• Поводом дипломатских „догађаја“ између Црне Горе и Србије због различитог разумијевања јубилеја југословенског уједињења 1918. године

Пише: Огњен Војводић

ВАВИЛОНСКО ЈУГОСЛОВЕНСКО ЈЕДИНСТВО

Први децембар је датум јединственог „југословенског“ јубилеја – датум када је 1918. године формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Званично име државе је 3. октобра 1929. промијењено у „Краљевина Југославија” одлуком Александра I Краља Југославије. Први децембар је установљен као Дан уједињења и државни празник у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевини Југославији. Празник је установљен у част 1. децембра 1918. године, када је делегација Народног вијећа из Загреба стигла у Крсмановићеву палату у Београду, која је служила као привремени двор регента и наследника престола Александра Карађорђевића. Заправо, 1. децембра многи Срби су славили југословенски јубилеј самоукидања властите државе и домовине – самоукидање двије православне краљевине, Србије и Црне Горе, а формирање Краљевине Југославије. Први свјетски рат је промијенио границе великих и малих држава, и друштвена уређења великих и малих монархија. Међу свим народима свијета који су после Великог рата формирали државе, одржали монархије или успоставили републике, српском народу су, вољом Краља и Владе Србије, укинути држава и државни грбови, политичко и повјесно право на назив властитог језика и народа. Повјесно право краљевина Србије и Црне Горе на државни простор, на ослобођење и уједињење српског народа, подређени су геополитичком пројекту Југословенског уједињења политичких нација. Формирањем Југославије српски народ није само остао без српске државе, у Уставу нове државе српски народ и српски језик су троименовани као српско-хрватско-словеначки – „троимени народ троименог језика“ – у политичком пројекту релативизовања и промјене назива народности и матерњег језика српског народа.

Југословенски језички политички пројекат је, као програм њемачке (аустрославистичке) католичке културне колонијалне политике на Балкану, спровођен сто године прије формирања Краљевине Југославије. Присталица југословенског језичког и политичког пројекта није било у српском народу и код већине српских интелектуалаца, али јесте у екстремним левичарским књижевним кружоцима и политичким партијама које су имале идеолошки утицај на династе Обреновића и Карађорђевића. Зато је југословенски пројекат спроведен у ванредним околностима самовољом српског суверена у вријеме Првог свјетског рата и окупације Србије и Црне Горе.

Седмог децембра 1914. године, док је српска војска гинула на Колубари у одбрани од вишеструко надмоћније аустроугарске војске, Краљ и Влада Краљевине Србије, због ратних дејстава премјештени у Ниш, проглашавају Нишку декларацију, којом за ратни циљ одређују ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. У Нишкој декларацији поред осталог пише: «Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. /…/ Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрватског и Словеначког Племена.» Прије Нишке декларације, непосредно после напада Аустроугарске на Србију, Никола Пашић, предсједник Владе Краљевине Србије, упутио је амбасадорима Србије 20. августа меморандум у коме је, као један од ратних циљева Србије, наведено – стварање југословенске државе. Програм Нишке декларације је потврђен Крфском декларацијом 1917. године коју су прогласили пресолонаследник и влада Србије у вријеме повлаћења српске војске и владе Грчку. Првог децембра, двадесет дана после првог потписаног примирја, влада Србије и Југословенски одбор су почели спровођење југословенског државног пројекта.

Српска војска, која је јуришала од Крфа до Триглава за ослобођење и спас српског народа, у новој држави је преименована у Војску Југославије. Формирање Војске Југославије је први повјесни примјер добровољног самоукидања војске народа побједника у корист побијеђене непријатељске војске народа нападача. Непознато је било политичкој историји, до формирања Југославије, да руководство народа побједника у одбрамбеном рату формира заједничку државу и војску са непријатељским народом и војском која је спроводила геноцид над њиховим народом. „Југословенска војска (ЈВ) као оружана формација Краљевине Југославије формирана је 1. децембра 1918. године, а настала је са проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После Првог свјетског рата у активну службу у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3500 официра војске Краљевине Србије, примљено је 2590 бивших официра Аустроугарске.“

Хрвати и Словенци, поданици аустроугарског монарха и римокатоличког поглавара папе, у Великом рату су као војници Аустроугарске били у војној офанзиви на Србију и Црну Гору. После рата хрватски и словеначки аустроугарски официри су у Краљевини Југославији добијали више положаје у југословенској војсци од српских, многи су добијали државна одликовања, због чега је долазилло до огорчености и самоубистава српских официра. Војсци краљевине Црне Горе није било дозвољено да под својим државним знамењем учествује у ослбодилачком солунском фронту, док је хрватским и словеначким официрима и војницима непријатељске аустроугарске војске после рата дозвољено да буду Војска Југославије. Ратни злочинци над српским народом у Првом свјетском рату су амнестирани југословенском политиком и прикривани до Другог свјетског рата и формирања Независне државе Хрватске у којој је почињен геноцид над српским народом.

