У луци трабакула, више личи на сандучину састављену простом руком него на брод. Видим неколицина се укрцава, а моја пратња прилази, даје ми коверат са упутством да га отворим кад стигне...

Свесни нисмо колико душа у нашем окружењу боли. Колико људи „кришом“ гледа на сат? Колико аларма с једним поводом данас звони? Пише: Божо Бобан Вукоје Колико њих по својим ташнама, и новчаницима „копа и преврће“ оне „витаминчиће за душу“ и, попут моћи перископа, траже „се...