Алекса Шантић – пјесник од Богочовјека
Алекса Шантић је рођен 27. маја 1868. године у Шантића вили на Бранковцу, у Мостару. Ове јубиларне 150. годишњице од његовог рођења и велики Господ је тај дан украсио својим именом. Наиме, слава Свете Тројице иако покретна у православном календару, ове године је као рајска птица слетјела на часе Алексиног рођења. Господ је послао вијенац од сунчаних зрака Алекси на спомен!
И није то случајно. Алекса је био петогодишњак када је у Мостару изграђена и освештана најљепша и највећа православна црква на полуострву Јужних Словена – Саборна црква Свете Тројице у Мостару. Не заборавимо и то, један Херцеговац је ишао до Кијева и царске Русије, обилазећи руске лавре, села и градове да би сакупио прилог за овај храм, грађен као живи знак надошле ријеке младих српских душа.
Крајем 19. и почетком 20. вијека српски народ се обнављао, подмлађивао, описмењавао, оснивао своје читаонице и књижевне часописе за образовање и просвјету. Били су то дани великог класања древног српског жита, а које ће бити пожњевено за причест ослобођења и уједињења Косова и српског народа у цјелини.
Алекса је своје младе стихове писао уз појање Светотројичних звона на Бранковцу, а зелена Неретва је хучала и јављала му да српско Загорје слободу више не може да чека.
1907. године Алекса ће написати пјесму „Ми знамо судбу“. Био је то манифест ослобођењу Косова и Метохије, Вардарске Србије, те уједињењу Старе Душанове и Нове Карађорђеве Србије које ће услиједити само пет година потом.
МИ ЗНАМО СУДБУ…
Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи –
Бог је слободу дао за човјека.
Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикô –
У својој смрти да нађе лијека.
Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!
Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!
А 1912. чим је до Мостара стигла вијест да су српски краљевски ескадрони умарширали у стари Призрен, Алекса је трепетом написао химну српском ослободиоцу, том младом војнику Србије који није заборавио свој древни извор.
ПРИЗРЕНЕ СТАРИ
Призрене стари, капије раствори,
По праговима, сагове разгрни,
Скерлетом тешким доксате огрни –
Твоје се царство враћа! Гле, у зори,
Великој зори, Бог над тобом бдије!
Призрене! С пјесмом српскога усташа,
Жезло ти носе два орла крсташа,
Мила два брата, златне круне двије!
Заљуљај звона нека Васкрс јаве!
С Ловћена тврдог и с Авале плаве:
Сјутра, уз трубе, под стјегом у зори!
Витези силни, громови у боју,
Јездиће гордо уз калдрму твоју –
Призрене стари, капије раствори!
(1912.)
Православна мисао Богочовјека и васкрсни пут до Голготе биле су златна и тамјанска водиља пјесништву Алексе Шантића. Слободу је рађао из Христове Свете Правде, а која поручује да је сваки човјек од земнога праха створен да постане звијезда, то мало Сунце, и да буде украс свему створеноме, а никако да у јарму труне и рида. Човјек је духовна планинска ријека коју нико уставити не може и не смије на путу до Господњег мора.
Алекса се одрекао и породичне среће јер није желио да повриједи родитељски завјет да се Православље на Бранковцу очувати мора, да се Шантића вино не квари свачијом водом. Пред иконом Светог Николе, породичне Крсне славе, мајка га је заклела да се мане лијепе Латинке и да је љубав најприје завјет, а најпошље жудња. Он је то послушао.
Одрекао се и љубави муслиманског дјевојчета, Сефића Емине, а све да Мостар не би остао саблазнут. Тражио је лијепу православну жену, бијело српско лице које ће уз камениту цркву Свете Тројице складно појати усред нашег Хума. Господ му је послао Поезију од Богочовјека као највјернију дружбеницу, која га никада издати неће.
И оно најважније. Као добри Самарићанин Алекса је завапио над исељавањем херцеговачких муслимана пред аустријском администрацијом и војском које су се послије анексије педантно и одлучно сливале у наше градове и села. „Остајте овдје!“, пјевао им је и жалио их одједном. Хрвати немају пјесника који је написао макар и стих противећи се библијском егзодусу српског народа из Крајине. Муслимани немају ниједног пјесника који је ожалио 200.000 Срба који напустише Сарајево, 30.000 оних који оставише Мостар и хиљаде других избјеглих из наших градова и села. То су међе између нас и њих.
И ево, на 150. годишњицу од Шантићевог рођења, у дивно предпразништво осам великих вијекова Српске цркве у Херцеговини, у данима када су подигнута и обновљена звона на Саборној цркви Свете Тројице у Мостару, знајмо и памтимо да је Алекса Шантић најприје био православни пјесник од Христа Богочовјека, српски родољуб у Херцеговини од Светога Саве и наша племенита мисао која је свима чинила, а своје вољела, која нас је украсила пред свијетом и учинила достојанственим пред Светом Тројицом.
За крај дозволите ми да се на овај велики Јубилеј пјеснику обратим стихом. Написао сам сонет захвалности Алекси Шантићу, али и свим часним војницима са Кајмакчалана и Солунског фронта који су учествовали у ослобођењу Србије, Црне Горе, Херцеговине, Дубровника, Приморја, Босне, Српске Војводине,…, у уједињењу нашег народа у једну мисао и једну вољу.
ОЦИМА НАШИМ
Имену нашем ореоле дасте,
Баштину српску натописте собом,
Док Србина буде над земљом и водом,
Спомен ће вама да цвјета и расте.
У очи ове ужегли сте луче,
Да свак нас позна ко храмове живе,
Христове муке прими ваше име,
Јер Србију Свету само муке уче.
Ви бјесте диви, с душом богочовјека,
И капља свака материног млијека,
Ко крв се изли за породе ваше.
Ви бјесте оци, достојање наше,
Синови Српства ничег се не плаше,
И нашој слави поштен свијет се диви.
Г. Л.
У Новом Саду, 27. новембра 2018. године,
бесједа Горана Лучића на академији посвећеној 150. годишњици рођења Алексе Шантића
Pingback: АЛЕКСА НАМ НИЈЕ БИЛО КО: У Новом Саду одржана свечана академија у част и славу великог српског пјесника из Херцеговине