• Уочи Успења Пресвете Богородице, ратне 1992. године, нашу Другу херцеговачку лаку пјешадијску бригаду посетили су великодостојници Српске православне цркве.

Владика Атанасије и командант Друге херцеговачке лаке пјешадијске бригаде Боро Антељ са монасима из Грчке (Фото: приватна архива аутора)

У делегацији, која је обрадовала како борце тако и народ, били су новопостављени владика Захумско-херцеговачки Атанасије; Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије; садашњи владика Амерички Иринеј; Ђуро Крошњар познати свештеник из Чикага; тадашњи игуман манастира Св. Архангела Михаила у Земуну, а касније владика Милешевски Филарет и Митрополит Амерички Иринеј (Ковачевић), који је са тадашњим патријархом Павлом, управо у том периоду, завршавао процес помирења унутар саме СПЦ.

После обиласка неких делова прве линије фронта и сусрета са верним народом у порти цркве Светог Петра и Павла на Борцима, гости су посетили команду бригаде у селу Борци и ту се упознали са најважнијим чињеницама у вези са стањем на фронту и са самом бригадом.

Такође, као домаћини упознали смо их са ситуацијом око новоформиране српске општине Коњиц и проблемима народа којег су већински чиниле избеглице из Коњица, Јабланице, Мостара и других места која су, од почетка рата била под контролом муслиманских и хрватских снага.

Исте вечери, у част наших гостију, у ресторану предратног угоститељског објекта Прењ на Борачком језеру, приредили смо свечану вечеру а потом и дружење.

На самом почетку, као домаћин поздравио сам уважене госте и пожелео им добродошлицу, а у каснијем обраћању додатно их упознао са стањем у зони одговорности бригаде, да би се током вечери присутнима обратило више говорника.

Поред владика и свештеника, као и мојих најближих сарадника, желећи да гостима потпуније представимо војску и народ на вечеру и дружење смо позвали и представнике бораца свих јединица из састава наше бригаде као и представнике новоформиране српске општине Коњиц и новоформираног ЦК.

Такође, смо позвали и неколицину старијих становника – наших „Чича“– који су још од Другог светског рата били поштоваоци Драже Михаиловића и равногорског покрета који су те вечери, по први пут, од „некога“ били уважени.

Међу нашим гостима били су и неуморни начелник Ратне болнице у Невесињу др Миро Чаваљуга, представници тадашње 10. херцеговачке моторизоване бригаде из Невесиња, као и представници добровољаца из Србије и Црне Горе, пре свега „Српске гарде“ које нам је упућивао лично Вук Драшковић. Данас их се, опет лично, одриче.

Сутрадан на празник Успења Пресвете Богородице владике и свештенство служили су Литургију у цркви Милошевки код села Лука а у поподневним сатима службу у цркви у селу Биограду (обе у општини Невесиње). Њихов долазак, службе у Луци и Биограду, као и брига коју су честити великодостојници наше Цркве исказали у та два дана за борце и народ тога краја били су значајни до краја рата.

Бригада, коју сам са групом национално свесних ентузијаста самовољно основао, али и прогнани народ уз њу, били су током ратних година остављени како од више команде ВРС, тако и од одговорних политичара Републике Српске. Њихово изневеравање народа и војске потврђено је и на Дејтонском споразуму када је, за столом, већи део територије коју смо у рату сачували предат Федерацији БиХ.

У таквим околностима показало се да смо јединог искреног пријатеља имали у нашој СПЦ која је у Херцеговини била оличена у владици Атанасију Јефтићу, уз несебичан и огроман допринос тадашњег игумана, а касније владике Милешевског Филарета Мићевића а који су за ту помоћ имали и благослов Патријарха Павла.

И сам сам имао част да ме прими Патријарх Павле и благослови моју и нашу борбу за очување угроженог српског народа на вековној српској територији и наших светиња на њој.

С’ благословом Божијим!

О Успенију пресвете Богородице 2022.

Боро Антељ,
ратни командант Друге херцеговачке лаке пјешадијске бригаде