Када је повјесно и побједничко право српског народа било могуће остварити, српски народ је поведен од „јањичара Сорбоне“, како их је назвао Владика Николај Велимировић, на стратишта туђих интереса и идеологија. Косово и Метохија, Стара Србија, Црна Гора, Босна и Херцеговина, Далмација и Крајина су припале Краљевини Југославији, али српски повјесни простор насељен српским народом није постао фактор српског уједињења у југословенској држави. Идеологија и институције југословенске државе су биле усмјерене у изградњу београдско-загребачко-љубљанског југословенског идентитета, а не српског извјесног историјског идентитета. Повјесно предање и право на стварање државне заједнице двије православне краљевине, Србије и Црне Горе, и уједињење српског народа, подређено је пројекту „југословенског јединства“. Срби Босне и Херцеговине, Крајине и Далмације, Македоније, Косова и Метохије, који су вјековима у ропству чекали ослобођење и уједињење са Србијом и Црном Гором, дочекали су југословенске интеграцие и дезинтеграцију српске државе и српског народа.

„Од остатака Аустро-Угарске државе у јужнословенским земљама, у Загребу је октобра 1918. проглашена „Држава Словенаца, Хрвата и Срба“, коју силе Антанте нису признале и са чијим је представницима Пашић у Женеви договорио конфедерацију без Црне Горе, понизивши суверену Србију. Двадесетак дана касније, у Београду, регент је прогласио Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. На том скупу 1. децембра 1918. није било краља Петра, Владе и Скупштине Србије, чак ни команданата победничке војске, осим врховног. Регент је игнорисао одлуке Баната, Бачке и Барање о безусловном сједињењу са Србијом, Црне Горе о уједињењу са Србијом и одлуке 42 (од 54) среза Босне и Херцеговине.“ – написао је Живота Ђорђевић, доктор историјских наука и научни савјетник у пензији, у својој студији „Велики рат и мегаломанске амбиције“.

О догађајима формирања Југославије свједочи у својим записима хрватски и југословенски политичар Др Јосип Смодлака, који је као члан делегације Народног вијећа у Београду са представницима српске владе и Скупштине учествовао у формирању југословенске политике. У својим дневничким записима Јосип Смодлак је описивао и негативна реаговања Срба због одлуке о укидању државе Србије и српских државних знамења. Значајан за разумијевање става српског народа према југословенском државном пројекту је његов опис понашања српског министра унутрашњих послова и његове супруге када им је Смодлака предочио план укидања грба Србије и формирања југословенског грба: „Университетског професора и радикалског првака Љубу Јовановића, познавао сам још од времена кривошијског устанка, кад је био оставио гимназију да се придружи устаницима, па је онда побјегао у Црну Гору, а одатле отишао у Србију. Изложио сам Јовановићу разлог мојега посјета и упознао га с мојим погледима у питању јединствене заставе и државног грба који треба да добије Југославија. Кад је чуо ријеч Југославија, жацнуо се те ми рече да се боји да ће Србија тешко пристати на то име; да могу судити по расположењу које влада већ по томе што је и његова жена ударила у плач кад је чула да неће бити више Србије. (У питању заставе и грба брзо смо се сагласили. Он је пристао да узмемо, како сам ја био замислио, плаво-бијело-црвену тробојницу за државну заставу, а да се грб Србије измијени у толико што ће на прси двоглавом бијелом орлу доћи штит с грбовима Србије, Хрватске и Словеније. Овај мој предлог, који је сада постао наш заједнички, био је без промјене усвојен од српске владе и од делегације Народног вијећа, те га је и регент одобрио.)“

