• Ја својим затвореницима дођем ко нека врста попа. Имају право да дођу код мене, да се изјадају, замоле неке услуге, а моје је да све уредно запишем и даље прослиједим, па шта буде. А обично не буде ништа, или још горе: разна понижења и батине од својих сустанара а под контролом собног старјешине.

Ми смо ко неки украси на које ће пасти сва срџба и срамота, јер пред свијетом и богом ми смо званични, а они собни немају никакве везе с тим. Партија је о свему бринула.
Да пробам да се извучем? Ни говора. Знам да је оток окован тајношћу и да ни мува не смије ван. Па зар да у свијету дознају за оток? Ни ми немамо штампу, радио, вјерујем да имамо радио-станицу, а њу би мого да користи само врховни. Опет, мислим, било би опасно, мого би неко да чује и дешифрује разговоре. Не, сигурно нема ни ње. Све се преноси усмено, а много шта и ћутке, из руке у руку, након чега би папир моро да буде уништен.
Десети дан како сам именован за првог исповједника. Тако је данима трајало, а након три мјесеца уђе чојек и потпуно се окамени. Стијена. Нити тиче нити миче. Гледам. Немогуће. А све је могуће, него нећу да вјерујем.
– Пеко? – заустих и дигох се са столице што углавном нисам чинио у оваквим ситуацијама. Дошло ми да га загрлим, вјероватно се на мом лицу могла видјети и нека радост, а он – камен камени. Каква јадна радост? Жалост. А најбољи ратни друг и пријатељ.

Острво Мамула некад затвор данас туристичка дестинација

– Затвори врата и улази! – једва дођох к себи. Показах му на столицу. Био је паметнији од мене за три копља, а толико и као борац и човјек. Био је политички комесар.
У глави ми вихор ратних сјећања. На Сућесци смо усред бијела дана лежали на леђима кад год би надлијетале штуке. Гледали смо у небо и цијенили хоће ли бомбе пасти на нас, па ако их угледамо, бацали бисмо се устрану да нас директно не погоде. Била је то лијепа заблуда, али друго нам ништа није преостајало. Неки су умакли једној, али друга их је укопала. И то смо преживјели.
Вјероватно је и он премишљао о сличном. Можда и није. Збунило га моје присуство. Ја узимам тефтер, очима, колико је то могуће, објашњавам да ми је то посо, он клима главом с пуним разумијевањем, са очинским погледом с којим нам је читавог рата даво савјете и бодрио нас. И сад ме бодри. Брзо се снашо. Ко и увијек када је било густо. Јадно се осјећам. Шта могу да учиним за овог чоека?

Наставиће се.