Category

Пре неких месечак дана био сам на једном гастарбајтерском пунолетству. Дечко рођен у Немачкој, његови су одавде, па су посебно прославили рођендан тамо, а посебно овде. Тамо је вероватно било по швапским адетима, али овде је била содома и гомора. Уствари, типи...

Није ово утјешна порука онима који нису или се не осјећају богатима. Није ово текст који ће увећати њихов конто и “турнути” им у комшијску маркет кесу оно од чега су у данашњој куповини одустали, јер је било скупо и неприступачно. Па, или њиховом новчанику или схватању да би то у...

Тешко ономе ко и у мислима хоће да буде оно што није. И не може бити! Мени милијега гласа нема но кад чујем ону лијепу чисту ијекавицу. Онај милодарни, милозвучни и оштри изговор. Ријечи обликоване каменом, звучима еха планина, и чистоћом планинског потока. Онда заборавим г...

Хајде да предухитрим неке и сам креснем ту шибицу. Запалим је и бацим у подножје добро припремљене ломаче саткане од лакозапаљивих и још лакше осуђујућих мисли и ставова по овом питању. Некако ће мени бити лакше да се сам запалим него да „међу нама“ чекам на готовс ...

Нисам научник, више сам посматрач и неко ко је деценијама радио на очувању српског језика и ћирилице. Средњошколски сам професор српског језика и књижевности у пензији. Нажалост, примјећујем да је настава, па и мог предмета, често диктирана политиком  (ово се односи и на програ...

Kоста Грујић, ађутант војводе Мића Љубибратића, у свој Дневник у који је биљежио запажања из Херцеговачког устанка 1875-1878. године, записа: „Нигде нисам видео плодности у таквом степену као код народа у Херцеговини. У свакој кући има најмање по петоро, шесторо деце и то...

“Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек` се прилијепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога.” Псалам 136. Давидов 15. јуна 1999.г. био је уторак; све утихнуло, ни врапца да зашушка у ље...

 Да знаш к’о што не знаш, знао би сињи кукавче колико не знаш! А можда ти је тако лакше живљети. Знаш колико ти је доста, мало више но кокошка али теби доста. Знао не знао, ти опстајеш и тако и вако. Паметан си ти, ако у памет рачунамо глупост! Ту сијаш! Ту ти премца нема...

Чекање… чини се као најдужа ријеч у читавом нашем језику иако је заправо прилично кратка. Та ријач некако  се неосјетно издужи и пружи, па се понекад чини као и да саму вјечност обухвата. У неку руку, цијели живот може да се сведе на некакво чекање. Чекање...

  Људи сами пишу своје приче, док су писци само дактилографи. Додуше, писци их мало дотерају, бираним речима их представе читалачкој публици и на тај начин одређене људе и догађаје отргну од заборава. Ратко Пејкин! Ово Пејкин је добио по баби, нико жив му није знао презиме...

Нигдје не овоме бијелом и окрсном свијету не можеш чути причу као то можеш у Херцеговини за било којом трпезом.   Тамо ти се, болан зна ко прича и шта прича. Нема траљезгања, тупљења и пресипања из шупљег у празно. Поготово ако за трпезом сједи старији човјек од угледа, који...

Полуосвијетљеном главном улицом у којој је, због уштеде електричне енергије, свака друга сијалица искључена, враћао сам се из Клуба књижевника у коме смо расправљали о језичкој недоумици: како се правилно каже – „био сам код Клемпа или код Клемпе“.   Опрезно набадајући...