Формирањем Југославије је напуштено предање Косовског завјета и замијењено југословенском митологијом, а српска православна иконографија југословенском хибридном хералдиком. Напуштено је српско историјско и државотворно право, српска престоница је проглашене југословенском. У послератним мировним преговорима није само Црна Гора остала без свог представника, Србија није имала представника у мировним преговорима јер је већ била формирана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Први пут у српској историји српски владар је из своје титуле уклонио придјев српски и назвао се Краљем Југославије. Краљ Југославије је са проглашењем „шестојануарске“ диктатуре прогласио нову јединствену југословенску нацију, а предлагао је увођење латиничног писма као јединог југословенског. Екуменистички пројекат Краљевине Југославије био је погубнији за српски народ од комунистичког, јер је прва Југославија била под круном Карађорђевића, а Социјалистичка Југославија је нескривено прогонила православну цркву, обзнанила прогон српског народа као „хегемонистичког фактора“ и уставно републичким границама разградила повјесни простор српске државе и српског народа. О југословенском вавилонском замешатељству сликовито свједочи хибридни грб Краљевине Југославије, на коме су хрватско-словеначки симболи уметнути у средњовјековна православна знамења грба Краљевине Србије. Уставом Југославије је поред преименовања српског језика и народа изједначена и употреба латиничног и ћириличног писма на простору Црне Горе и Србије, чему се православни народ у Црној Гори и Далмацији вјековима одупирао, одолијевајући римокатоличкој мисији као и исламизацији под османском окупацијом.

СРПСКА ГОЛГОТА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ

У току рата, о судбини српске војске, народа и државе је одлучивао Југословенски одбор – нелегитимно политичко тијело састављено од дванаест Хрвата, три Словенца и једног Србина. Словенци и Хрвати су били против југословенског уједињења са Србијом и Србима али, хрватски и словеначки представници у Југословенском одбору су инсистирали на формирању Југославије да би спасили хрватску и словеначку заједницу од плаћања ратне одштете и ослободили је од одговорности за ратне злочине. Такође, и да би спријечили подјелу територије које су намјеравали приграбити, а која је етнички и повјесним правом припадала Србији и Италији. Српски народ Далмације, Крајине, Босне и Херцеговине је, као и данас, био за непосредно уједињење са Србијом, а дио Далмације је Лондонским споразумом 1915. године био обећан Италији за улазак у рат на страни савезника. Зато су српски „савезници“, поред осталог, били против формирања Југославије, да би испунили Лондонски споразум. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је тек Версајским уговором призната од стране европских „савезника“.

Српски дипломата Краљевине Југославије, Јован Дучић, у својој студији „Југословенска идеологија“, коју је написао у Америци у вријеме Другог свјетског рата и распада Југославије, писао је о трагедији српског народа на простору Независне државе Хрватске: „Да је неко запитао творце Југославије у Паризу, (изузимајући Трумбићев Југословенски Одбор), да ли би пристали на државу која би онако доживјела издају на великом дијелу свог фронта, и у првом окушају југославенског патриотизма, а затим још и покољ пола милиона српске нејачи, не вјерујем да би се онда ико био ријешио на такву свирепу авантуру, као што је био 1. децембар 1918. године“.

У Краљевини Југославији православним Србима је био намијењен и вјерски подређен положај. На почетку Првог свјетског рата папа Пије Х је позивао на рат против православне Србије, римокатолички кардинали су благосиљали аустроугарску војску на поход против православних Срба. Папа је 1917. године прокламовао мировни проглас, којим је позвао на прекид војних сукоба, да би сачувао католичку монархију од потпуне пропасти. У папском прогласу се од Србије захтијевало повлачење у границе прије Балканских ратова 1912. године. Међутим, Ватикан није претпостављао да ће Југославија остварити римокатоличку мисију на Балкану дјелотворније него моћна римокатоличка монархија. У Краљевини Југославији Хрватима и Словенцима је додијељен статус конститутивних народа, који нису имали у Хазбуршкој монархији, што ће омогућити касније формирање двије римокатоличке државе на Балкану. Краљевина Југославија је створила све предуслове за формирање нацистичке Независне државе Хрватске, као и Социјалистичке ФР Југославије којом је српски народ потпуно подређен под националну хрватско-словеначку власт.

Краљевина Црна Гора у југословенском вавилонском вртлогу

Краљевина Црна Гора, православна, патријархална држава, представљала је сметњу спровођењу пројекта југословенског `вавилонског` масонско-мондијалистичког мијешања. У вавилонски вртлог југословенства, са Србијом је увучена и краљевина Црна Гора. Царска Русија, заштитник монархистичког поретка Европе и Азије, била је заштитник и Краљевине Црне Горе и династије Петровић Његош. Руска царевина је била против формирања Југославије, што је јасно саопштено представницима Краљевине Србије, али после 1917. године руска царевина је била у грађанском рату због револуционарног преврата. Погубљењем Цара и царске породице Романов од стране револуционарне комунистичке власти више није било породичног пријатеља и заштитника династије Његош и Краљевине Црне Горе.

„Кад је Врховна команда српске војске упутила (26. октобра 1918.) ојачан пук (из састава Југославенске дивизије) у Црну Гору да ослободи област, задала им је и да помогне ујединитељима, поглавито да спријечи повратак у земљу Краља Николе Петровића (који се од 16. јануара 1916. налазио у изгнанству, тренутно у Француској), којем би, речено је, Италија помогла да дође у завичај и продужи владавину.“ пише академик историчар Владо Стругару у својој књизи „Југословенски 1. децембар“. Одлуком о формирању Југославије били су затечени и условљени представници српског народа у Србији и Црној Гори, ослободилачка српска војска и учесници Подгоричке скупштине. Мало је ко знао каква се креација крије у политичком пакету југословенског пројекта. Српски народ у Србији и Црној Гори је 1918. очекивао српско, а дочекао југословенско уједињење. У историјској, политичкој и вјерској свијести Срба српско уједињење је подразумијевало Краљевину Црну Гору као континуитет средњовјековне српске државе и историјске династије Петровић Његош.

У Краљевини Југославији су према потреби релативизована и начела монархистичког друштвеног уређења. Монархистичко начело је нарушено и злоупотребом националних демократских права српског народа, ради детронизације династије Петровић Његош. У Краљевину је демагошки уведено демократско право прегласавања права династије Његош, чиме је суспендовано историјско краљевско државно право, када су као у републиканском револуционарном поретку `прегласани` Краљ и Краљевина, и Краљу Николи I Петровићу није допуштен повратак у Црну Гору. Демократским принципом династички сукоб је пренесен на племенски и политички квазинационални ниво, који је у Југославији коришћен од вјерских непријатеља православног народа и као противника монархизма. Присталице династије Петровић у егзилу, малобројни и компромитовани, условљавани интересима колонијалне политике домаћина постали су средство „антицрногорске“ политике. Геополитички процеси Првог свјетског рата резултирали су Другим свјетским ратом који је одредио судбину и црногорских „суверениста“ као средства у рукама фашистичке Италије и нацистичке Независне државе Хрватске. Југословенски комунистички покрет, који је у Другом свјетском рату оружаним превратом помогнут Црвеном армијом Совјетског Савеза освојио власт на простору Југосавије, програмски је наставио спровођење националног југословенског идентитетског инжењеринга, сарађивао је са непријатељима Краљевине Југославије, а присталице Петровића су „користиле“ комунизам, чиме је од црногорских суверениста креирана католичко-комунистичка коалиција против православља и православних народа.

ЈУГОСЛОВЕНСКА СРПСКА САМОКОЛОНИЗАЦИЈА И ДЕСУВЕРЕНИЗАЦИЈА

Југословенски пројекат је окончао владавину династије Карађорђевић, као претходно владавину династије Петровић Његош. Југословенски франкенштајнски сустав је убио свог творца 1934. године у Марсељу, а потом насрнуо на сав српски народ. Притисак на православну цркву у Краљевини Југославији је кулминирао 1937. године ватиканско-југословенским конкордатом и уморством тровањем српског патријарха Варнаве који се супротставио Конкордату којим би Српска православна црква била подређена римокатоличкој мисији. Колико је Краљевина Југославија тада била под „католичком“ контролом свједочи чињеница да је министар унутрашњих послова Краљевине Југославије у том периосу био римокатолички фратар, Словенац Антун Корошец. У Другом свјетском рату је срушена југословенска квазикраљевина, а над српским народом извршен други геноцид у 20. вијеку, непосредно спровођен од југословенских политичких нација у војним формацијама Вермахта. Поред геополитичких разрачуна великих сила, ратни распади прве и друге Југославије били су напади на српски православни народ хибридних политичких нација креираних у колонијалним политичким програмима отоманске и аустроугарске империје, а потом реанимираних у југословенском “инкубатору“ идеолошких идентитета.

Погрешним „српским“ тумачењем сврхе Великог рата и формирања Југославије, проглашавањем Краља Југославије ујединитељем Срба, који је практично и повјесно био разјединитељ српског народа, проглашавањем југословенског уједињења уједињењем српског народа, суспендовано је повјесно и политичко право српског народа на уједињење, а потом потпуно онемогућено. Такође, формирањем Краљевине Југославије укинут је суверенитет Србије, који Србија до данас није потпно успоставила. Срби су до данас подијељени по питању југословенства, Срби југословенског опредјељења и данас одричу српски културни идентитет и државни интегритет, а првенствено српско православно предање, и све што би српски народ издвојило као особен културно-историјски тип. Српство, изграђено као културно-историјки православни појам, и српски народ који је настањивао простор од данашње Аустрије до Грчке, политиком Југославије су свођени на правно-политичку категорију политичке нације у границама Социјалистичке републике Србије.

Све српске владе од распада Југославије до данас спроводиле су политику југословенских политичких идентитетских интеграција. И данас, са окупираном трећином територије, протјераним српским народом са Косова и Метохије, Крајине и Далмације, Србија спроводи југословенски програм српске самоколонизације. Као сви кадрови југословенских политичких нација кадрови новосрпске нације програмски контролишу појаве патриотизма и православне побожности у Републици Србији. Једина политичка разлика међу бившим југословенским републикама Србијом и Црном Гором састоји се у протежирању различитих модела југословенства – у Србији претежно Краљевине Југославије, а у Црној Гори Социјалистичке Југославије. И данас, 30 година после распада Југославије, премијер/ка Србије је хрватске народности, а поводом актуелног дипломатског спора Србије са бившим црногорским властима због ставова о уједињењу 1918. изјавила је да сматра Подгоричку скупштину легитимном, док у Црној Гори хрватски кадрови бивше власти, доктрином divide et impera, предњаче у отпору „велкосрпском“ уједињењу 1918. (Хрвати у Црној Гори чине три одсто становништва, а чинили су трећину кадрова претходне владе. У Србији, такође, Хрвати чине три одсто становништва, али држе важна министарска мјеста.)

Политичка идеологија досадашње црногорске партије на власти је продукт југословенског уједињења 1918. године и супротност државне доктрине Краљевине Црне Горе. Заправо, садашњи црногорски суверенисти су југословенски јањичари, „социјалистички“ суверенисти, противници православног предања као суштинског чиниоца црногорске државности и суверености, а промотери комунистичког космополитизма и римокатолицизма којим је из политичког живота искључена православна црква и примјењивана марксистичка теорија „одумирања државе“ у остваривању утопије комунистичког друштва, када ће “развој производних снага довести до унапређења производних односа“ у којима ће људи узимати материјална добра према потребама.

Покушаји обнове црногорске државности после 1918. године били су сарадња са окупатором у Другом свјетском рату што је изазвало опшенародни устанак против фашистичког окупатора и у комунистичком систему Социјалистичке Југославије што је била условну социјалистичка сувереност, нелегитимне националне и државне одлуке, као и потоња референдумска „обнова“ црногорске државности усмјерена на сукоб са Србијом, а форсирање југословенског хрватског, исламистичког и великоалбанског пројекта. Садашња Црна Гора представља континуитет комунистичке крње суверености, као на почетку прошлог вијека када су повјесни простори краљевине Црне Горе били под аустроугарском и османском окупацијом. Југословенским авнојевским границама Црној Гори није враћена Метохија и сувереност у Бококоторском заливу као природни и повјесни простор приморја краљевине Црне Горе, а Скадарско језеро је преполовљено границом великоалбанске државне творевине креиране 1913. године. У Балканским ратовима краљевине Црна Гора и Србија су од османске окупације ослободиле Косово и Метохију, Скадар и Скадарско језеро, приморски Драч. Признате међународне мапе краљевине Црне Горе свједоче о Метохији у границама Црне Горе до 1918. године, које је социјалистичка црногорска власт програмски прикривала.

Основа суверености сваког народа је повјесно право на повјесни простор своје отаџбине. Основа суверености Црне Горе је повјесно право на повјесни простор који је Краљевина Црна Гора ослободила од османске окупације у Балканским ратовима, и на повјесни простор приморја који је од аустроугарске окупацијеу у Првом свјетском рату ослободила српска војска Краљевине Србије са српским народом Боке и Грбља, Паштровића и Кривошија.

Извор: Блог Огњена Војводића

Литература :
1. Југословенска идеологија, 1943. – Јован Дучић
2. Југословенски 1. децембар, Завод за уџбенике, Београд – Aкадемик Владо Стругар
3. Записи др Јосипа Смодлаке, Мост Арт – Др Јосип Смодлака